Operacija „Dropšot“: Kako su SAD planirale da unište SSSR 1959.

Odmah nakon Drugog svetskog rata Sjedinjene Države su proučavale mogućnost „preventivnog” udara na SSSR da bi ga izbacile iz igre supersila. Amerikanci su se navodno bojali sovjetske invazije na Zapadnu Evropu, Bliski Istok i Japan.

U septembru 1948. godine predsednik Hari Truman je odobrio dokument Saveta za nacionalnu bezbednost o „Politici nuklearnog rata” u kojem stoji da bi Sjedinjene Države morale da budu spremne za „brzo i efikasno korišćenje svih mogućih sredstava, uključujući nuklearno oružje, u interesu nacionalne bezbednosti.”

Truman, Staljin i Čerčil / Izvor: Arhiva
Kertis Lemej, američki frustrirani dželat
General Lemej je čovek koji je rukovodio operacijama bombardovanja Japana, uključujući nuklearno bombardovanje Hirošime i Nagasakija.

Zatim je formirao Stratešku vazduhoplovnu komandu kao centar koji bi upravljao mogućim nuklearnim operacijama tokom Hladnog rata. Naravno, operacijama protiv Sovjetskog Saveza. Lemej je 1949. godine, pre nego je ova organizacija postala 100% operativna, predložio pokretanje kompletnog nuklearnog inventara u SAD-u (133 bombe) protiv 70 sovjetskih gradova i većih gradova u Istočnoj Evropi u roku od 30 dana. On je bio siguran da Sovjeti nisu bili u stanju da odgovore na ovakav napad.
Kertis Lemej / Izvor: Arhiva

„Dropšot“: Smak sveta u planovima Vašingtona

1949. je osmišljen plan „Dropšot“. Predviđao je napad na sovjetsku Rusiju sa preko 300 nuklearnih i 20.000 tona konvencionalnih bombi. Izabrano je oko 200 ciljeva u 100 naseljenih mesta, uključujući naravno Moskvu i Lenjingrad.

Na spisku meta se našlo čak neverovatnih 1200 gradova od Istočne Nemačke do Kine. Moskva je bila na vrhu liste sa 179 ciljeva (uključujući Crveni trg), a Lenjingrad sa 145. Jačina nuklearnog oružja kretala se između 1, 7 i 9 megatona (bomba po imenu „Mališa“ (Little boy), bačena na Hirošimu 6. avgusta 1945, bila je snage između 13 i 18 kilotona).

Istočni Berlin, kao i Varšava i Budimpešta, bili su na spisku zajedno sa drugim gradovima van sovjetskih granica i imali su 91 označenu metu.

Od 75 do 100 od ukupno 300 nuklearnih bombi trebalo je da sasvim unište čitavu sovjetsku borbenu avijaciju. Najuznemirujući je bio plan „Kategorija 275” koji se može videti u Arhivu nacionalne bezbednosti SAD (deklasifikovan je 2015.). Njegov cilj je bilo stanovništvo - procenjeno je da bi američki napad usmrtio oko 60 miliona ljudi.

Ukoliko bi nakon ovakvog razornog napada SSSR odbio da se preda, Sjedinjene Države bi nastavile da bombarduju urbana i industrijska područja do njihovog potpunog uništenja.

Osim toga, Vašington je hteo da zajedno sa evropskim saveznicima pokrene veliku kampanju protiv SSSR-a za „potpunu pobedu“.

Američki planovi se na tome nisu završavali. Peking je bio 13. na listi meta za bombardovanje.

Kako su Amerikanci planirali da to izvedu?

Prema dokumentima koji su bili tajni do 2015, bojeve glave bi bile lansirane iz Velike Britanije, Maroka i Španije. Poslužili bi i interkontinentalni bombarderi B-52, koji su u to vreme počeli da se proizvode.

B-52 / Izvor: Arhiva

Što se onda dogodilo?

U knjizi „Operacija Treći svetski rat: Tajni američki plan (Dropshot) za rat sa Sovjetskim Savezom“ Entonija Kejva Brauna, novinara, istoričara i autora špijunskih romana, jedina prepreka na putu do ostvarenja plana nuklearnog napada je bio manjak bombi (1948. je Vašington tvrdio da poseduje arsenal od 50 bombi tog tipa) i aviona (iste je godine američko ratno vazduhoplovstvo imalo samo trideset i dva modifikovana bombardera B-29).

1949. godine američki nuklearni arsenal je imao 250 atomskih bombi, a Pentagon je zaključio da je pobeda nad Sovjetima „vrlo moguća”. Srećom po čovečanstvo, SSSR je tog leta uspešno testirao svoju nuklearnu bombu, što je poremetilo planove SAD-a. Profesor Donald Angus Mekenzi sa Univerziteta u Edinburgu je u eseju „Planiranje strategije nuklearnog rata” napisao:

„Testiranje prve sovjetske nuklearne bombe 29. avgusta 1949. godine duboko je potreslo Amerikance, koji su verovali da će njihov nuklearni monopol veoma dugo trajati."

Testiranje prve sovjetske atomske bombe na poligonu Semipalatinsk 29. avgusta 1949. Izvor: Getty Images
Zaboravljeni junak

U januaru 1950. godine Emil Julijus Klaus Fuks, nemački teorijski fizičar, član tima projekta „Menhetn“ koji je izgradio prvu nuklearnu bombu u SAD-u, bio je uhvaćen kao sovjetski špijun i osuđen na četrnaest godina zatvora zbog otkrivanja vojne tajne savezničkoj zemlji (da, Sovjetski Savez je i dalje bio klasifikovan kao saveznička država).

Klaus Fuks / Izvor: Arhiva

Fuks, rukovođen potpuno nesebičnim razlozima, sopstvenim političkim ubeđenjima i osećajem straha od nuklearnog monopola SAD, predao je Sovjetskom Savezu najvažnije podatke o projektu „Menhetn“, a to je i pomoglo SSSR-u da stvori sopstveno nuklearno oružje.

Sovjetski Savez je Klausu dodelio najviše priznanje. Fuks je oslobođen 23. juna 1959. godine. Emigrirao je u Istočnu Nemačku i nastavio svoju naučnu karijeru. Umro je 1988. godine.

Haime Nogera,
Ruska reč