Kobna jabuka jednog generala

Proleće 1948. godine. Vojno tužilaštvo u Beogradu. Tačnije, podrum Vojnog tužilaštva. Ispod zemlje je zatvor. Nedavno je stigla grupa od 120 Nemaca. Izručeni su pod sumnjom da je reč o ratnim zločincima. Potrpani su u tri ćelije, vojnici odvojeno od oficira.

Hodnici zatvora odzvanjali su od koraka stražara. Jedan se šetkao ispred ćelija, s oružjem preko grudi. Često je zagledao u ćelije, da zatvorenicima ne bi slučajno pale na pamet neke čudne zamisli. Bojazni nije bilo mesta, bili su mirni. Delovalo je kao da su nemački vojnici pomireni sa sudbinom i mirno čekaju suđenje. Neko se izležavao na dušeku na podu, neko pisao na kolenu, dvojica igrala šah, nekolcina posmatrala. Odnekud sa sprata čuli su se koraci. Ubrzo je stražar mogao da vidi čizme kako silaze niz stepenice. Bile su to čizme kapetana Pavla Doknića.

Nedavno je iz Niša prebačen u Beograd. Čim je stigao, raportirao je vojnom tužiocu Dušanu Bajiću. Ovaj mu je objasnio da ima važan zadatak. Kao već iskusan islednik, koji odlično govori nemački, Doknić će dobiti onu grupu zarobljenika. Mora sve da ih ispita, da se otkrije ko je od njih tokom okupacije okrvavio ruke. Ostali su viđeni za povratak kućama. Samo, dotadašnji iskazi dobrog dela njih bili su nejasni, nelogični, svi su govorili da su samo izvršavali naređenja. A to što su ta naređenja bila pokolj civila... Nije bilo na njima da ih preispituju.

Klompe umesto čizama

Doknić je tu priču čuo mnogo puta do tada. Prihvatio je zadatak, i sada se nalazio u zatvoru, pred ćelijama. Rešio je da prvo poseti oficire. Stražar otvara vrata, kapetan ulazi u ćeliju. Čim su ugledali oficira Nemci skaču kao opareni. Svi staju mirno.  Iz nečega što je podsetilo na stroj istupa jedan oficir, po činu viši od Doknića. Lupa petama, pozdravlja i raportira. Sve po pravilu službe, kao da se nalaze na pisti neke kasarne usred Nemačke.

Nasuprot tome, Doknić je prilično opušten. Objašnjava Nemcu kakvim se poslom našao na tom mestu. On je njihov islednik, pa nema potrebe da ustaju i da staju mirno, pošto će se češće viđati. Dežurni ćelije pokušao je da mu objasni da su oni vojska, da pravila moraju da postoje, čak i u takvim uslovima. Doknić mu je odgovorio da je Nemačka kapitulirala, da su oni zarobljenici, pod sumnjom da su ratni zločinci. Zato nema potrebe za vojnim protokolom.

Dok se preganjao s oficirom, Doknić je primetio jednog markantnog vojnika, koji je i dalje sedeo na dušeku. Njemu očigledno nije bilo ni na kraj pameti da skače i lupa potpeticama. Islednik ga je još jednom pogledao i shvatio da je reč o nemačkom generalu, sa svim oznakama i odličjima. Nedostaju samo šapka i čizme. Na nogama mu drvene klompe. General i dalje ne ustaje. Doknić mu je prišao, pitao ga za ime i čin. Nemac je s dušeka podsmešljivo odgovorio:

General Vurster!

Sedeo je i dok je kapetan izlazio. Zbog svega toga, isledniku se to ime urezalo u sećanje.

Otišao je u druge dve ćelije, opet svi skaču, kao opareni. Samim tim, Vurster mu je još zanimljiviji.

Čim se vratio u kancelariju, tražio je generalov predmet. Unutra svega i svačega. Izručenje je traženo zbog toga što je 1941. godine, kao pukovnik Eugen Vurster, bio komandant puka u Požarevcu. Onaj koji je streljao tri stotine seljaka iz okoline i lično silovao trideset žena.

Poručnikov dnevnik

Dokniću se sve ovo učinilo pomalo nelogično. Tražio je dopunu spisa, i utvrdio da Vurster s tim čudom i pokorom u Požarevcu nema nikakve veze. Bio je komandant veze za ceo Balkan, sa štabom u Beogradu. U vreme streljanja zaista se našao u Požarevcu, ali samo na jednu noć, na proputovanju za Bor. Nikakvog silovanja nije bilo. Uz sve te dopune predmeta, stajalo je i uputstvo Vojnog suda da ga treba samo saslušati i pustiti da se vrati u Nemačku. Po svemu sudeći, nije bio umešan ni u kakve zločine, može da posluži samo kao izvor za dopunu dokaza protiv drugih.

Po sopstvenom izveštaju koji je kasnije napisao za Državnu bezbednost, a koji se nalazi u Arhivu Srbije, a objavila ga je Mirjana Belić Koročkin Davidović u knjizi „Primili smo vaše pismo”, Doknić je ovaj slučaj odmah ostavio na stranu, kao sasvim običan. Neka general čeka svoj red, nigde ne žure. On se bacio na ostale. Isleđivanje je bilo teško i mučno. Dokaza je bilo malo, Nemci su se tvrdoglavo držali priče da su samo izvršavali naređenja. Ništa se nisu pitali, a Doknić je primetio da se iz petnih žila trude da optuže svoje oficire za koje se znalo da su ili mrtvi ili po savezničkim zatvorima. Istraga je praktično tapkala u mestu.

 

Dvadesetak dana kasnije, do kapetana Doknića je obaveštenje da je tužilaštvo dobilo dvanaest kutija materijala s Nirnberškog procesa, suđenja nacističkim ratnim zločincima. Naime, saveznički sud je svim pogođenim zemljama uredno slao dokumente koji njima nisu bili potrebni a zainteresovanima bi možda mogli da pomognu u dokazivanju nemačkih zločina. Tako su i te kutije stigle do Doknića.

Obilje materijala, trebaće mu priličan broj ljudi da sve pregleda, da detaljno prođu kroz svaki papirić. Dok je razmišljao koga da pozove, pod rukom mu se našla jedna od kutija. Gonjen radoznalošću, skinuo je poklopac. Među gomilom papira, dokumenata, naredbi, stoji jedna sveščica. Na korici piše „Mein intimes Tagebuch” – Moj lični dnevnik. Uz sveščicu stoji overen dokument, overena kopija, američkog suda. Kaže se da je reč o dnevniku nekog nemačkog poručnika, koji je služio u Beogradu. U Nirnbergu ne mogu da urade ništa s tim papirima, pa ih šalju Jugoslaviji. Budući radoznao po prirodi, a sklon literaturi, Doknić nije mogao da odoli da ne otvori dnevnik.

Gete pred islednikom

Na prvoj strani, oberlajtnant (poručnik) Fon Lipe počinje zapise. Datum je 3. novembar 1941. godine. Sledi zapis za četvrti dan novembra. U prvom, poručnik pominje da je dobio naređenje od pukovnika Vurstera da strelja 2.200 Jevreja u selu Jabuka, kod Pančeva. Sledećeg dana, od rane zore, poručnik se dao na izvršenje. Otišao je do Topovskih šupa u Beogradu, gde se u to vreme nalazio logor, s preko 5.000 ljudi. Jevreji već spremni, postrojeni. Objasnio im je da idu na rad, što su ovi jedva dočekali. Život u logoru bio je težak, pa su se ponadali makar boljim sledovanjima. Svaki Jevrejin dobio je po lopatu, ašov ili motiku, tek da ništa ne bi posumnjao. Poručnik je odredio da u svakom kamionu bude po jedan stražar. Kao da odlaze na rad.

Kamioni su prošli kroz Beograd, potrpali se na skelu, prešli Dunav i pravo kroz Pančevo, ka Jabuci. U jednom trenutku Fon Lipe naređuje da kolona skrene s puta. Sužnji izlaze, dok je vozačima rečeno da kamione odvezu nekoliko kilometara dalje, pa da se za sat vremena vrate.

Kolona je peške krenula dalje od puta. Poručnik ih je podelio na dve grupe, jedna ima da kopa raku, a druga da u okolnim njivama nešto kobajagi radi. Kad je posao okončan, zašteketali su mitraljezi. Fon Lipe se vajka što je u novembru dan kratak, pa je morao da žuri. Po povratku je o obavljenom poslu izvestio pukovnika Vurstera.

Dokniću je odmah zazvonilo u glavi. Da li je to onaj Vurster koga posle saslušanja mora da pusti? Odmah je od kurira tražio da ga dovede. Kapetan je čuo kako general dolazi hodnikom. Klompe kloparaju, a onda staju ispred vrata. Posle nekoliko sekundi kurir otvara vrata, a pred islednikom stoji general, propisno uparađen. Doknić je ustao, pružio mu ruku. Ponudio mu je stolicu, cigaretu, da se general malo opusti. Pitao ga je da li mu je rečeno da će uskoro kući. General, očigledno ohrabren, potvrđuje. Odbija dimove. Priča kako mu nije jasno ni zašto sedi tu gde sedi. Razvezao je i priču kako voli muziku. Obožava Betovena! Napamet zna Getea!

Naš islednik se kobajagi zanima za sve. Koga ima kod kuće, ko ga čeka? Onako uzgred, pita ga šta je bio po činu 1941. godine. Vurster, između dva Geteova stiha, odgovara:

   – Pukovnik!
   – Gde?
   – U Beogradu.

Priznanje i smrt

Doknić podiže obrvu, kockice se dobro slažu. Rešio je da pređe u napad. Dok je general pričao o Betovenu, islednik naglo postavlja pitanje:

   – Generale, da li ste pismeni?

Sad general ćuti. S nevericom gleda kapetana. Onda je planuo. Objašnjavao je da je sigurno pismeniji od nekog kapetančića iz Jugoslavije. Biće da je dotični pogrešno postavio pitanje, zbog svog nepoznavanja nemačkog. Doknić ćuti, samo mu preko stola dodaje držalju i pero. Zatim mastilo. General gleda, ništa mu nije jasno. Ipak, prihvata.

I dalje gleda preko stola. Islednik ga moli da napiše broj dva. Vurster zabezeknut, ali piše. Islednik nastavlja:

   – Napišite još jednu dvojku. Nulu. Opet nulu. Pročitajte.

General tek sad nema pojma o čemu se radi, ali čita. Doknić nastavlja, traži da ovaj
napiše „2.200 krušaka”. Pa ga još i podstiče, odlično to radi. Onda sledi isti broj jabuka. Vurster piše. Zatim, na naređenje, čita. Sada je već malo uzdržaniji. Kao da je nestalo onog osmejka s lica. Islednik dodaje:

   – Napišite „2.200 Jevreja”!

   Čuje se neki zvuk. Vurster je pero ispustio na pod. Doknić ustaje, polako se saginje i dohvata pero. Dodaje ga generalu:

   – Zašto ne pišete, u čemu je stvar?

   General Eugen Vurster odjednom se slomio. Počinje da se pravda da je nevin, da je sve pokušao da spase te ljude, ali nije uspeo. Islednik hladno objašnjava da ne lupeta, imaju dokaze da je on izdao naređenje. General se svađa, ne veruje. Konačno, Doknić mu pod nos gura dokument američkog vojnog suda. S pečatom. Na trenutak se uplašio da ga Vurster ne pocepa, pošto je to bio jedini primerak. Upozorio ga je da ništa ne pokušava, pošto imaju još deset kopija.

   General čita. Jedino može da zaključi da mu nema spasa. Dokniću ne ostaje drugo nego da se složi. Vraća mu pero i general Eugen Vurster ispisuje svoje priznanje, desetak redova: 2.200 Jevreja streljano je kao odmazda za dvadesetdvojicu nemačkih telefonista. Kapetan Pavle Doknić podigao je optužnicu tražeći smrtnu kaznu. Posle presude Vojnog suda Vurster je streljan 20. decembra 1948. godine. Nažalost, dalja sudbina kapeta Pavla Doknića nije nam poznata.

Autor: Nemanja Baćković
Ilustrator: Darko Grkinić
Zabavnik