Solidarnost nepoželjnih Rusa, ili ko je i zašto opasan za «Kosovo»

Nekoliko puta sam započinjala pisanje ovog materijala od nule, jer sam svaki put nalazila previše emocija u prethodnoj verziji. Nevoljno sam shvatila da u novinarstvu ima mesta za manju subjektivnost kada profesionalna delatnost otkriva slučajeve sa emotivno stresnim situacijama. Tako se i dogodilo: tema je zaista dostojna pažnje, a takođe je vezana za moja lična sećanja.

Početak juna: Ja i rukovodilac Rusko-srbskog kulturnog centra iz Sankt Peterburga Aleksandar Lisov kratko se dopisujemo na društvenim mrežama. Kao i svaki put momci planiraju da na srbski praznik Vidovdan posete Kosovo i Metohiju, da učestvuju na prazničnoj Liturgiji, da posete crkve i manastire, kao i da predaju humanitarnu pomoć manastirima i crkvama. Prikupljanje sredstava trajalo je mesecima, momci su radili aktivno i uspeli su da prikupe ozbiljniju sumu. Naravno, ona neće rešiti sve probleme Srba na ovoj teritoriji, ali i sam dolazak Rusa izaziva oduševljenje na Kosovu što znam i na osnovu ličnog iskustva.

Dogovaramo se za obavezan sastanak u Beogradu. Ja ne mogu da idem na Kosovo jer imam zabranu od pet godina nakon prošlogodišnje gromoglasne deportacije. Iskreno zavidim momcima koji imaju mogućnost da vide Kosovo na godišnjicu ovog istorijskog boja, jednog od značajnijih događaja u srbskoj istoriji, kao i da osete duh patriotizma sa kojim se proslavlja ovaj praznik.

Jutro 28. juna (Vidovdan) stiže poruka od Aleksandra. Hitno traži moj broj telefona u Srbiji. Pišem. Međutim do poziva dolazi tek u popodnevnim satima i tako saznajem novost. Aleksandra nisu pustili na Kosovo, jer je prepoznat kao opasan za ovu samoproglašenu državu. Šef kulturnog kluba koji se bavi prikupljanjem humanitarne pomoći za Srbe, koji prevozi neophodne stvari za srpsku decu, i predaje ikone manastirima! Opasan! Ne mogu da kažem da sam zapanjena, iznenađena… Ali je užasan osećaj nepravde.

Na sreću Aleksandar je pre toga uspeo da preda saradnicima novac prikupljen za Srbe na Kosovu.

Bez obzira na relativno kasno vreme sastajemo se tu noć u Beogradu. U hotelu «Moskva» Aleksandar mi pokazuje dokumenta koja potvrđuju njegovu «opasnost» za Kosovo. Sve je kako treba, sa grbom, pečatom i na tri jezika- albanskom, engleskom i srbskom. «Kako treba» jer postoji papir. Ali o čemu on govori? Da je Rusima koji sa dobrim namerama dolaze u Srbiju na njen pravoslavni praznik zabranjeno kretanje po njenoj teritoriji, u stvari zabranjeno je činiti dobra dela. I ko zabranjuje, država koja i za nas i za Srbe ne postoji, a koja je ne samo uvela vize za građane država koje ne priznaju «Kosovo» nego i sastavlja spiskove?

Na Kosovu nisam bio već dve godine, kaže je Aleksandar. Išli su drugi a novac se skuplja konstantno iz godine u godinu. Izveštaji i nadoknade za putovanja bili su postavljeni na sajtu RSKC-a na društvenim mrežama i stalno su mi se pojavljivali u novostima. Rusi su putovali autobusima zajedno sa Srbima preko «Jarinja» i sa šengenskim vizama koje «Kosovo» priznaje.

Tj. ni Evropa ne smatra šefa RSCK-a opasnim jer mu izdaje vize a «Kosovo» po nekim nepoznatim kriterijumima pravi «crne liste» sopstvenih horora u kojima se nalaze i humanitarni rad i pomaganje ljudima.

 
«Da li si videla Dečane? Za mene je to izuzetno mesto»- iz solidarnosti i razumevanja odmah smo prešli na «ti». Ozbiljan čovek sa bradom i majicom sa natpisom «Rusi na Kosovu» nije mogao da sakrije razočarenje zbog svega što se desilo.

«Najviše mi je žao što nisam uspeo da vidim Pećku Patrijaršiju»- rekao je on.

Ja sam videla Pećku Patrijaršiju. Neverovatno moćna, po duhu stara pravoslavna svetinja neprikosnoveno podseća da je to vekovima bila srbska zemlja. Ali nisam videla Gračanicu. Nismo uspeli zbog hapšenja i deportacije. Ali zato sam se posle skoro godinu dana radovala kao dete knjigama i brojanici koje sam otuda dobila na poklon. Zbog toga i razumem takav osećaj kod Aleksandra.

Sledeći dan sam saznala da na Kosovo nije pušten ne samo Aleksadar nego i Srbin Mladen Obradović za koga se takođe ispostavilo da je «opasan».

«U obaveštenju koje sam dobio piše da je zabrana doneta zbog moguće štete koju bih svojim dolaskom mogao pričiniti unutrašnjoj politici, zdravlju građana i spoljašnjoj politici»- kroz smeh, u situaciji koja nije ni malo smešna, kaže Mladen prilikom susreta.

Pre toga, ulazak je zabranjen mladoj devojci Katarini Komazec koja je htela da poseti Pećku Patrijaršiju i svoje prijatelje u Štrpcu. Njoj su bez posebnih formulacija objasnili da se zabrana odnosi na njeno političko delovanje. Katarina je član srbskog sabora «Zavetnici» i na društvenim mrežama su objavljene njene slike sa ruskim zastavama i georgijevskim lentama, što je očigledno bilo dovoljno.

Šta uopšte znači ovakva antiruska histerija na Kosovu koje Rusija ne priznaje kao državu i shodno tome nema bilateralne odnose? Još uvek je aktuelan i prošlogodišnji spisak «ruske špijunske mreže» na kome su se našli Srbi sa Kosova i Metohije, iz Beograda, bivši vojnici, političari, novinari…Zbog čega «ruski»ako se na spisku (takođe pod znakom pitanja ali recimo) nalaze samo Srbi?Da zvuči glasnije sa pretenzijom za pristup međunarodnom informacionom terenu. Kao i ovde Rusi prete «mladoj republici» preko Srba iznerviranih činjenicom proglašenja «Kosova» na njihovoj teritoriji vidimo.

Kao rezultat imamo da je za Kosovo «opasna» Dragana Trifković kao rukovodilac «Ruske špijunske mreže» jer na društvenim mrežama ima slike iz Donbasa i Moskve. Opasni su novinari koji snimaju film, a posebno opasan je Aleksandar iz Sankt Peterburga koji prikuplja pomoć za manastire i srpsku decu i mašta o poseti Pećkoj Patrijaršiji. Pri tom za Kosovo NIJE opasna najava o formiranju vojske suprotno rezoluciji UN, nije opasan izbor bivšeg komandira UČK za premijera, i njegove predizborne izjave o novim teritorijalnim pretenzijama prema Srbiji. Nije opasna ni izjava albanskog premijera koji inicira ujedinjenje Kosova i Albanije i raspaljivanje novog požara na Balkanu.

Najvažnije je ne pobrkati.

Oksana Sazonova, urednica News Front — Srbija