Koliko će dugo Poljaci da čekaju na ukrajinski pogrom?

Ukrajinsko-poljsko «strateško partnerstvo» je dostiglo novi nivo. Do sada su se Poljaci i Ukrajinci tukli jedan na jedan i međusobno rušili spomenike, ali sada uzajamne optužbe počinju da zvuče dramatičnije. Na primer, odgovarajući na pitanja novinara kako se izvući iz ovoga u šta su upali ukrajinsko-poljski odnosi, sin Romana Šuheviča, koga Poljaci smatraju za krvnika poljskog naroda, je rekao da bi trebalo samo «pljunuti u lice» Poljacima. I odjednom se sve promenilo.

«Ja bih pljunuo u lice Poljacima — i to je sve. Zbog činjenice da popuštamo pred svakim prosjakom, tako i sami izgledamo. Šta kažu u Moskvi, šta kažu u Varšavi, šta kađe Berlin, a šta Brisel? Na kraju krajeva, šta kažu u Kijevu, šta će Kijev reći? A u Kijevu neće reći ništa jer se boje, kao preplašeni miševi koji ne znaju kuda idu», rekao je poslanik.

Niko od predstavnika ukrajinske vlasti ga nije podržao, ali ni osudio. Stoga je zvanični stav Kijeva zapravo u skladu sa rečima sina heroja Ukrajine. Predsednik i Premijer se plaše da govore na ovu temu. Plaše se da uplaše poslednjeg «strateškog saveznika» i odbrambenog igrača Ukrajine u EU.

Međutim, poznato je da je stav sina komandanta ukrajinske ustaničke vojske dovoljno obrazložen. Reći da su u odnosima sa Ukrajinom Poljaci uvek beli i mekani je teško. Gotovo nemoguće. U Poljskoj takođe zveckaju oružjem. Šukevičeve reči ništa ne skrivaju:

«I mi možemo izneti brojne zahteve Poljacima. Na primer, da ih pitamo o svim isfabrikovanim lažima. I što su radili na Volinu 30ih godina. Zatim o «Operaciji Visla». Jedanaest miliona Nemaca — to je ujedno i genocid nad ljudima koje su proterali iz zapadnih zemalja. Jer je jedan od oblika genocida i masovna migracija, izbacivanje ljudi. Oni su to uradili Ukrajincima, oni su to uradili i Nemcima. I verujem da su ih nelegalno primili u EU, barem dok se ne pokaju, a oni se ne kaju za sve to».

Poljaci se ne kaju, Poljaci su prosto premlatili građane Ukrajine koji su bili na njihovoj teritoriji u potrazi za boljim životom. Prebili su ih kao Banderovce i nepoželjne elemente. Pošto Poljaci nisu naročito voljni da dođu u Ukrajinu, ukrajinske patriote nisu imale koga da mlate. Iz tog razloga se oni samo rugaju i zamišljaju da pljuju Poljacima u lice. Ali, u Evropi su vrlo skeptični prema toj ukrajinskoj sanjariji. Tamo žele toleranciju.

Ali, humanitarna politika savremene Ukrajine u stvari ima za cilj uništenje svake evropske perspektive njenih građana. Razvoj ukrajinskih društvenih procesa apsolutno nije u skladu sa bilo kojim zapadnim konceptom liberalizma i tolerancije. I dok vlasti u Evropi i SAD pred tim zatvaraju oči, u susednim zemljama ukrajinofobija raste na višim nivoima vlasti.

Kako bi, na primer, trebalo bi da se odnose Poljaci prema biciklističkoj trci u LJvovu u čast tvorca OUN Evgenija Konovaljca, koja je održana pod pokroviteljstvom lokalne regionalne uprave 17 juna ove godine? Kao prema posvećenosti zdravom načinu života? Ili kao prema pozivu da se ponovi put «heroja Ukrajine» u novim istorijskim uslovima? Ni za koga nije tajna da se taj «heroj» lično sastao sa Hitlerom, aktivno radio za dobrobit Trećeg rajha i vodio subverzivne aktivnosti protiv Poljske.

Zvanična Varšava, zbog obaveza prema inostranstvu i prema svojim transatlantskim saveznicima, već dugo vremena pokušava da ignoriše slavne naslednike OUN i UPA, svodeći nacionalističke ekscese na «dečje bolesti ukrajinske demokratije». Ali je onda došlo dotle da to nisu dečje bolesti rastuće demokratije, već bolest ukrajinskog neonacizma. I Poljacima je odjednom sinulo. Prvo narodu, a zatim i poljskom establišmentu.

Pre neki dan je Ministar spoljnih poslova Poljske Vitold Vašćikovski dao veoma kategorički izjavu. U intervjuu za internet portal wPolityce.pl, opisujući trenutne odnose sa Ukrajinom, šef poljskog Ministarstva spoljnih poslova je rekao:

«Najgora od svih su naravno istorijska pitanja. Naša poruka je vrlo jasna. Banderovci u Evropu ne ulaze! O tome govorimo i na glas i potiho. Mi nećemo ponoviti greške iz 90ih godina kada nisu rešeni određeni problemi u odnosima sa Nemačkom i Litvanijom. Imam u vidu status poljske manjine u tim zemljama. Zbog tog iskustva zahtevamo od Ukrajine da reši sva sporna pitanja iz istorije do momenta kada Kijev bude na pragu Evrope i zatraži članstvo».

Veoma oštra, pa čak i ponižavajuća izjava. Ali, za koliko vremena poljske diplomate očekuju od Ukrajinaca da urade adekvatnu procenu njihove uloge u istoriji i da počnu da poštuju komšije? Dvadeset, trideset, pedeset godina? Zar on ne zna da se o bilo kakvim izgledima za članstvo Ukrajine u EU uopšte i ne govori? To znači da se blokiranja evropskih integracija Ukrajine niko ne boji. Čak su i budale shvatile da u EU neće dospeti, a to onda znači da mogu da rade šta god hoće. Tako i rade. Ali ih Poljaci zbog toga mlate. Do sada samo motkama i pesnicama. Međutim, već su spremne i macole.

Tako je, na primer, 26 aprila u blizini Peremišlja u selu Grušoviči, po nalogu lokalnih poljskih vlasti, demontiran još jedan spomenik žrtvama UPA. S tim u vezi je lider «Opšteg komiteta za rešavanje pitanja banderovskih spomenika», koji je osnovan u Poljskoj, M.Kuljpa rekao da će njegova organizacija delovati sve dok se ne eliminišu svi spomenici ukrajinskim nacionalistima u zemlji.

Vredi obratiti pažnju na dve stvari. Prvo, proces rušenja spomenika UPA nije haotičan kao ranije i obrazovan je javni komitet za to. I drugo, ove aktivnosti zvanična Varšava ne da nije osudila, već ih tajno ohrabruje. S jedne strane poljska Vlada licemerno izražava podršku Ukrajini u svetoj borbi protiv «ruskog imperijalizma», a sa druge strane Poljaci tvrdoglavo insistiraju na potrebi da se Ukrajina ogradi od svoje zvanične ideologije i kanonizovanih heroja. U stvari, Poljaci žele da u korenu saseku formiranje novog ukrajinskog identiteta neraskidivo povezanog sa OUN, UPA, i svim njihovim «podvizima».

Ukrajinska vlast se uporno pretvara da ne postoji ozbiljan problem.

«Za nas je rat Bogdana Hmeljnickog nacionalno oslobodilački, početak Hetmana. Za njih je građanski, kojim je započeo raspad Zajednice. Za nas je UPA oslobodilački pokret. Za njih je on prepreka za vraćanje Poljske u granice iz 1939 godine. Za nas je Šuhevič nacionalni heroj. Za njih je on umešan u poljsko-ukrajinski sukob. I sada treba da se dogovorimo da se «ne slažemo» u vezi određenog perioda ili ljudi», kaže jedan od novih ukrajinskih ideologa i direktor Instituta za nacionalno pamćenje Vladimir Vjatrovič.

Apsolutno se ne stide otvorenih procena i drugi «eksperti ukrajinske etnogeneze» mlađe generacije.

«Ukrajinci su oduvek, od Bogdana Hmeljnickog, zahvaljujući nacionalizmu, nacionalističkim idejama i sloganima, koji su podsticali ustanke i oslobodilačke pokrete, živeli u ovoj državi. Svi «Majdani» koji su se dogodili u Ukrajini su bili nacionalni, nacionalistički i nisu u stvari bili namenjeni rešavanju izbora ili modernog životnog standarda. Oni su odlučivali o pitanju postojanja Ukrajinaca kao nacije. Za Ukrajinu je pitanje nacionalizma pitanje života i smrti. Dok je nacionalizma, dotle će biti i Ukrajine», javno je rekao doktorant istorijskih nauka, neki Nikolas Posivnič.

Međutim, kako kaže poslovica, «psi laju, karavani prolaze». Poljaci nastavljaju da rade ono što smatraju za nužno, a Predsednik Porošenko, uprkos jasnoj ukrajinofobiji, nastavlja da se ulizuje Poljskoj pretvarajući se da ta ukrajinofobija ne postoji. Tako je 3 maja, u telefonskom razgovoru sa Predsednikom Poljske, još jednom potvrdio svoju nameru da se lično potrudi da se izglade problemi u bilateralnim odnosima dve zemlje. Mada, nije objasnio tačno kako će to da učini. Tvrdeći da Bandera nije bio heroj a Šuhevič sluga nemačkih nacista?

Porošenko je nedavno objavio svoju spremnost da sa Varšavom potpiše «mapu puta za pomirenje». To znači da će Predsednik Ukrajine na državnom nivou priznati činjenicu da je izvršen voljinski masakr, na čemu Poljaci toliko insistiraju.

Čemu to vodi? Porošenkovo priznavanje činjenice da se dogodilo etničko čišćenje u Voljni otvara put za početak velike kampanje «deheroizacije» UPA, ne samo van Ukrajine, već i u samoj zemlji. Za Ukrajince će to biti «izdaja», a za ukrajinskog Predsednika lukav politički manevar koji će umiriti Varšavu. Bandera Porošenka ne zanima. Mir sa Poljacima mu je važniji. Posebno u uslovima u kojima se nazire međunarodna izolacija ukrajinske elite (Predsednik Ukrajine nije pozvan na samit G20, iako je ukrajinsko pitanje bilo na dnevnom redu). Ali, Tramp je posetio Poljsku. Slučajnost?

Uzgred, da bi sakrila «izdaju», Porošenkova presslužba je namerno promenila sadržaj njegovog telefonskog razgovora sa poljskim kolegom, kao i ton kojim je Predsednik Poljske vodio razgovor. A ton je bio isti kao i onaj poljskog Ministra spoljnih poslova: ili Bandera ili EU. Stari muljator Petar Aleksejevič je, nakon razgovora sa Dudom, rekao da je strogo zatražio od Poljaka da osude operaciju»Visla» iako u stvari, kako je zvanično objavila poljska strana, o tom pitanju nije raspravljano.

Ali, dok Porošenko energično kalkuliše sa Varšavom, u ukrajinskom Nacionalnom institutu za nacionalno sećanje su zabeležili da je u pograničnim regionima Poljske tokom prethodne tri godine uništeno ili oskrnavljeno petnaest spomenika članovima UPA i ukrajinskim građanima. Ukrajinski nacionalisti su reagovali na sličan način – iživljavali su se nad pet poljskih istorijskih spomenika, ali rezultat 5:15 jasno ide u njihovu korist. Naročito što je to huliganstvo u Ukrajini pripisano «agentima Kremlja».

Reklamirana formula međunacionalnog pomirenja «Oprosti i traži oproštaj!» očigledno ne funkcioniše. Niko neće da oprosti, a kamoli da traži oproštaj. To je dokazana činjenica.

U januaru je u Žešuve petoro mladih Poljaka pretuklo grupu ukrajinskih studenata, koje su nazvali Banderovcima i terali ih da priznaju da je LJvov poljski grad.

U maju je društvene mreže šokirao video snimak na kome nekoliko poljskih učenica bije ukrajinsku devojčicu uz uzvike: «Banderovska kurva». Bacile su je na zemlju, tukle rukama po glavi i šutirale.

Početkom maja se na ulicama Krakova pojavila serija antiukrajinskih grafita «Ukrajina van!». Premlaćivanje Ukrajinaca na nacionalnoj osnovi je tih dana zabeleženo i u Čenstohovi i u Novoj Guti.

Sredinom maja je u Varšavi 22-godišnji državljanin Poljske počeo da vređa ženu i čoveka koji su govorili na ukrajinskom jeziku, a zatim je napao čoveka pesnicama i prebio ga. Prema podacima policije, napadač je vređao Ukrajince na nacionalnoj osnovi.

28 maja su lokalni radikali masovno prebili ukrajinske radnike u Gdanjsku.

Pored toga, na FB je oformljena poljska grupa «Ukrajinac mi nije brat» (Ukrainiec NIE jest moim bratem), koja okuplja oko 70 000 članova.

Istovremeno, Poljska je «šampion» u prosleđivanju migranata iz Ukrajine ka zemljama Evrope. Skoro 1,3 miliona Ukrajinaca je registrovano 2016 godine na privremenom radu u Poljskoj, a još 116 000 njih ima stalni boravak u toj zemlji. Obe brojke su, u poređenju sa 2013 godinom, povećane za skoro šest puta.

Štaviše, poljski zakon predviđa da Ukrajinci i drugi žitelji zemalja koje ne pripadaju EU, a koji su prešli granicu zahvaljujući bezviznom režimu, moraju da prođu proceduru odobravanja prava na rad i da dobiju radnu vizu i boravišnu dozvolu.

Ukrajinci su jeftina radna snaga i postali su ekonomski bonus za poljske stratege koji još uvek nemaju nameru da menjaju prioritete svoje politike prema svojim istočnim susedima. Međutim, ovaj bonus može da se koristi samo u uslovima relativne ekonomske stabilnosti. U slučaju pogoršanja socijalne situacije u Poljskoj, proletarijat će potegnuti pred političarima u Varšavi pitanje «demokratizacije Ukrajine». Na kraju krajeva, aktivisti poljskog Narodno-radikalnog pokreta su započeli demonstracije pod sloganom «Migracija sa istoka je pretnja za poljsku naciju».

I šta zatim sledi? Antiukrajinski pogrom širom Poljske?

Piše Vojčeh Mihaljski, «Alternativa»
Newsfront
Kata

Čitajte više na Ukrajina i Novorusija iz minuta u minut