Oduševljena srbskom poezijom koju joj je čitao veliki Gete odlučila da ih prevede na nemački

Početkom treće decenije 19. veka nemački književni krugovi s romantičarskim oduševljenjem počeli su da govore o prelepoj usmenoj poeziji nepismenog naroda s Balkana. Taj narod se vekovima junački borio protiv Turaka, a tom oduševljenju svakako je doprineo i Geteov prevod pesme o nesrećnoj Hasanaginici.

Na sedeljkama u otmenim kućama naveliko su se recitovale pesme, neke od onih malobrojnih prevedenih. Tako je činio i veliki nemački pesnik Gete u kući svog prijatelja, plemića Ludviga Hajnriha fon Jakoba, univerzitetskog profesora. Dok u zanosu govori stihove, netremice ga sluša jedna devojka. U pitanju je Fon Jakobova kćerka, Tereza Albertina Luiza. Devojka s tri imena rođena je 1797. godine, a od devete godine živela je u Rusiji, prvo u Harkovu, potom u Sankt Peterburgu. Deset godina je bilo i više nego dovoljno da potpuno savlada ruski jezik. Po povratku u otadžbinu postala je redovan posetilac svih mogućih sedeljki. A na njima Gete, koji je ubrzo postao njen idol.

Kad se uverio u devojčino oduševljenje srbskom poezijom, Gete joj je predložio da se upozna s Vukom Stefanovićem Karadžićem. Tako je početkom 1824. godine u stanu teologa i filologa, profesora Johana Severina Fatera, u Haleu došlo do susreta koji će imati neprocenjiv značaj za srpsku kulturu.

Domišljati Vuk

I našem Vuku je Terezin zanos vrlo godio. Dok mu je oduševljeno pričala o onih nekoliko pesama koje je znala, Karadžić se smeškao. Onda joj je predložio da i ona uradi nešto. On je pesme sakupio, a ona bi mogla da ih prevede na nemački jezik. Za početak, dao joj je neke nezavršene prevode, među njima i „Smrt Kraljevića Marka”. Tereza je prihvatila, i sama u neverici. Vuk joj je dao neka dodatna objašnjenja, ali to nije bilo dovoljno.

Nažalost, već početkom 1824. godine Karadžić je otputovao iz Nemačke. Devojka je pomišljala da odustane, ali je uz Geteov podsticaj ipak nastavila s radom. Junački je prionula na prevođenje s jezika koji joj je bio potpuno nepoznat. U početku je pomislila da će sve ići daleko lakše, verovala je da je srbski veoma sličan ruskom, ali se ubrzo razuverila. Biće da baš i nije mogla da se primeni čuvena „lingvistička” misao knjaza Miloša Obrenovića:

„Sprdaj se sa srbskim, eto ti ruski!”

Ipak, išla je dalje. Sama je rekla da sve to radi samo Geteu za ljubav. Prevode je pokazivala prvo njemu, a onda nestrpljivo očekivala ocenu svog idola. Uz sve greške, plod nepoznavanja jezika i neiskustva, pokazalo se da je Tereza darovit prevodilac i Gete ju je obodrio da nastavi. Takođe, uputio ju je da nikako ne prekida veze s Vukom, a mogla bi da uputi neko pisamce i Jerneju Kopitaru u slučaju nedoumica.

Tereza nije prekidala rad. Predano je pisala i Vuku, moleći za objašnjenja. U prvom pismu je napisala:

„Sačuvajte moju zemlju u prijatnoj uspomeni, a zahvaljujući njenom raspoloženju za pesničke tvorevine Vašeg naroda, ostanite i ubuduće s njom u vezi. Što mogu da učinim da bi ih moja zemlja razumela, rado ću učiniti, jer potpuno uviđam njihovu izuzetnu vrednost.”

Ubrzo mu piše i da ne može da prežali što je lišena njegovih usmenih pouka, a opominje ga da joj pošalje još pesama i prevoda na nemački. Samo, ti prevodi bili su jako loši, kako je Tereza rekla jednom prilikom „na nekakvom nerazumljivom nemačkom jeziku”, ali su za nju vredeli suvog zlata, pošto su bili njena jedina veza sa srbskim jezikom.

Pesme za Evropu

Pismo po pismo, red po red prevoda, pesma po pesma, i 1825. godine prvi tom „Srbskih narodnih pesama” u prevodu Tereze Albertine Luize fon Jakob ugledao je svetlost dana. Pre štampanja, od svog obožavanog Getea tražila je dozvolu da mu posveti zbirku. A njoj se u molbi pridružuju i svi Srbi, koliko god da ih ima. Naravno, Gete je odobrio, pa je posveta glasila „Geteu, kralju u kraljevstvu lepote”. Već sledeće godine izlazi drugi tom prevoda, a obe knjige su potpisane anagramom TALVJ. Pesme je, prilično neuobičajeno, imenovala velikim i malim.

Prevodi su naišli na oduševljenje. Nemci su ih prihvatili, pa je tek tad nastalo čitanje po književnim salonima u mnogim gradovima. Naravno, Srbi su je odmah nanovo krstili. Talfijeva! E sad je ta novoimenovana Talfijeva razdragano pisala Kopitaru:

„Tu se nedavno obrazovalo društvo, koje se sastoji od skoro isključivo vrsnih glava. Nemojte sumnjati da su naše pesme višestruko čitane u ovom krugu sa entuzijazmom prihvaćene. I strogi pravnici, poput Savinjija, prisno su se s njima sprijateljili i stalno ih čitaju.” Zanimljivo je ono „naše pesme”. Tako je Talfijeva uvela Nemce u srbski svet. I obrnuto, srbski svet je predstavila Nemcima.

Nije da je Talfijeva postala poznata samo u Nemačkoj. Prevodi kruže celom Evropom: Džon Bauring na osnovu njih prevodi na engleski, Eliza Vojar na francuski, Ludvig Runeberg na švedski. To je bio osnov da srbska narodna poezija zainteresuje zapadnoevropski svet. Tako je nadahnula i mnoge kompozitore, da pomenemo samo Bramsa, Dvoržaka i Čajkovskog.

Recenzije su objavljivane na sve strane. Ipak, bilo je i zamerki. Tako joj je Grim spočitao da je šteta što prevod ne sledi tačnost do najsitnijih detalja. Smatrao je da su pesme tako obogaljene. A u osnovi svega stoji to što se Talfijeva odlučila da prihvati Geteov savet, još na početku. Veliki pesnik natuknuo joj je da pri prevođenju sačuva smisao tako da stihovi gode uhu nemačkog čitaoca, da prepev bude u duhu nemačkog jezika.

Oduševljena je bila i srbska omladina, pogotovo oni na studijama u Berlinu. Hvalili su je na sva usta, pisali joj pisma divljenja. I ne samo oni. Mnogi smatraju da je Sima Milutinović Sarajlija bio očaran Talfijevom i do ušiju zaljubljen u nju. Toliko, da joj je posvetio uvodne stihove zbirke svojih spevova „Zorica”. A i sama Tereza je o njemu ostavila poneki zapis:

„Ovih dana mnogo sam se obradovala poseti gospodina Milutinovića. Očekivala sam je odavno s tolikim nestrpljenjem da su mi se moji ukućani stali podsmevati. Jer kako ja srbski znam u stvari samo kao mrtav jezik i kako nikad nisam čula srpsku reč, gospodin Vuk zna da sam njegovu knjigu dobila tek onda kada je već bio napustio Hale, možete lako zamisliti koliko sam želela svako živo saopštenje o jeziku. Nažalost, on je ostao vrlo malo, i bio neopisivo zbunjen i smeten, tako da sam se i ja zbunila i nikako se više nisam mogla setiti svega onoga što sam htela da ga pitam...”

Pionir slavistike u Americi

I pored zbunjenosti i smetenosti Sarajlije, ili zbog nje, Talfijeva se već 1828. godine udala za Amerikanca Edvarda Robinsona, teologa. Na sva svoja imena i prezime dodala je i njegovo. Dve godine kasnije otputovali su u Njujork. Ali Vuka ne zaboravlja, pisma prelaze okean.

Tako mu pominje potresnu sudbinu crnaca, roman „Čiča Tomina koliba” Harijet Bičer Stou, na šta Vuk odgovara da hrišćani u Turskoj nisu ni u šta boljem položaju nego crnci u Severnoj Americi. Smatra se da su ta pisanija nadahnula Vuka za brošuru „Hrišćani u Bosni”, koju je 1853. godine štampao nepotpisanu.

Talfijeva ni u Americi ne miruje. Objavljuje studiju „Pregled slovenskih jezika i književnosti”, zbog koje je mnogi smatraju pionirom u izučavanju slavistike u Americi.

Drugo izdanje „Srbskih narodnih pesama” izlazi 1835 . godine. Istovetno prvom, sadržalo je 201 pesmu. Treće, 1853. godine, ispravljeno je i dopunjeno. Sada se i Talfijeva priklonila Vukovim nazivima, nestale su velike i male pesme, pojavile su se „muške” i „ženske”. Prevodila je i sa engleskog jezika, pisala stihove, pripovetke, prikaze. Ova danas gotovo zaboravljena žena, i te kako zaslužna za srpsku kulturu, umrla je 1870. godine.

Autor: Nemanja Baćković
Ilustrator: Milan Ristić,
Zabavnik