Ne mogu da zaboravim!

U poslednjih nekoliko meseci vrlo često do nas dolaze vesti o terorističkim napadima po Evropi. Kao zakleti pacifista i neko ko ne podnosi nasilje ni u jednom obliku, niti imam opravdanje za nekoga ko  mu pribegava, informacije zaokupiše moju pažnju. Ne znam do koje doba noći sam ostala gledajući slike, vidno potrešena. Tek ujutru sam mogla da sredim emocije i utiske. Neizmerno mi je žao svih nevinih žrtava, mladih života koji to ničim nisu zaslužili. Ali, za moju nesreću negde iz vrtloga misli, kao bumerang vratiše mi se slike rata devedesetih i bombardovanja 1999.god. Neke stvari, koliko god potiskivala, želela da zaborivim, ne mogu! Pitam se gde baš sada da se setim i zašto mi ostade u glavi rečenica:

„Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista” izjava Žaka Širaka, tadašnjeg predsednika Francuske, za ručkom, juna 1995. povodom sastanka Šefova vlada država članica EU.

Tih devedesetih ja sam bila mlada majka, koja nije mogla u sred Beograda da uživa sa svojom bebom, jer su svi moji bili raštrkani po krvavim bojištima Bosne, Hrvatske. Nije mi bilo sna, a suza jeste. I to na pretek. Sve sam ih žive oplakala, sahranjivala, videla u košmarima sve njihove golgote.

NE MOGU DA ZABORAVIM! 

Jer za rat u Bosni i Hrvatskoj nije bio kriv narod, već moćnici Evrope i Amerike, kojima smo poslužili kao poligon za njihove bolesne igre, kao smetlište na kojem su testirali svo svoje naoružanje, čije posledice osećamo i danas. Sve su uništili čega su se dotakli. Ljude, živote, porodice, kuće, krvavo stečenu imovinu, fabrike i doveli nas do ruba egzistencije.

NE MOGU DA ZABORAVIM!

Osamnaestogodišnjeg brata od strica, čiji su roditelji gluvonemi, a on momčić. Jedini  u oca u majke. Milina ga je bilo slušati kada priča ili zapeva. Lep kao slika, pametan, a dušu je imao za sve i svakoga.  Mirno je išao ulicom i snajperista je odabrao baš njegovu divnu, crnu kosu  i ispalio metak. Ugasio je jednu mladost. Kada su doneli telo, njegov otac ga je uzeo u naručje, nežno mazio po glavi i ispuštao zvukove kao ranjena zver. Bog mu nije dao moć govora da viče i vrišti. Znate li kakvi su zvuci bola gluvonemog čoveka? Iz kamena  suza da poteče. 

To nije bio teroristički akt i niko nije u Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj i Americi zapalio sveću za njim i za hiljade onih sličnih njemu. Ne! U Evropi se vodio propagandni rat, a njihovi političari i poznati ljudi su govorili:

„Molim se da se vatra nebeska obruši na Srbe“- rekao je Otac Pjer, poznati francuski sveštenik-humanitarac, po povratku iz Sarajeva i posete Markalama 2, na svojoj konferenciji za štampu.

Vreme je prolazilo i pokušavala sam da se oporavim i gledam napred. Zarad svog deteta, sve dece, zarad svoje porodice, sebe. Rane su bile duboke. Nisam mrzila, niti mrzim i krivim muslimane, Hrvate, jer smo svi izmanipulisani, iskorišćeni do maksimuma. Razlika je samo u tome što su neki imali podršku, a neki ne. Mada, kad se realno pogleda današnjica-tu smo. Teško se živi  u svim tim novostvorenim državama, a rat je ostavio posledice nesagledivih razmera. 

Za nas, Srbe su govorili:

„Što se Srba tiče… To je danas jedan bolestan narod“-General Žak Kot, bivši komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini, Vojni mesečnik „Difens nacional“, jun 1997. Pariz.

I jesmo. Zaista smo bolesni. Bolesni od tuge i zla koje nam je učinjeno. 

Pokušali su da nas dokrajče bombardovanjem 1999. god. Razrušili celu Srbiju. Nisu čuli plač uplašene dece, nisu čuli ječanje ranjenih, nisu čuli ropac umirućih. Njihovi avioni nisu bili teroristički akt na jednu zemlju koja nije dala deo svoje teritorije-Kosovo i Metohiju! Niko od njih u Evropi nije palio sveće za Milicom, Jelenom, Markom, i mnogim drugim koje su njihove bombe ubile u kući, na mostu, na radnom mestu. Ne, jer:

„Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti“-govorio je Džejmi Šej, portparol NATO-a, marta 1999. god.

Zaista su bili spokojni u svojim ubilačkim pohodima, dok sam  pokušavala da objasnim četverogodišnjem sinu  zašto su nam navučene roletne u sred dana, šta su to sirene, zašto se tresem, kakve to naprave (rakete) prolaze pored zgrade. Nije razumeo, ali se plašio jeste, trzao u snu, a sa svakim njegovim trzajem u meni je nastajao strah da li će imati posledice kada poraste? Ako poraste?!? 

Pitam se kako je jedan Ginter Gras, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, 26. marta, dva dana posle početka bombardovanja Jugoslavije, na otvaranju Sajma knjiga u Lajpcigu, mogao da kaže:

„Krajnje je bilo vreme da se Jugoslavija napadne, nadam se da nije prekasno?“

NE MOGU DA ZABORAVIM! 

Kolone izbeglica, decu, majke, bolesne, ranjene, prepune hodnike na VMA, vesti o novim žrtvama, pljuvanje i blaćenje jednog naroda. Naroda koji ima bogatu istoriju, pretke za ponos, koji se branio od zla golim rukama. Ne mogu da zaboravim i ove proklete rečenice koje su drugi govorili, a ostale u glavi kao opomena, da me otrezne i spuste na zemlju, da se setim i kad treba i kada ne treba. 

Žao mi je svakog života bilo gde na planeti koji je oduzet  rukom drugog ljudskog bića. Žao mi je svih naroda koji stradaju u ratovima, od bombi i metaka. 

Žao mi je svih onih kojima se ovo zlo desilo juče i danas, i onih kojima će se, nažalost, tek desiti.

Žao mi je grada svetlosti, Pariza, koje je pokrila tama bola i patnje i svakoga ko je izgubio nekoga svoga. 

Od nas neće čuti rečenice koje su njihovi učeni ljudi i političari  izjavljivali, jer mi smo narod sa velikim srcem i velikom manom. Zaboravljamo zlo učinjeno nama! Prebrzo, prerano i nerazumno. 

Od nas će dobiti  najiskrenije saosećanje, jer smo sve to i mnogo gore osetili na sopstvenoj koži i zato bolje razumemo. Od nas će dobiti razumevanje, toplinu, suze,  iako smo „horde“, „razbojnici i teroristi“, „bolesnici“, „divljaci“. Možda su nam uzeli veliki deo nas, naših života, naše najmilije, zavičaj, ali ne mogu nam uzeti ono što najviše žele-dušu! 

Ne mogu je presaditi u svoje čovečije ljušture i činiti zlo, a da ne očekuju da im se vrati! 

A mi? Nadam se da ćemo se dozvati pameti i početi držati do svog dostojanstva, ponosa, istorije. Da nećemo zaboraviti. 

Oprostiti? Možda....Jednom...

(iz knjige „Zaveštanje mom srbskom rodu“)

Srbska književnica Gordana Pavlović

(Član  Udruženja književnika Srbije i redovan član Matice srpske)