Ustani, Srbijo! - život i priključenija Dositeja Obradovića

Svestima koje su s prolećnim vetrom pristizale iz Srbije, sa prolećnim suncem, sa slanim mirisom mora koji se širio Trstom, osećao se Dositej te 1804. godine ponovo poletan i mlad. Uz novosti o pobedama ustanika, o voždu Karađorđu, dolazilo je neko novo jutro. Hvatalo ga je ono oduševljenje, kao i 15 godina ranije, kada je tokom Austrijsko-turskog rata pisao: „Serbija je mila izbavljena! Nema više odža ni ludi adžija, nema ni gordeljivi janičara”. Tada se, na žalost, prerano poradovao.

Sada mu je u grudima iznova rastao osećaj koji bi ga obuhvatao dok se spremao za nova putovanja i kretao da upoznava nove zemlje, predele, ljude. Osećao je da ga tamo u „zemlji praroditelja” čekaju nove pustolovine. Veliki putnik, koji je obišao pola Evrope i po Nemačkoj se potpisivao kao „Dositej Obradović, iz Srbije”, u stvari  još nikad nije posetio staru Serviju ispod Dunava.

Ka zemlji praroditelja

Još od prvih vesti o ustanku u Srbiji Dositej je krenuo da po bogatim tršćanskim porodicama prikuplja pomoć za ustanak. Bio je kod trgovca Drage Todorovića, koji je imao čak 40 galija, kod Teodora Mikše, Stefana Riznića, Jove Kurtovića i mnogih drugih srbskih trgovaca i brodovlasnika, njegovih prijatelja i mecena. Đuro i Pero Todorović dali su 4.000 forinti, a svi Srbi u Trstu sakupili 17.000 forinti. Sam Dositej priložio je od skromnog imetka polovinu ušteđevine – 400 forinti. Spevao je pesmu koja će postati himna budućih naraštaja: „Vostani Serbie, mati naša mila!...

Vostani Serbie,
Davno si zaspala,
U mraku ležala,
Sad se probudi,
I Serblje vozbudi”...

Iznova ga je hvatala želja da pomaže, da upoznaje, da stvara. Počeo je da piše „Sobranija raznih naravnoučitelnih veštej vu polzu i uveselie” i do juna napisao devet od nameravanih dvadeset glava. Svom sinovcu Grigoriju Obradoviću, direktoru pravoslavnih škola u Banatu, pisao je da želi da pređe u Srbiju:

„Ako Bog da takvo dobro izmenjenije stvari u Srbiji, kao što nas novine obnadeždavaju, rado bih u zemlju praroditelja prešao.” Maštao je o oslobođenju svog naroda „s gorućim i puno ljubavi srcem”. Već je kovao planove o ustanovljenju škola, širenju obrazovanja i nauke u mladom i neprosvećenom narodu od koga „izabranije nacije neće biti” – pod uslovom da se obrazuje: „U oslobođenoj od Turaka, Serbiji, kupićemo dom” sa ciljem da se otvori obrazovni zavod.

Dolazilo je novo doba. U vreme Napoleonovih ratova nije samo Srbija bila uzburkana. Cela Evropa se menjala. Napoleon je te 1806. godine  kod Jene porazio Pruse; ukinuo je hiljadugodišnje Sveto rimsko carstvo nemačkog naroda; proglašena je Rajnska konfederacija. Francuzi su u maju zauzeli Dubrovnik. U novembru je počeo  osmi rusko-turski rat, a ruske trupe ušle u Moldaviju i Vlašku. U Srbiji, u avgustu i septembru 1806. Godine, na Mišaru i Deligradu, ustanici su ostvarili velike pobede. Krajem godine (novembra) oslobođen je i Beograd.

Iste te 1806. godine rešio se već skoro sedamdesetogodišnji Dositej da se otisne u nova priključenija. Prvo se obreo u Sremu, u Karlovcima. U ime Karađorđa i srbskih ustanika on u Zemunu učestvuje u pisanju poslanice Srbima iz Trsta:

„Zato govorimo vam: sada je, sad i nigda.” Dositej pomaže u nabavci oružja, baruta i olova za ustanak. Septembra 1806. godine iz Karlovaca piše Jakovu i Mateji Nenadoviću i drugim ustaničkim vođama:

„Proklet svaki koji svoju više voli negoli opštu korist ljubi! Sada vi radite za potomstvo a ne za vas...” Nešto kasnije, Dositej se u Smederevu prvi put sreo s Karađorđem i drugim srbskim vođama. Kada je, čamcem i jedva izbegavši utapanje, stupio na tlo Srbije blizu Smedereva, rekao je:

„Kako mi se celi život kratak čini dok smederevske nisam video predele!” Bilo je to vreme kad su ustanici razmatrali da li da sklope mir s Portom, prema uslovima koje je u Carigradu dogovorio trgovac Petar Ičko (Ičkov mir) ili da nastave ratovanje u savezništvu s Rusima koji su ih na to podsticali.

Ljubav za znanje

Na Karađorđevu molbu, Dositej je krenuo u štab ruske vojske koja je po Vlaškoj i Moldaviji ratovala s Turcima. Decembra 1806. godine u Bukureštu ga je primio ruski komandant, general Ivan Ivanovič Miheljson. Za ovakav zadatak Obradovića je, osim mudrosti i rodoljublja, preporučivala i činjenica da je između pet-šest jezika koje je poznavao, govorio i rumunski. U Bukureštu je dobio ruska uveravanja da će Srbi, ako nastave borbu i odbace pomirenje sa sultanom, biti smatrani za saveznike, da će im Rusija pomoći i snabdeti ih oružjem, kao i da će ih car lično uzeti pod svoju zaštitu.

Po završetku boravka u ruskom štabu, Dositej je marta 1807. godine dobio i odlikovanje – ruski Zlatni krst, što ukazuje na činjenicu da je na svom prvom diplomatskom zadatku za račun srbskih ustanika ostavio povoljan utisak. Ruski general zabeležio je o Dositeju da je „učen čovek i poznat po svojim spisima među austrijskim Srbima. Ovamo je došao iz ljubavi prema svojoj braći, da bi im pomogao svojim znanjem”. Iako je veći deo života proveo u Habzburškom carstvu, Dositej se u svom političkom delovanju uglavnom zalagao da se Srbi u borbi za nezavisnost oslanjaju na pomoć Rusije. Zbog toga je rano privukao pažnju austrijske policije koja je pratila njegova pisma i cenzurisala ono što objavi.

POSLANICI I DIPLOMATE USTANIČKE SRBIJE

Ustanička Srbija nije stigla da uspostavi pravu državnu upravu, a kako nije bila međunarodno priznata, nisu postojale ni diplomate u formalnom smislu. Ipak, brojne ugledne ličnosti i vođe ustanka učestvovale su u međunarodnim poslovima ili su imale uloge predstavnika Srba pred stranim silama. Ovo su najpoznatiji od njih:

Prota Mateja Nenadović (1777–1854), sin Alekse Nenadovića, kneza u Brankovini. Komandovao ustanicima prilikom oslobođenja Valjeva i Šapca (1804). Vođa prve ustaničke delegacije u Rusiji (1804). Učesnik bitke na Mišaru (1806). Od 1805. do 1807. godine predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta srbskog, a 1807–1811. njegov član. Vojvoda u Tamnavi i komandant na Drini (1813). Posle pada Srbije prešao u Austriju. Nakon izbijanja Drugog srbskog ustanka vratio se u Srbiju. Bio valjevski knez i član Narodne kancelarije. Član Državnog sovjeta 1838–1840. Od 1842. državni savetnik. Penzionisan 1852. godine. Umro u Valjevu 11. 12. (29. 11) 1854. godine. Napisao „Memoare”, jedno od najznačajnijih svedočanstava o Prvom srbskom ustanku.

Petar Ičko (oko 1775–1808), rođen u južnoj Makedoniji (danas Pirgi, Grčka), cincarskog porekla. Radio kao izaslanik u osmanskom diplomatskom predstavništvu u Berlinu (1797–1799), a verovatno i u Beču. Živeo kao trgovac i bazardžan-baša (posrednik između stranih trgovaca i turskih vlasti) u osmanskom Beogradu, odakle se 1802. preselio u Zemun. Posle 1804. godine pomagao ustanike u Srbiji. Predstavljao Srbe  u Carigradu, gde je 1806–1807. s Portom zaključio mir, koji nije sproveden (Ičkov mir). Poginuo maja 1808. godine u Beogradu.

Miljko Radonjić (1770–1836), rođen u Rudničkoj nahiji. Bio je pisar u srbskom Savetu (Vladi) 1808, a profesor istorije i nemačkog na Velikoj školi od 1809. godine. Na dužnosti popečitelja inostranih dela od 4. februara 1811. do 25. decembra 1812. – prvi na takvom mestu u istoriji moderne srpske državnosti. Posle sloma ustanka odlazi u Trst, gde do 1823. godine radi kao učitelj srpske dece. Nakon toga odlazi u Rumuniju gde se bavi trgovinom. Umro je u Izmailu (Rumunija) 1836. godine.

Milenko Stojković (1769 – oko 1831), vojvoda u Prvom srbskom ustanku. Pogubio beogradske dahije. Pobednik kod Ivankovca (1805). Sarađivao sa ruskim jedinicama, zbog čega je odlazio i u njihov štab na Dunavu. Suparnik Karađorđev. Bio određen za prvog popečitelja inostranih dela, ali je odbio ovaj položaj, zbog čega je 1811. godine  proteran iz Srbije. U Rusiji penzionisan u činu pukovnika. Umro na Krimu.

Ivan Jugović (1772–1813), studirao prava u Pešti, potom profesor i sekretar vladike Šakabente. U jesen 1805. godine došao u Srbiju, gde je postavljen za sekretara Sovjeta posle smrti Božidara Grujovića (1807). Osnivač i profesor Velike škole (1808). Učestvovao u više diplomatskih zadataka kod ruske vojske u Jašiju, Rumunija. Godine 1810. kao Karađorđev izaslanik bio primljen kod austrijskog cara Franca Prvog u Beču. Posle smrti Dositeja Obradovića postavljen za popečitelja prosvete, ali u sukobu rusofilske i austrofilske struje (kojoj je pripadao), smenjen 1812. godine. Početkom marta 1813. godine napustio Srbiju, a krajem iste godine umro u Bečkereku (Zrenjanin). Uz Dositeja i Božu Grujovića, jedan od najuticajnijih i najobrazovanijih prečanskih Srba u ustaničkoj Srbiji.

Petar Novaković Čardaklija, bivši austrijski oficir (kapetan). Učestvovao u više važnih ustaničkih deputacija. Išao (1804) sa protom Matejom u Rusiju (žena mu je bila Ruskinja), kao i sa Stefanom Živkovićem u Carigrad (1805). U njegovoj kući u Beogradu živeo Dositej posle dolaska u Srbiju (1807). Kao zaslužan i ugledan vođa ustanka sahranjen 1808. godine u priprati Saborne crkve u Beogradu, a Dositej mu sastavio posmrtnu odu, uklesanu iznad groba.

Božo Grujović (Teodor Filipović) (1776–1807), rođen u Rumi. Školovao se u Austriji, a doktorirao pravo u Pešti, nakon čega je postao profesor u Harkovu (Rusija). U jesen 1804. godine pridružio se prvoj ustaničkoj deputaciji za Petrograd. Sa protom Matejom išao 1806. godine u Beč, gde su primljeni kod cara. Od 1805. do 1807, kao najbolji pravnik među ustanicima, bio sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta.

Jeremija Gagić (1783–1859), rođen u selu Pretoka kod Kragujevca. Trgovac u Zemunu, od 1806. godine sekretar Sovjeta i Karađorđev poslanik u Beču i Rusiji. Kao rusofil, prešao u rusku službu 1812. a od 1815. do 1856.  godine bio  ruski generalni konzul u Dubrovniku, odakle je održavao veze sa Crnom Gorom. Za svoj diplomatski rad dobio je i rusku plemićku titulu.

U proleće 1807. godine ustaničke čete iz Srbije doprle su čak do Vidina na Dunavu gde su se srele s Rusima. U krvavim borbama na Malajnici i Štubiku u istočnoj Srbiji, udružene srpske jedinice vojvode Milenka Stojkovića i ruske trupe generala Isaijeva porazile su, juna 1807. godine, tursku vojsku. Istog meseca srbski ustanici objavili su u Negotinu da se stavljaju pod zaštitu Rusije (Paulučijeva konvencija).
   Posle bitke kod Fridlanda, Napoleon i ruski car Aleksandar I sklopili su (jula 1807. godine) mir u Tilzitu kojim je podeljen dobar deo Pruske. Dva cara su, između ostalog, neodređeno predvidela i mogućnost podele turske carevine. Ruska vojska obavezala se da napusti podunavske provincije što nije učinila, ali je napustila Bokokotorski zaliv, koji je do tada držala u saradnji s Crnogorcima. Napoleonova vojska stigla je i do Trsta, a uskoro će, u Dalmaciji, proglasiti Ilirske provincije.

Nova mladost

U avgustu 1807. godine Dositej je, posle godinu dana čekanja na austrijski „pasoš”, konačno prešao u Srbiju. Poneo je i svoju biblioteku. Njegov dolazak lađom iz Zemuna u Beograd na Preobraženje (18. avgust) svečano je propraćen. Na obalu Save sleglo se pola grada. Topovi sa Kalemegdanske tvrđave pozdravili su njegovo stupanje na tlo Srbije. Klekao je i poljubio srpsku grudu:

„Sad sam se nanovo podmladio braćo! Sad nizašto ne marim, dočekao sam sve,” rekao je Dositej. Ostavio je za sobom udoban život, filozofske salone i raskošne dvorane. Pred očima mu je lebdeo zadatak o kom je maštao celog života: raširiti obrazovanje i znanje među neuki narod, izvući Srbiju iz mraka vekovnog ropstva širenjem plamena slobode i prosvećenosti.

„Neka samo okrenemo jedan pogled na narode prosveštene cele Evrope”, napisao je Dositej u svom čuvenom „Pismu Haralampiju” još 1783. godine.

Od prvih dana u Srbiji Dositej je „uticao, zračio, zadobijao poverenje i ugled nikakvim drugim sredstvima i moćima, nego samo svojim dobrim osobinama” (B. Kovačević). Odmah je počeo da sprovodi svoje planove. Od skromne ušteđevine kupio je kuću u kojoj je trebalo da radi štamparija. Novembra 1808. godine postavljen je za direktora svih škola u Srbiji, ali za to nije primao nikakvu platu. Pod njegovim  uticajem u ustaničkoj Srbiji otvoreno je četrdesetak manjih osnovnih škola. U prvo vreme živeo je kod znamenitog trgovca Petra Čardaklije, a posle Čardaklijine smrti  (1808) preselio se u kuću ruskog izaslanika Konstantina Rodofinikina.

Konstantin Konstantinovič Rodofinikin stigao je u Beograd istog meseca kada i Dositej. Od avgusta 1807. do marta 1809. godine vladalo je primirje u Rusko-turskom ratu.  Rodofinikin nije u početku uspeo da zadobije poverenje Karađorđa, koji je očekivao ruske jedinice, a ne diplomatu koji mu se meša u državno uređenje. Karađorđe je naokolo pitao: „Šta mi je hasna (korist) što su mi poslali ovog predstavnika?” Rus (grčkog porekla) živeo je u prostranom konaku, jednoj od najvećih kuća u Beogradu tog doba, u kome je bilo dovoljno mesta i za skromnog prosvetitelja. Dositej je u to vreme bio učitelj Karađorđevom sinu Aleksi, tako da je ovim putem i ruski diplomata poboljšao svoje veze sa srbskim voždom.

„Jeromonah Dositej”, pisao je Rodofinikin, „koji je nadziravao za sinom Crnog Đorđa, premda je imao kod mene ishranu i kvartir (stan), ali zato lišavao se svakog sredstva za pribavljanje sebi odela, nepolučivajući nikakve plate. Ovaj čovek, polzujući se poverenjem i uvažavanjem, može se reći, od sve nacije srpske na austrijskoj strani, a osobito uvažavan je i od Crnog Đorđa...”

U to vreme, Dositej piše dve pesme posvećene ruskom caru, kao i Rodofinikinu.

Veliki dan Velike škole

Karađorđe se često obraćao Dositeju, koga je veoma poštovao kao „najumniju srpsku glavu” i tražio savete. Obradović je učestvovao u radu Praviteljstvujuščeg sovjeta sastavljajući pisma kao državni sekretar za prepisku s Rusima i baveći se mnogim drugim poslovima od koristi za zemlju. U ime Karađorđa i Sovjeta, Dositej je 1808. godine napisao i devet pisama ruskom knezu Prozorovskom, glavnokomandujućem ruskih trupa u Vlaškoj. U poverljivim izveštajima austrijskih agenata loše se govorilo o Dositejevom uticaju na spoljnu politiku ustanika. „Zloglasni Obradović ima štetan uticaj”, pisali su, jer navodno „mrzi Austriju”.

   

Naravno, teško je poverovati da je mogao ikoga da mrzi onaj koji je zapisao: „Meni su ljudi svakoga naroda i čina mlogo dobra učinili, a zla nimalo ili vrlo malo” („Život i priključenija”). Među ustanicima je postojao stalni sukob između onih koji su se zalagali za traženje podrške u Austriji (nemačkara) i onih koji su se držali Rusije. Dositej se zalagao da se Srbija izbori za svoju slobodu i nezavisnost uz rusku podršku, a ne da posle sultana potpadne pod vlast habzburškog cara ili da posle turskih paša svoje gradove preda austrijskim oficirima.

Septembra 1808. godine, zahvaljujući Dositejevim nastojanjima, u Beogradu je otvorena Velika škola, preteča kasnijih beogradskih fakulteta i univerziteta. Karađorđe je učenicima poručio:

„Mi imamo dovoljno mišica za odbranu Srbije, ali nemamo dovoljno veštih ljudi za upravljanje.” U govoru na otvaranju škole, đacima i njihovim roditeljima (uglavnom ustaničkim vođama) Dositej je rekao:

„Vozljubljeni učenici! Bog preblagi i premilostivi izbavlja zemlju našu i ljubeno otečestvo od sužanjstva turskoga, a mi valja da se staramo da izbavimo dušu našu od sužanstva duševnoga, to jest od neznanja i slepote uma... Ako vi postanete i budete bogoljubivi, pravdoljubivi i posvećeni, od vas će se ova nacija prosvetiti...”

U školu je u godini 1808/1809. bilo upisano 20 učenika, a naredne godine već 40. Među njima su bili i sin vožda Karađorđa Aleksa, i sinovi ustaničkih vojvoda Milenka Stojkovića, Vase Čarapića, Jakova Nenadovića i kneza Ilije Markovića. Školu su pohađali i nadareni Vuk Stefanović Karadžić i kasniji istoričar Lazar Arsenijević Batalaka. U početku „klupa u školi nije bilo nego su đaci unaokolo sjedili na slamnijem stolicama” (Vuk Karadžić). Dve godine posle otvaranja Velike škole, Dositejevom zaslugom otvorena je i Klerikalna škola, ili Bogoslovija.

Godina 1809. bila je puna teških izazova za mladu srpsku državu u nastajanju. Marta te godine obnovljena su rusko-turska neprijateljstva, što je uticalo i na borbe u Srbiji. U dogovoru s Rusima, Karađorđe je u proleće pokrenuo ustaničke jedinice u četiri različita pravca. Međutim, turski protivnapad i pogibija Stevana Sinđelića maja 1809. godine na Čegru uzdrmali su srpsku odbranu. Turci su osvojili Deligrad, Požarevac i Jagodinu i stigli na Moravu. Nastala je panika. Rodofinikin, mitropolit Leontije i vojvoda Dobrnjac pobegli su preko Dunava. Zabrinut i klonuo, Karađorđe je upitao Dositeja šta bi trebalo činiti. Dositej ga je hrabrio:

„Ti si se gospodaru s ovim narodom podigao da zbaciš jaram tiranstva turskoga sa srbskog vrata. Turske si sile nadbijao i iz Srbije isterivao i bez ičije pomoći.” Stari prosvetitelj i rodoljub odbio je da beži:

„Ja sam dobegao u svoje otečestvo, pa sad, ako ono strada, neka i mene pogaze turski konji!” Srbe je spasao ruski protivnapad na Dunavu zbog kojeg je turska vojska oslabila pritisak i povukla se ka Nišu

Beograd na nogama

I naredne godine ratovanje se nastavilo. U septembru su Rusi i Srbi, u bici kod Varvarina na Moravi, pobedili Turke. Decembra 1810. godine, usred zime, po Karađorđevoj naredbi stari Dositej uputio se u snegom zavejani Bukurešt na novi zadatak. Srbska delegacija imala je za cilj da od ruskog komandanta, grofa Nikolaja Kamenskog, zatraži vojnu pomoć i jemstvo u vidu  ruskih garnizona u gradovima po Srbiji, kao i nacrt uređenja ustaničke zemlje pod ruskom zaštitom. U Bukureštu, gde su srbski „deputati” bili vojvode Milan Obrenović i Milenko Stojković, Dositej je bio svedok teških svađa i spletki među njima. Za vojvodu Milana Obrenovića (polubrat kneza Miloša), koji je i umro tokom boravka u Bukureštu, pričalo se da je bio otrovan. Kada su Rusi prihvatili da pošalju vojnike u Srbiju, Dositej se po ciči zimi vratio u Beograd. Usput je nazebao i počeo teško da kašlje.

U januaru 1811. godine Karađorđe je na narodnoj skupštini najavio novo uređenje zemlje. U okviru dotadašnjeg Praviteljstvujuščeg sovjeta (vlade) ustanovljeno je šest popečiteljstava (resora). Za popečitelja prosvete određen je već bolesni Dositej Obradović. U Karađorđevom ukazu o postavljenju pisalo je:

„Visokoučeni g. Dositej Obradović, zdravstvujete... V znak naše priznatelnosti, a vašeg otličija i nagraždanija, opšte saglasno izbiramo, imenujemo i postavljamo Vas členom Soveta i popečiteljem prosveštenija narodna.”

Nešto kasnije, u februaru, Dositej je učestvovao u jednom značajnom događaju: dočeku prvog ruskog odreda od 500 vojnika iz Vlaške, koji je trebalo da popune garnizone u Beogradu i drugim gradovima. Dobro naoružani ruski vojnici dovukli su i četiri topa. Na paradi na Vračaru pozdravio ih je brojan narod  uz pucnjavu iz „stotina topova”. Da bi se pridružio Karađorđu i ostalim vođama na paradi, stari Dositej, koji više nije mogao da hoda niti da jaše, doveden je u taljigama koje su u to vreme bile naudobnije prevozno sredstvo u Beogradu. Pozdravljen je klicanjem okupljenog naroda. Bila je to i poslednje njegovo javno pojavljivanje. Umro je 28. marta 1811. godine od zapaljenja pluća, u 72. godini života.

„Usnuo je večnim snom pravednika u Bjelom Gradu, novom pozorištu mišica srbskih”. (Lukijan Mušicki, „Slava Dositeju”)

Na poslednji počinak Dositeja je ispratio ceo Beograd, na čelu sa Karađorđem, vojvodama, đacima, uz zvonjavu iz beogradskih crkava. Na njegovom grobu u porti Saborne crkve ostalo je zapisano:

„Ovde leže njegove srpske kosti. On je ljubio svoj rod.”

 

 

* * *

Dositej je bio od onih retkih i darovitih ljudi koji je uspeo da u potpunosti svoja dela uskladi sa svojim životom. Pisao je i radio sa ciljem da druge uči, da raširi znanje i nauku, da ljude poduči kako da bolje žive i kako da se ponašaju u novom, građanskom društvu koje se rađalo u Srbiji. Istovoremeno, živeo je u skladu s onim o čemu je govorio i učio. Svojim dolaskom i radom u ustaničkoj Srbiji dao je primere rodoljublja, ispravnosti, morala, čovekoljublja i prosvećenosti koji su ostali blistav primer narednim generacijama.

„Ništa drugo na ovome svetu ne želim nego da moje ime ostane u rodu mojemu, i da mu milo i drago bude.” (Dositej, „Saveti zdravoga razuma”).

Autor: Duško Lopandić
Ilustrator: Dragan Maksimović,
Zabavnik