BHL, šampita i Srbija koja se menja

Zasluge BHL su u tome što je u Beogradu sopstvenim nosem jasno pokazao da se Srbija menja. Ili se menjaju vremena?

1.

Dođavola, trebao mi je taj BHL sa šampitom na njušci. Pokušaću da objasnim.

Trenutak pre pogotka BHL je u svom prirodnom stanju, kako je navikao. Pred njim su mikrofon i prevodilac, sav važan sa izrazom lica prvog prevodioca Mojsijevih tablica. BHL reči troši nemilice – Kurdi, Pešmerge, Mosul... BHL ima dar da ubija rečima, mnoge je već ubio, ali i mnogi se još nadaju da će se izvući, ne znajući jedno: niko se neće izvući. Nisu to, ruku na srce, neke reči koje probijaju bubne opne ili razbijaju glavu; ništa posebno, malo političke patetike, dve kapi folirantskih principa i nikad dosta morala. Nisu to, rekoh, reči koje pomeraju brda, ali pomeraju vladare; reči koje oni vole da čuju kad im dođe ono njihovo. Da ubiju.

A onda trenutak pogotka: kadar je zaleđen, kroz njega samo promiče figura devojke koja baca šampitu; BHL je skamenjen, prevodilac i domaćin Goran Marković nepokretni. Ali tad na scenu stupa profesionalac, svestan da njegove ubilačke reči toliko vrede da ne smeju biti zaustavljene, da je živ samo dok besomučno vrti njegov vergl. Dok komadi šampite spadaju sa revera njegovog notornog „diorovog“ sakoa, BHL se ne da pomesti, samo ponavlja tri poslednje reči pre sudara sa šampitom, kao da njime hvata zalet da nastavi dalje kao da se ništa nije dogodilo, i...

I, nošen inercijom, izgovara još nekoliko reči, i ne može dalje... Najpre zastaje, onda već sasvim očigledno trokira, i pred svima se survava negde u sebe kao vanzemaljske nemani iz Velsovog Rata svetova napadnute do nevidljivosti malim zemaljskim bićima. I to više nije BHL, neumorni borac za prava jakih, nestaje večito spremni advokat, koji je, umesto pravde za slabe, umeo da, glasno kao Jerihonska truba, od Boga zahteva pravdu za moćne. Jer samo oni koji imaju sve znaju šta znači sve izgubiti. To su ljudi koje zastupa BHL. A oni koji nemaju ništa, njihov svaki dan je lako stečen dobitak. Njih zastupa šampita.

2.

BHL se – to je prava reč – survao u sebe, kao stara zgrada, koju vešti mineri umeju da sruše bez mnogo buke, prašine i šuta. Posle je, kad se doveo u red, govorio da mu to što je pogođen samo govori da u Srbiji nema demokratije, čija odsudna mera je izvoleo biti on sam sa sve komadićima šampite na reveru. Štaviše, posle se već sasvim vratio u formu, i to se videlo kad je rekao kako je napad šampitom na njega čist fašizam u svojoj punoj istorijskoj dimenziji. Da ne bude zabune, nije BHL neki revizionista, koji će reći kako su nesrećne ljude u Aušvicu ubijali šampitama; on je prosto ništarija koja svet ljudi deli na dvoje. Sa jedne strane su oni koji podržavaju BHL, sa druge fašisti i ostali „hitleri“. Svakog dana sve više nepodnošljivih „hitlera“.

Kao stručnjak za „hitlere“, pritom još i Jevrejin, što će reći čovek sa moralnim legitimitetom za tumačenje tih istorijskih pojava, BHL je u zimu 2014. godine obišao proteste na kijevskom Majdanu. Razlog njegove posete nije bio tek ratni turizam, za koji ga neosnovano optužuju, jer ko bi verodostojnije nego BHL – čovek koji je prozvao i olovkom probio toliko „hitlera“ u svom životu da se pred njim, kao sneško belić, istopio i autoritet jednog Simona Vizentala – ko bi, dakle, bolje od njega mogao da dokaže da među onolikim kukastim krstovima kijevskih demonstranata nema nijednog fašističkog, kome bi više nego njemu verovali da majdanski antsiemitizam nije ono strašno lice nacizma, već je to pozitivni antisemitizam, zdraviji i od pozitivnog holesterola. A kome je do pravog malignog nacizma, do negativnog antisemitizma, taj nek gleda u Beograd i šta se sve u tom leglu političkog razvrata radi sa šampitama.

3.

Konačno, da kažem i to zašto mi je trebala ta šampita u faci BHL. Kad je u Beogradu bio jedan od prethodnih puta 2001. godine, BHL je bio dočekan kao vitez demokratije. Prikazao je svoj smešni propagandni uradak po imenu Bosna, koji su tada svi zvali filmom, a danas sumnjam da su takvi pretegli u javnom životu. Onda se hvalio kako Bosna, njegov propagandni omaž Aliji Izetbegviću, pre samo godinu dana ne bi mogla da bude prikazana u Beogradu; lično sumnjam da bi ga danas čak i Goran Marković savetovao da to prikaže u Srbiji. I, konačno, da je onda neko pokušao da toj ništariji sa vezama u koridorima svetske moći zalepi šampitu u njušku, mogu da zamislim šta bi mu se dogodilo. Ovaj put, međutim, čak ni meni nije bilo najvažnije što se deca koja su se odrekla šampite u korist njuške BHL nazivaju skojevcima. U svakom slučaju, posle šampite im niko nije učinio ništa nažao, a i dali su nekoliko intervjua po domaćim medijima. Toliko o slobodi štampe onda i sad.

Moje zadovoljstvo i zahvalnost BHL je u tome što je sopstvenim nosem jasno pokazao da se Srbija menja. Ili se menjaju vremena? Ili je svejedno šta se menja ako se menja.

4.

Naravno, ne menjaju se samo ciljevi nemirnih srbskih šampita. Sasvim nedavno, grupa uglednih srbskih lekara i drugih stručnjaka na čelu sa dr Danicom Grujičić javno je i glasno zahtevala od države da formira komisiju koja će istražiti katastrofalne posledice zatrovanosti tla od NATO bombi iz 1999. i, u saglasnosti sa rezultatima, da podnese tužbu protiv NATO. Da je lekarima tako nešto palo na pamet pre samo nekoliko godina, u najboljem slučaju njihova inicijativa bila bi prećutana. Ili, još verovatnije, ismejana. U godini u kojoj je BHL ustanovio bujanje fašizma i šampita u Srbiji, ta inicijativa imala je jak odjek u medijima. Menja se Srbija ili se menjaju vremena?

U istoj godini trista ljudi – od akademika i profesora univerziteta do lekara i sveštenika – od Ministarstva prosvete zahtevala je reviziju u izučavanju Darvinove teorije. Nemam naročit stav o tom pitanju, ali se sećam da je pre 13 godina tadašnji ministar prosvete Ljiljana Čolić morala da ode sa tog mesta za mnogo benigniju afirmaciju kreacionizma od ove peticije. Radi se o tome da je ova časna žena u to vreme prošla kroz najstrašnijeg medijskig toplog zeca jer je većinski deo srpske javnosti isistirao na svom srodstvu sa majmunom, odbijajući bilo kakvu vezu sa Bogom. I ovaj put evolucionista je u medijima bilo više od kreacionista, ali, suočeni sa velikim brojem potpisa, ovaj put su morali da se potrude malo i oko dokaza i da porade na dijalogu. Prošli put bilo je mnogo lakše: bilo je dovoljno izvređati Ljiljanu Čolić. Menja se Srbija ili se menjaju vremena?

5.

BHL i pomenuti događaji možda nisu najreprezentativniji primeri da se Srbija menja, ali govore o promeni fokusa u javnom prostoru. Isto koliko i odustajanje Ministarstva prosvete od „gej-udžbenika“ ili najavljeno odustajanje od prodaje zemlje strancima. Naravno, te promene ne znače da siromašna Srbija postaje mesto blagostanja, ali znače da postaje mesto ozbiljne političke borbe. Uostalom, zbog toga što se menja, Srbija se već susrela sa nekim nevoljama a sa nekima će se tek susresti.

Naravno, kad se sve menja, uvek postoje bar dve stvari koje ostaju iste. Budale i kamenje. Zato, strpljivo s kamenjem.

Željko Cvijanović,
NoviStandard