U čemu je razlika između NATO agresije i današnjih terorističkih akcija

NATO zločin nad Srbijom već je dočekao i punoletstvo. Oni punoletstvo ponosa ovom akcijom, a mi punoletstvo muka i života bez naših najmilijih. Ne znam gde se za ovih osamnaest godina izgubiše onoliki pobornici za pravdu? Da nisu možda zadovoljili svoje džepove napunivši ih, pa sad žrtve neka broji neko drugi. Ti ljudi koji su žrtvama postali 1999. godine, nikada neće biti svi pobrojani, ni oplakani, a mnogi ni pokopani.

Stradali su mnogi tih dana, a od patnje za njima i od užasa ostalog iza bombi, stradaju danas svi ostali. U proleće, kada treba sve da ocveta i olista, cvetali su i listali samo nepravda i smrt. I da neko pita u čemu je razlika između NATO bombardovanja Srbije i današnjih terorističkih akcija, šta bismo mogli odgovoriti? Žrtve su žrtve i štete su štete bez obzira na to na koji su način načinjene. Da li će iko naći za shodno da podigne spomenik svim NATO žrtvama, ali toliko visok da se na njegov vrh poseče neki novi avion koji bi jednog dana hteo da seje smrt bilo gde u svetu? Kada bi taj spomenik bio napravljen onoliki koliki su bili životi tih ljudi, ali strašan kao njihove smrti, to bi bilo delo koje bi nadvisilo i zasenilo sva ostala, ali bi bar služilo da svetu pokaže kolika je tuga srbskog naroda i koliko je svaki oduzeti život velika nepravda!

Svaka od tih žrtava bila je na zemlji, a u nebo je poslata upravo sa neba! Kolika je samo to nepravda i koliko se, oni koji su našli za shodno da sude i presuđuju, igraju Boga!

Lepo reče vladika: „Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom!“ Ako „nečovještvom“ smrde oni koji koriste topuz, čime onda smrde tragovi onih koji koriste tomahavke, kasetne bombe i nevidljive avione? Kakve su to nakaze u pitanju i koliko zla oni gaje u sebi? Koji su to ljudi koji ubijaju decu? Kakvi su to mozgovi koji zatiru narode? Koliki su to pravdoljupci koji čine samo nepravdu? Koliki su heroji u pitanju kada avionima napadaju ljude? Kakva je to demokratija koja se seje bombama? O kakvoj prekomernoj upotrebi sile pričaju oni koji su u svom pohodu otišli preko svake mere? Kakav to licemer može pričati o zaštiti ljudskih prava oduzimajući drugima ono osnovno pravo – pravo na život?! Kako to da tim pilotima ne zadrhti ruka kada treba da izruče radioaktivni tovar na jedan narod?

Hvalili su se preciznošću svojih satelita i sprava za ciljanje! Kako onda shvatiti to što je toliki broj civila izgubio život? Evo ja ću se usuditi da kažem kako te njihove sprave jesu bile precizne i preprecizne! Interesuje me koje je opravdanje spremljeno za ovakva pitanja? Prsili su se kako brane mir započinjući rat! I svi su aplaudirali spremajući se da zatru naš narod! Niko nije našao za shodno da kaže da ovde žive ljudi! Ne znam da li su mislili da je svaki Srbin vojnik, pa su zbog toga bombardovali redom i sad govore kako nisu stradali civili? Ne mogu im to oprostiti koliki god pravoslavac bio.

Bombe su padale, ljudi i deca su stradali, a oni su se smejali… Našao bih snage da oprostim neznanje, ali ovi su vrlo dobro znali šta rade. Vi ste se smejali, a nas ste terali da plačemo, kažete za naše dobro! Ne mogu vam ništa oprostiti sve i da želim. Državu ste mi upropastili, braću i sestre poubijali, ostatak vodite u ponor, a bombe ste ostavili ovde.

Vi ste krivi što svako proleće dočekam tužan i što u daljini čujem vaš smeh i vrisak žrtava u isto vreme. I evo, u proleće, kad ceo svet cveta, Srbija vene. Svi se smeju, a mi plačemo! Vaša je krivica što nas više nema nego što nas ima i ko vam to oprosti, neće me ubediti da veruje u Boga, nego u korist i u vas bezbožne, krvi željne i nad našim žrtvama nasmejane!

Milan Ružić,
Iskra