Šta je najteže Rusima u srbskom jeziku, i Srbima u ruskom?

Šta je teško Rusima u srbskom?

Kada počnu da uče srbski, Rusi brzo shvataju da će im za „malo drugačiji ruski“ trebati mnogo više vremena i truda nego što su očekivali. A tada ih čekaju strašni „č“, „ć“, „dž“, „đ“, „se“, „mi“, „me“ i mnoge druge stvari koje će im zagorčati život.

U početku učenje srbskog jezika Rusima izgleda „prosto kao pasulj“: samo promenite akcenat, setite se zastarelih reči, i već možete da „nabadate“. Međutim, u praksi se ispostavlja da učenje srodnog jezika krije u sebi mnoge zamke.

Na primer, često se Rusima čini da je dovoljno samo malo „izvrnuti“ ruski izraz, pa da ispadne pravilna srbska reč, a u stvari se dobije nešto sasvim neočekivano. Jedan od autora je u budvanskom restoranu bio svedok situacije u kojoj je Ruskinja želela da pokaže svoje „znanje“ srbskog jezika, pa je tražila pile na žaru, a na ruskom se kokoška kaže „kurica“. Razumljivo je da izvrtanje ove ruske reči u srbskom jeziku može imati nepredvidljive posledice. A ona je tu reč izvrnula u muškom rodu baš kako ne bi trebalo i, da stvar bude gora, zatražila ga „na grilu“ (rus. - na grile). Konobari su popadali od smeha.

Ili još jedan slučaj. Jedna mlada Ruskinja koja je tek počela da uči srbski je bila sigurna da u srbskom reč „znoj“ znači isto što i u ruskom - „veliku vrućinu“. Tako je jednom prilikom rekla: „U Rusiji je često hladno. A ja obožavam leto i znoj“, i svojom ekstravagantnom  prirodnošću oduševila njene srpske nastavnike.

Situaciju komplikuju mnogobrojni međujezički paronimi, tzv. „lažni prevodiočevi prijatelji“. Na primer, Rusi se smejulje kada čuju srpsku reč „ponos“. U ruskom postoji takva reč, samo što znači „proliv“. Priča se kako su osamdesetih godina na sajmu vojne opreme predstavnici SFRJ napisali transparent „Naša armija — naš ponos“, i da je to za Ruse bila glavna atrakcija. Ili drugi poznati slučaj. Tokom jedne školske ekskurzije u Srbiji moskovska učenica pita svoju umornu srpsku koleginicu: „Tebe trudno?“ („Da li ti je teško?“). Na te reči Srpkinja se trže, prekrsti se i uzviknu: „Ju! Bože sačuvaj!“. Međutim, ove godine u Moskvi otvorio se restoran „Proliv“ koji ima baš u srbskom fazonu specijalno za one koji čitaju latinicu dvojni naziv Proliv / Proliv. Naš dopisnik je bio tamo, kaže da je sasvim običan moskovski restoran, hrana nije loša, Srbe nije video...

Ruskom jeziku je svojstveno redukovanje samoglasnika i umekšavanje suglasnika. Rus nehotice izgovara srpske reči na svoj način: „adgavOr“ (odgovor), „pritsjEdnjik“ (predsednik) itd. Pravilan srbski akcenat praktično je nedostižan za Ruse, kao i izgovor suglasnika „č“ i „ć“, „dž“ i „đ“, koje Rusi obično izgovaraju kao rusko „č“ (nešto između srbskog „č“ i „ć“) i kao rusko „dž“, ne razlikujući ih u govoru: ćevapćić, džurdževak, itd. Rusima nije lako da nauče i srpske suglasnike „l“, „n“, „lj“ i „nj“. Oni ih izgovaraju prislanjajući vrh jezika uz gornje zube i umekšavaju ih ispred samoglasnika „i“ i „e“: „ljice“, „njizaposljenast“, itd. A poznatu brzalicu sa vokalnim „r“ prosečan Rus izgovara dodajući rusko „ы“ ispred srbskog „r“: „Navirh birda virba mirda“.

I sve je to samo fonetika. Šta reći o strašnoj srbskoj gramatici, na primer o oblicima pomoćnog glagola „jesam“ (koji se u ruskom jeziku uopšte ne koriste) koji se koristi i u toliko frekventnom perfektu, ili o enklitičkim oblicima zamenica (Rusi, na primer, teško shvataju razliku između „mi“ i „me“), ili o padežima i glagolskoj konjugaciji,  koji zbunjuju svojom međusobnom sličnošću, kao i sličnošću sa ruskim ekvivalentima. A tek dva futura i apsolutno neuhvatljivi za većinu učenika položaj povratne zamenice „se“...

Rusima je teško da shvate kako da upotrebe ono čega nema u ruskom jeziku. Zatim, kada već odu u Srbiju i provedu tamo dovoljno vremena, sve nekako samo dođe na svoje mesto“, kaže Milica Belogrlić, predavač srbskog jezik na Filološkom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta „Lomonosov” (MGU).

A šta Srbima u ruskom?

O trnovitom putu učenja i prednostima poznavanja ruskog jezika razgovarali smo sa Srbima koji su odlučili da savladaju jezik Puškina, Tolstoja i Dostojevskog.

Zanimljivo da skoro svi naši sagovornici pominju kao najveću enigmu ruski akcenat koji može da se nađe na bilo kom slogu reči. Akcentiranje u ruskom jeziku je, reklo bi se, kudikamo jednostavnije od skoro nepojmljivih za strance srbskih akcenata različitih tonova i dužine, pa ipak, prema našim zapažanjima i priznanjima Srba u Rusiji, ruski akcenti ostaju problem čak i kada jednom pomislite da znate jezik za 4+ (priznajmo to objektivno najvećom ocenom u izučavanju stranog jezika).

„Taman kad uhvatim logiku, pojave se neke reči koje iskomplikuju sve, i ponovo se vratim na početak“, rekao nam je Ivan Golušin, Srbin koji uči ruski jezik od 4. razreda osnovne škole, a danas predaje ruski na univerzitetu u ruskom gradu Perm.

„Pored akcenta, veliki problem predstavljaju glagoli kretanja (posebno sa prefiksima), glagolski vid, participi, brojevi i njihova promena po padežima, pisanje. O intonaciji, smislu, prenesenim značenjima neću ni da govorim, pogotovo o konstrukcijama poput 'da vrode bы net' (doslovno 'da valjda ne', a u prevodu: 'valjda nije', 'ne bi trebalo'). Prisustvovao sam izuzetno smešnoj sceni u kojoj su akteri bili jedna Ruskinja i stranac s engleskog govornog područja (koji prilično dobro zna ruski). Tokom večeri, koju su organizovali studenti koji su napuštali Rusiju, taj stranac je popio malo više 'samogonke' (domaće ruske votke). Pošto nikad dotad nije pio ništa slično, rezultati su veoma brzo bili vidljivi i on je zadremao na stolici. Ruskinja mu je prišla, razbudila ga i bez ikakvog dodatnog smisla rekla 'Hajde na spavanje!' ('Pošli spatь!' – u bukvalnom prevodu 'idemo da spavamo'). Njegova reakcija na to bila je fantastična: 'Ja imam devojku!' Mislio sam da ću umreti od smeha. Nikad mi ne bi palo na pamet da neko može tako da protumači dve naizgled tako jednostavne reči“, ispričao je za „Rusku reč“ Ivan Golušin.

Srbima je takođe teško da nauče da izgovaraju meko ’i’ (misli se na umekšavanje suglasnika ispred ’i’), i ’o’ kao ’a’. Takođe ne shvataju u potpunosti ’ь’ i ’ъ’ i ne mogu da razlikuju predloge ’za’ i ’dlя’ (ovaj drugi se u srbskom takođe prevodi sa „za“).

„Ruski jezik je za nas težak zato što je toliko sličan“, kaže Antonela Bijelić, diplomirani filolog rusista, savetnik „Balkanske kreativne grupe“ za obrazovanje i kulturu. „Kada čujemo reč koja postoji u srbskom, po analogiji joj dodeljujemo značenje i tako pravimo velike greške. Što se fonetike tiče, Ы je noćna mora ljudi! Najteže nam ipak pada akcenat. To je najveća muka Srbima i nešto što niko ne savladava!“

Rezime

Sve u svemu, prosečan ruski student ne uči srbski ništa teže od prosečnog srbskog studenta koji uči ruski. U početku se svima sve pomeša u glavi. Ali drugačije i ne može biti kod tako srodnih jezika. U svakom slučaju, upornom učeniku se ranije ili kasnije sve razbistri, i već sledeći njegov dolazak u zemlju čiji jezik uči biva propraćen mnogobrojnim komplimentima za sjajno znanje!

A što se tiče akcenata i paklene gramatike bratskog jezika, za sve vredne učenike je jedini lek praksa. Čitajte, gledajte i slušajte što više, i u originalu, naravno. Sada Internet to slobodno dozvoljava svakome. I naravno ako ste u mogućnosti, družite se što više sa izvornim govornicima. Pa onda imate sve šanse da vas često pitaju kako ste i gde ste tako lepo naučili naš jezik.

Autori: Alina Jabločkina, Vjačeslav Čarski, Ruska reč