Otkupio prvu pročitanu knjigu za deset puta više para

Bistar dečko Radojica Jeremić, kasnije trgovac s Javora, dobio je 1887. pesmaricu kao najmudriji u školi, pročitao je i prodao za 15 a kasnije, kao bogat, morao da je otkupi za 150 dinara.

Kad je 1887. završio četvrti razred, Radojica Jeremić je za „odličan uspeh i primerno vladanje” dobio zbirku narodnih pesama u tvrdom povezu, i časno se vratio ocu i đedu u svoj Sađavac. Iščitao je taj dragi slovar te ga za 15 dinara, kao mali trgovac, prodade nekom domaćinu iz Močioca na Javoru.

Dve decenije kasnije stajao je pre dućanom kao trgovac na glasu, i nazdravio dobar dan mladiću iz svog sela, koji kroz razgovor pomenu da se u njegovoj kući čuva baš ta pesmarica. Trgovac se obradova i bez oklevanja knjigu otkupi za 150 dinara.

Radojica se, potom kao bogati Ivanjičanin, sve do kraja Drugog svetskog rata, kada mu je sva imovina oduzeta, družio s knjigom i tu naviku ne ostavi do pozne starosti (88). Pokatkad i sam pribeleži koješta. Tako, za njim, osta rukopis o istorijskom razvoju Ivanjice, od velike koristi istražiteljima prošlosti moravičkog kraja.

Njegov suseljanin, Blagoje Luković (1858–1932) zadužio je isti kraj na drugi način. Kao poznatom zidaru, država mu je poverila podizanje kamenog mosta preko Moravice, koji je bio na korist, a i dan danji služi narodu. U to vreme jedini jednolučni most na Balkanu sačinjen od klesanog kamena iz majdana u Raščićima, a u ime vezivnog materijala neimar je, tako se u narodu pričalo, koristio isključivo jaja i ugradio 30.000 komada. Tokom gradnje mosta dogodila se nesreća u kojoj su poginula trojica radnika, a jedan je bio Jovan Polo, poreklom Italijan. Svima je Blagoje podigao spomenik na ivanjičkom groblju, a kad su okončani radovi na mostu reši da u rodnom selu uspravi crkvu-zadužbinu. Učinio je to u Bedinoj varoši, na mestu gde je, po predanju, ukopan Boško Jugović, najmlađi brat carice Milice, podlegavši ranama posle Boja na Kosovu. U blizini crkve posvećene caru Lazaru sahranjen je ktitor Blagoje, a na groblju u Bedinoj Varoši počivaju i njegovi roditelji – Vaso i Marta.

Veliki graditelj, Ivanjičanin poreklom, bio je i Kirilo Savić (1870–1957), koji je diplomu građevinskog inženjera stekao u Beogradu, na usavršavanje išao u Berlin, a radni vek proveo između Srbije, gde je radio u Ministarstvu građevina i univerzitetski profesor, i Rusije, a tamo se starao o izgradnji velikih i važnih pruga. Prilikom izgradnje pruge Aleksandropolj–Everan–Džuljfa, 1902, morao je da posreduje između zavađenih Tatara i Jermena, koji su naseljavali taj deo Kavkaza. Kirilo je bio u dobrim odnosima sa pripadnicima oba naroda, svraćao u njihove kuće i stekao prijatelje. Baš u to doba došlo je do pobune Tatara, koji su upadali u jermenske kuće, pljačkali ih i ubijali. Kako bi sprečio veće krvoproliće, Kirilo je išao, nenaoružan, od jednih do drugih, smirivao i uspeo da trasa pruge postane ničija teritorija. Nekoliko puta su se nezaštićeni Jermeni sklonili sa pruge pred razjarenim Tatarima, a ovi su poštovali dogovor i nisu ih dirali. Tako je ostalo sve do dolaska policije, koja je preuzela rešavanje u šake svoje.

Kirilo Savić bio je oženjen Ruskinjom, lekarkom Marijom Hodot. Njegov mlađi brat Vladislav Savić (1873–1957), suprug pesnikinje Jelene Jele Spiridonović, završio je za građevinskog inženjera i počeo da gradi pruge, ali ga je intelektualna radoznalost odvela drugde. Bavio se novinarstvom, književnošću i prevođenjem, a posle Prvog svetskog rata i diplomatijom – bio je generalni konzul Kraljevine SHS u Njujorku, Beču, Minhenu i Trstu. Sećajući se početaka školskih, ovaj srbski sveznalac zapisao je: „U mojoj palanci nije bilo javnih školskih zgrada. Učionice, za svaki razred odvojeno, uzimala je opština u najam od privatnih lica. Drugi razred sam učio u najmljenoj zgradi, pekari. Hlebna peć ulazila je duboko u učionicu i deca kažnjena zatvorom bila su zatvarana u tu peć. Ona je tada, razume se, bila hladna, štampani udžbenici nidžu bili na javi, jedino bukvari”.

Nemoguće je govoriti o znamenitim Ivanjičanima a ne pomenuti doktora Božidara Boža Spasovića. Unuk narodnog tribuna Petra Stevanovića i sin jedinac čuvenog ivanjičkog hotelijera Dobrosava Spasovića, medicinu je završio u Francuskoj, gde je upoznao koleginicu Draginju Dragu Spasović, rodom iz Petrovca na Mlavi. Venčali su se, počeli da rade u Beogradu, a onda došli u Ivanjicu, pošto je Božo smatrao da je on, sa stečenim medicinskim znanjem, potrebniji svojim gorštacima nego žiteljima prestonice. Supružnici Spasović su više od četiri decenije lečili Moravičane i upamćeni su kao istinski narodni lekari, zaljubljeni u poziv i posvećeni mu bez ostatka. Radili su u izuzetno teškim uslovima, vrletnom kraju bez puteva i prevoza, ali ih to nije sprečavalo da na konju, nekada i pešice, po najvećem nedobu stignu do udaljenih bolesnika. Još se ovde priča kako je doktor Božo, tek prispeo iz Beograda, dobio poziv da ide u Erčege, jedno od najdaljih sela. U ubogoj, besputnoj kući, ležalo je dvoje dece u groznici. Kada je klekao da ih pregleda, doktor je čuo kako kroz slamu šušte vaške. Znao je da i sam može da oboli, ako je reč o tifusu pegavcu, ali mu nije padalo na um da ustukne. Tek kasnije je, analizom krvi, ustanovljeno da su deca imala trbušni tifus. Narod je zapamtio i kako je doktorka Draga, samo mesec pre nego što se i sama porodila, uspela da uoči Božića stigne u selo Luke i pomogne učiteljici čiji porođaj nije krenuo po dobru, ali je srećom na svet donela zdrave bliznakinje. Od četvoro Božove i Dragine dece, troje se opredelilo za lekarski poziv. Ivanjički kraj je nesebično zadužio i njihov zet, dr Aleksandar Aco Nikolić, za koga je bila udata Božova i Draginjina kćerka Ljiljana, koju su zvali Zizika. Osim što je, kao lekar, direktor ivanjičkog Doma zdravlja i pomoćnik republičkog ministra zdravlja, doprineo razvoju zdravstvene zaštite moravičkog kraja, on je sakupio i bezbroj papira o zavičaju i ljudima.

Aleksandar Nikolić napustio je ovaj svet pre dva leta, u 95, jedva nekoliko meseci po objavljivanju knjige. „Ivanjičani u slici i priči”, koju je godinama sklapala i naposletku sačinila Emilija Višnjić, novinar iz Čačka. Ivanjički bukvar sadrži 30 životopisa zaslužnih ličnosti, poteklih iz toga kraja, ili privrženih kojekako.

Gvozden Otašević,
Politika