Kako se postaje šaman u Rusiji?

Ne može svako da postane šaman. Malo je izabranih i oni moraju imati određeno poreklo i jasan znak od Nebeskog Oca, Tvorca Sveta i praroditelja svega postojećeg. Znak može biti proročki san, pad meteora, uginula domaća životinja, šesti prst na ruci ili takozvana „šamanska bolest“. Radi se o zdravstvenim tegobama koje se manifestuju na različite načine: asocijalno ponašanje, hronične bolesti, nesreća, alkoholizam. Veruje se da će bolesnik ozdraviti ako krene putem koji mu je sudbina namenila i postane šaman. Ako se suprotstavi sudbini, to može biti loše i po njega i po njegovu porodicu. Šamani žive u različitim krajevima Rusije. Naša priča dolazi iz Sibira, sa Bajkala, najdubljeg jezera na svetu.



Vladimir Buinov: Ovde sam se rodio. Od malena sam posmatrao starije ljude kako obavljaju rituale i mole se. U vreme SSSR-a radio sam kao tehničar u filmskoj produkciji. Posle toga sam se zaposlio u meteorološkoj stanici i proveo tamo više od 20 godina. Moj otac je bio lekar, svakoga je lečio, ali se ipak molio bogovima. I moj brat je bio doktor medicinskih nauka. Umro je mlad od bolesti bubrega. Ja sam dočekao jedanaestoro unučadi i četvoro praunučadi.

Na fotografiji se vidi rt Šamanka na ostrvu Oljhon, smeštenom u središtu Bajkala. To je jedno od devet šamanskih svetilišta u Aziji.

FOTOGRAFIJA: ALINA DESJATNIČENKOMihail Ogdonov: To dolazi „odozgo“. To je dar predaka, poznatih kao „ongoni“. Ja imam osam ongona, odnosno osam takvih predaka u prethodnih jedanaest generacija. Proglašen sam za šamana „u odsustvu“, dok sam služio u policiji. Ongoni mogu da odaberu bilo koju osobu. Šamani biraju ljude koji su fizički snažni i mudri, i onda ih podvrgavaju probama. Šaman mora da bude duhovno jaka ličnost.

U tamošnjoj prodavnici suvenira prodaju se majice sa natpisom: „Bio sam na Bajkalu“. Irkutsku oblast godišnje poseti više od milion turista, među kojima ima mnogo stranaca.

FOTOGRAFIJA: ALINA DESJATNIČENKO

Albina Iljina: Jednom me je neka devojka uvredila. Došla sam do nje da izvedem šamanski ritual, a ona mi je rekla: „Albina Garmajevna, koliko sam dužna?“ Odgovorila sam da se obično daje flaša votke, mleko, čaj, šibice i ponekad slatkiši. „Koliko para“, pitala je. Objasnila sam joj da ljudi daju koliko i ako imaju. Nastavila je da mi objašnjava kako su njoj rekli da ja naplaćujem usluge i da za to postoji određena cena. „Kakva cena?!“ „Hiljadu rubalja.“ Mnogo sam se naljutila. Odgovorila sam: „Zar hoćeš da me uvrediš? Kod mene dolaze i bolesni ljudi, kako da im tražim da plate?! I sama sam bolesna još od detinjstva! A ti misliš da hoću da uzimam novac? To je greh!“

Staklena figurica predstavlja najseverniju tačku ostrva Oljhon, poznatu kao Hoboj. Legenda kaže da je to nekada bila devojka koju su duhovi, ljubomorni na njenu lepotu, pretvorili u stenu.

FOTOGRAFIJA: ALINA DESJATNIČENKO

Artur Cibikov: Ovim se bavim od 2007. godine i zvanje šamana sam nasledio. Moji rođaci bili su šamani, kao i njihovi očevi i moj otac. Prisustvovao sam ritualima još od detinjstva. Postavljen sam za šamana i počeo sam time da se bavim kada sam imao 37 godina. Moja „šamanska bolest“ sastoji se u tome što mi u životu ništa ne ide od ruke. Šta god da počnem, propadne. Nikada nisam uspeo ni u čemu, iako sam studirao različite nauke na nekoliko univerziteta.

Daire su veoma važne u šamanizmu. Mogu da ih koriste samo pravi, posvećeni šamani.

FOTOGRAFIJA: ALINA DESJATNIČENKO

Jurij Bubajev: Završio sam za računovođu i bio sam načelnik odeljenja poreske inspekcije. Onda je došla „šamanska bolest“ koja je trajala tri godine. Kad mi je bilo 35 godina ljudi su tražili da počnem da vršim obrede, ali sam odbio. Imao sam dobru platu u poreskoj upravi. Često sam išao kod lekara: primao sam terapiju dve godine, pa sam morao na operaciju. Želeo sam da živim i zato sam promenio zanimanje i počeo da vršim volju bogova. To se desilo kada sam napunio 37 godina. Već 15 godina pomažem ljudima i za to vreme nisam ni kročio u bolnicu.

Zbog opasnosti da postanu alkoholičari, neki šamani umesto votke koriste slabije piće „tarasun“. Ono se dobija od fermentisanog mleka i ima zapreminski udeo alkohola od 11%, dok prosečna votka ima 40%.

FOTOGRAFIJA: ALINA DESJATNIČENKO

Viktor Motoškin: Imam zvanje kandidata nauka (ekvivalentno zvanju doktora nauka). Kada sam se vratio u zavičaj, nisam bio mnogo upućen u šamanizam. Svi šamani koji su živeli u mom rodnom selu u međuvremenu su umrli. Međutim, jedne noći sanjao sam kako petorica šamana sede ispred mene. Jedan od njih mi je reako: „Moraš da počneš da se baviš našim poslom.“ Njihova reč ima snagu zakona. Ako ih ne poslušaš, kazniće te bez milosti.

Tradicionalno burjatsko piće najbolje je piti iz ovakvih čaša, koje se mogu kupiti u prodavnicama suvenira.

FOTOGRAFIJA: ALINA DESJATNIČENKO

Valentin Hagdajev: Ja sam starovremenski šaman, rođen sam u jurti. Moj deda je takođe bio šaman. On i baka su me odgajili. Već na rođenju imao sam znak – šest prstiju. Jedan mongolski šaman je rekao: „Šamani sa viškom kostiju rađaju se jednom u stoleću i zato je ovo dokaz da će dete izrasti u pravog šamana“. U našem kraju ja sam jedini koji ima šest prstiju. To je kao da sam dobio šamansku diplomu sa nebesa!

Lokalni čaj ponekad se sprema tako što mu se dodaje biljka „saagan dajlja“, nisko zimzeleno grmlje koje raste na obalama jezera Bajkal. Veruje se da leči skoro sve bolesti.

FOTOGRAFIJA: ALINA DESJATNIČENKO

Genadij Tutulov: U mladosti uopšte nisam verovao u šamanizam, iako su dvanaestoro mojih predaka bili šamani. Sve je počelo kada su me pozvali u Ulan Ude (prestonica Republike Burjatije, kojoj pripada istočna obala jezera Bajkal). Moj rođak je imao problema i tražili su od mene da dođem u Ulan Ude i razgovaram sa šamanom. Rekao mi je: „Moraš da obaviš potrebne rituale i postaneš šaman.“ Tako se i desilo. Šamani kažu da smrt životinja najavljuje pojavu novog šamana. Pitao me je: „Da li je neka životinja uginula?“ Odgovorio sam: „Da.“ „To je znak da ćeš postati šaman“, rekao je.

Na magnetu je prikazana Šamanska stena koja se nalazi pokraj svete planine na izvoru reke Angare. Legenda kaže da na steni živi vlasnik reke.

FOTOGRAFIJA: ALINA DESJATNIČENKO

Matvej Barcev: Nekada sam se mnogo tukao, a onda su mi u ruke došli sveti spisi. Čitao sam ih i otkrio da bolujem od „šamanske bolesti“ i da je ona bila uzrok mojih tegoba. Razboleo sam se i postepeno gubio moć govora, a skoro svakodnevno me je mučila nesvestica. Neki poznanici odveli su me do šamana, koji je sada moj učitelj. U njegovoj kući video sam daire i šamanske predmete i u sebi sam osetio da je to istinski život, da će me to ispuniti srećom i zadovoljstvom. Konačno sam otkrio šta je pravi poziv za mene.

U lokalnoj kulturi postoji verovanje da duše predaka pomoću konjske grive mogu da donesu sreću i uspeh u životu. Takve amajlije se koriste i za zaštitu od zlih duhova.

FOTOGRAFIJA: ALINA DESJATNIČENKOBoris Hungejev: I sa majčine i sa očeve strane preci su mi bili šamani. Kada sam imao 55 godina, počeo sam da obavljam šamanske rituale. Ne može svako time da se bavi, već samo oni koji imaju „udha“, odnosno odgovarajući rodoslov.

Šamani veruju da se posle smrti ljudska duša seli na drvo predaka, odakle u obliku beloglavog orla stiže do nadzemaljskog sveta u kome obitavaju božanstva Tengri i Nebeski Otac.

Autor: Julija Ribina, Anastasija Karagodina,
Ruska reč