Tri godine nakon povratka: Krim – direktno i nepristrasno

Aerodrom u Simferopolju (1.230 km južno od Moskve) sad je jedino mesto koje direktno povezuje građane Rusije sa Krimom. Može se na Krim stići i trajektom, ali sa tri presedanja, dok pruga uopšte ne postoji (gradi se pruga koja zaobilazi Ukrajinu, ali je planirano da ona bude puštena u rad tek u septembru 2017), a Kerčanski most, preko koga će biti uspostavljen automobilski saobraćaj sa Krimom, biće, kako se najavljuje, završen do kraja 2018. godine. Zbog toga avioni sleću u Simferopolj svakih 10-15 minuta i skoro svi su prepuni.

Pa ipak, ovdašnjim taksistima ni to nije dovoljno – čim stigoh opkoliše me na izlasku. A pošto mi nije trebao taksi oni ostadoše da zlobno „sikću“ iza leđa.

Jalta / Sergej Melihov

Njihova glavna konkurencija je gradski trolejbus koji dva i po časa putuje do Jalte (banja koja se nalazi 1.280 km južno od Moskve) duž južne obale Krima. Karta košta 129 rubalja (2,1 dolar), a taksistima bih morao dati 1.000 rubalja (16,9 dolara), iako nema neke razlike u vremenu putovanja jer i taksisti voze po vrlo lošem putu, a gužva u saobraćaju je velika.

Duž puta su gomile đubreta. Moja slučajna saputnica, profesorka ruskog jezika Julija Minajeva, šali se da đubre sa Krima nije uklanjano otprilike otkako se pojavila trolejbuska linija kojom se vozimo (1959). „Ukrajina se time nikada nije bavila. Ne bavi se ni Rusija. Kako sve to odneti? Na trajektu? Dobro je bar što su počeli da popravljaju put koji povezuje grad sa aerodromom“.

Srećni smo, jer...

Izađoh u centru Simferopolja – drugog krimskog grada po naseljenosti (336.460 stanovnika). On je ujedno najproblematičniji grad u najnovijem periodu istorije Krima, jer pored Rusa u njemu živi veliki broj Ukrajinaca (12,7% ukupnog broja žitelja Simferopolja) i Krimskih Tatara (8,31%), za koje se na Zapadu obično misli da su glavne pristalice povratka poluostrva u Ukrajinu.

Ovde je sve više žitelja koji nisu turisti. Centar je sa svih strana okružen starim dotrajalim sovjetskim zgradama, zalagaonicama i kancelarijama kreditnih organizacija, koje nude novac bez svih potrebnih dokumenata, za 15 minuta, a takođe kafanice sa šaurmom (kavkaskom verzijom girosa).

Uđoh u jednu takvu kafanu da popijem jutarnju kafu. Međutim, konobarica, žena od nekih četrdesetak godina, u čizmama sa visokim štiklama, helankama i providnoj mrežastoj bluzi, najpre ne htede da me usluži jer po nekakvim nepisanim banjskim pravilima minimalna narudžbina iznosi 100 rubalja (1,6 dolara), a kafa košta 80 rubalja (1,3 dolara). Moradoh ujedno uzeti i viršle u testu.

Videh da za jednim stočićem sede i pijuckaju četiri žene srednjih godina, pa im se pridružih i rekoh da sam poslednji put bio ovde u mladosti i zasada ne vidim nikakve promene, ne samo od sjedinjenja sa Rusijom, nego i od odvajanja od SSSR-a. „Dovoljno je nas videti!“, uzvrati jedna od njih. „Mi smo srećni! Vratili smo se kući, ponovo smo sa Rusijom, deca rastu bez rata – samo to je dovoljno za dobro raspoloženje!“ „Ne slušajte ovu ludu. Ništa se nije promenilo, samo su cene kao u Moskvi“, prekide je drugarica.

Vratih se za svoj stočić, a one nastaviše da se raspravljaju, doduše bez ikakvih konkretnih argumenata, tako da nije imalo svrhe prisluškivati. Mnogi na Krimu se tako ponašaju: kada govore da je posle dolaska Rusije postalo bolje ili gore, onda najčešće ne preciziraju zbog čega konkretno je to tako. Sve je na nivou ličnih osećanja, a često je jedno od njih uvređenost. Ljudi su uvređeni ili na staru ukrajinsku, ili na novu rusku vlast.

Stroži zakoni

U susednoj zgradi je Krimska uprava saobraćajne policije MUP-a Ruske Federacije. Svratih i tamo, kad sam već tu, mada sam mislio da bez dozvole vlasti i zvaničnog papira iz Moskve niko neće hteti da odgovara na moja pitanja. Međutim, oni me iznenadiše svojom jednostavnošću. „Sad ima mnogo više posla“, reče mi službenica istražnog odeljenja Jelena, a da čak i ne zatraži moju press karticu. „Ruski zakoni se mnogo razlikuju od ukrajinskih, naročito po pitanju administrativnih prekršaja. Sve je mnogo strože. A iz Moskve se dobro pazi da sve i ovde funkcioniše po istim principima“.

Jalta / Sergej Melihov

Jelena je rođena na Krimu, u gradu Feodosiji, a počela je da služi još u ukrajinskoj policiji. Pre tri godine je prešla u rusku policiju. Tada su svim službenicima dali mesec dana za razmišljanje. Imali su dve varijante, ili da daju otkaz, ili da pređu u rusku policiju. Pitam je da li je neko iz njenog odeljenja dao otkaz. „Nije niko. Svi su se radovali što smo sada u Rusiji. Većina njih nikada nije naučila ni ukrajinski jezik, a služili su Ukrajini – zamislite to!“

„A šta je sa zakletvom?“, upitah. „Mi smo se zakleli da ćemo služiti narodu, i zaista mu služimo. Nema nikakve razlike“. Jelena ne primećuje neke razlike ni u svakodnevnom životu, jer nema ni vremena za to. S posla dolazi kući kasno uveče, ili ne dolazi uopšte. Ali čula je da se prave novi putevi.

U Simferopolju i inače ima mnogo policije i vojnika. Stišavanje euforije od sjedinjenja sa Rusijom upravo je i vezano za broj policajaca i vojnika, kao i za prelazak na strože rusko zakonodavstvo. Pa ipak, euforija je svakako na Krimu još uvek prisutna. Većina prezire ukrajinsku vlast, ali je i prošla očaranost ruskom vlašću koja je vratila Krim.

Jalta / Sergej Melihov

Među razočaranima su, pre svega, sitni tezgaroši čije je tezge nova vlast uklonila gotovo na celom poluostrvu. „Ranije smo se dogovarali sa banditima, a sada se dogovaramo sa banditima, sa novom policijom i sa funkcionerima iz Moskve“, kaže mi vlasnik jedne od retkih tezgi koje su ostale na Prospektu Kirova. „Ovo je sada tri puta skuplje, i u tome je cela razlika“.

„Hvala Bogu što kod nas nije rat“

Otišao sam u predgrađe da se sretnem sa Rifatom Bekirovom, vlasnikom restorana „Krimski dvorik“. Restoran je poznat u celom Simferopolju. U njemu se uglavnom okupljaju Krimski Tatari, i Rifat je jedan od njih. Častio me je večerom i ispričao da je u početku bio zabrinut zbog sjedinjenja sa Rusijom, a sada mu je drago što se sve tako odigralo.

Rifat Bekirov, restoran "Krыmskiй dvorik" / Legion Media
„Mnogo toga se promenilo nabolje. Recimo, napravljena je nova škola za decu u rejonu gde živi mnogo Krimskih Tatara. Deset godina nisu mogli da je završe, a Rusija je to učinila za godinu dana. Škola je opremljena na evropskom nivou. Ima kompjuterske kabinete i sportske sale. Kerčanski most se gradi, gradi se novi terminal aerodroma i nova džamija. Teško je naći posao, ali zato su penzije povećane. Krimski Tatari koji imaju potvrdu o deportaciji dobijaju dodatak od 500 rubalja (8,4 dolara). Sve je to urađeno za vreme ruske vlasti. A šta je loše? Kod nas su ljudi takvi – hoće da imaju sve i odmah. A kako da se nešto napravi odmah, kad decenijama nije ništa rađeno?“

Rifat je zadovoljan i poslovanjem u novim okolnostima. „Naravno, u početku je svim preduzetnicima bilo teško. Trebalo je ponovo se registrovati i izvaditi nove dokumente, a i zakoni su novi... Ali ipak je sada lakše raditi. Ranije je poreska kontrola mogla banuti 10 puta u toku godine. Sada je manje administrativnih pritisaka“.

Pitam ga odakle onda potiče mit o velikom broju Krimskih Tatara koji su nezadovoljni svojim položajem, a on mi odgovara filozofski: „Nezadovoljnih uvek ima nezavisno od vlasti. Naš narod je toliko toga pretrpeo da je u principu nepoverljiv prema svakom državnom aparatu. Moj deda je raskulačen 1937. godine. Imao je ovde svoju fabriku karamela. I on i baba su deportovani u Srednju Aziju. Ali sada ja ne vidim da ima tih problema: plaćaj porez, nemoj kršiti ruske zakone, ne propagiraj ekstremističke oblike islama i neće biti nikakvih progona“.

Zamolih ga da mi kaže koliki je procenat zadovoljnih i nezadovoljnih, bar koliko je on mogao da primeti. A mogao je da primeti mnogo toga – od lidera Medžlisa (organizacije koja je zabranjena u Rusiji) do Tatara koji rade u novom rukovodstvu gradske administracije. On mi navede brojke koje nisam očekivao: 70 zadovoljnih na 30 nezadovoljnih. (BLOK Za 2017. godinu nema rezultata socioloških istraživanja kada je reč o Krimu, a sudeći po anketi žitelja poluostrva koju je prošle godine sproveo fond „Javno mnjenje“, odnos zadovoljnih i nezadovoljnih stanjem stvari u regionu je 78% prema 12%, dok 10% nije odgovorilo na pitanje).

Te brojke ću kasnije čuti mnogo puta na celom Krimu, osim u Sevastopolju (1.270 km južno od Moskve), u kome čak i ljudi sa proukrajinskim stavovima priznaju da rusku vlast podržava većina stanovnika ovog grada. Na rastanku mi Bekirov reče još nešto što se na Krimu može svuda čuti, pa čak i od ljudi koji nisu zadovoljni novim pravilima: „Hvala Bogu što kod nas nije rat“.

„Grad sreće“

Sledeća stanica mi je Jalta, jedna od najvećih banja na Krimu i njegov zaštitni znak. To je „grad sreće“, kako piše na ogromnom plakatu na ulasku. Međutim, prljavštine i đubreta ovde ima samo malo manje nego u Simferopolju, putevi su isto tako loši, a turistička usluga je i dalje sovjetska, tj. gotovo nikakva. Čak i kupovina namirnica posle 10 sati uveče je ogroman problem, a u celom gradu postoje samo dva noćna kafe-bara, jer na obali još nisu postavljeni letnji šatori.

Jalta / Sergej Melihov

Oni koji su zadovoljni i oni koji nisu zadovoljni sjedinjenjem sa Rusijom dele se ovde strogo po vrsti posla. Taksisti, na primer, ne skrivaju svoje razočaranje. Vožnja kroz ceo grad košta najviše 150 rubalja (2,5 dolara), i svi vozači koji su 2014. godine glasali za Rusiju (a porazgovarao sam bar sa dvadesetoricom), sada negoduju zbog naglog pada zarade i rasta cena. „Turista ima kao i pre“, kaže taksista Vladimir. „Međutim, njihova platežna moć je gotovo ravna nuli. Rusija šalje ovamo ogroman broj ljudi kojima boravak plaćaju ili dotiraju firme. Oni u suštini borave ovde besplatno i ništa ne kupuju. A nama život direktno zavisi od toga“.

Jalta / Sergej Melihov

Čak i član „narodnog pokreta ustanka Jalte“ Andrej, veteran rata u Avganistanu i jedan od onih koji su 2014. godine čuvali državne zgrade i kačili na njih ruske zastave, priznaje dok vozi taksi: „Da, lepo su uredili kej, hvala im. Ali ko će po njemu da se šeta? Građani Rusije su nas žestoko obmanuli. Svi su vikali ’Krim je naš, sada ćemo samo na Krimu da se odmaramo!’, a u stvari odlaze u Tursku“. Ja mu primetih da su za to krivi isključivo stanovnici Krima koji sede na zlatnoj žili, a ne mogu da uklone đubre i prestanu sa drskim ophođenjem prema došljacima (u sferi usluga je to tako na sve strane), a on uzdahnu: „Ima i toga... Vlast se može promeniti za jedan dan, a da bi se narod promenio potrebne su decenije“.

Jalta / Sergej Melihov

„Ukrajinu dvadeset godina nije bilo briga za nas“
Sasvim drugačije raspoloženje vlada kod ljudi koji rade u sferama gde je Rusija stigla da uloži milijarde rubalja iz budžeta. (BLOK Po rečima ministra finansija Krima Irine Kiviko, iz federalnog budžeta je 2016. godine izdvojeno 79,7 milijardi rubalja (1,37 milijardi dolara). U 2017. godini će troškovi biti uvećani za dodatnih 12 milijardi rubalja (203 miliona dolara)). Bivši pionirski kamp „Artek“, koji se nekada gotovo nije razlikovao od standardnog sovjetskog sanatorijuma, sada je pretvoren u vrhunski međunarodni dečiji centar svetskog ranga, sa sportskim terenima i vrlo lepo uređenom obalom. Centar prima preko 5.000 dece godišnje i u poređenju sa teritorijom koja ga okružuje deluje kao nekakav objekat sa druge planete. Elina Lucka, zamenica načelnika Odeljenja za vaspitački rad, prima 50.000 rubalja mesečno (847 dolara) i sva sija od sreće. „Putin je divan! Poljubite ga u moje ime! Za tri godine je napravio ono što Ukrajina nije mogla za dvadeset. Njih nije bilo briga za nas“.

Artek / Sergej Malgavko/RIA Novosti

Irina Belozjorova, rodom iz Jalte, petnaest godina je radila u gradskoj administraciji i jedna je od organizatora referenduma 2014. godine. Ona se čak i ljuti što joj postavljam pitanje o nezadovoljstvu ruskom vlašću. „Nezadovoljni su oni koji neće da rade! Ili oni koji su ’završavali poslove’ po raznim kabinetima i za mito su u Jalti mogli da urade sve što im se prohte. Evo, pre nekoliko godina je ovde direktno na obali sagrađen vrlo ružan tržni centar koji je potpuno zatvorio pogled na more. Ljudi su bili nezadovoljni, protestovali su, ali niko ništa nije mogao da uradi. Jednom lokalnom banditu se tako prohtelo i svi ostali mogu da pocrkaju. A prošle godine je taj tržni centar srušen. Sada, sa Rusijom, ovde ima mnogo više reda“. 

Irina Belozjorova / Foto: Sergej Melihov

O referendumu Irina priča zadržavajući dah. „Ja ne pamtim u svom životu da je nekada bilo veće oduševljenje u gradu. Moje drugarice i ja smo plakale od sreće. Znate, kad god sam za vreme Ukrajine držala u rukama ruski pasoš, uvek sam se pitala kad ću ja imati isti takav. Moja ćerka je grivne [ukrajinsku valutu] nazivala rubljama, iako nju niko nije tako učio. Mi smo se jednostavno osećali kao Rusi, i to u svemu. A živeli smo po tuđim zakonima i imali smo dokumenta na tuđem jeziku“. 

Jalta / Sergej Melihov

Kod kuće kao u gostima
Sevastopolj je krajnje odredište moga putovanja. To je u poređenju sa ostatkom Krima druga planeta. Sve je čisto. Zgrade su obnovljene i okrečene u belo. Kej je veoma čist. Ima mnogo dobro odevenih ljudi. Omladina se (bar spolja gledano) ni po čemu ne razlikuje od evropske – skejtovi, bicikli, skuteri, ukusna hrana...

Atmosfera je kao u nekom tihom gradiću na jugu Francuske. Ali upravo od masovnih proruskih mitinga u Sevastopolju je počela krimska kampanja 2014. godine. Njeni tragovi se ovde još uvek primećuju. Tu i tamo se još uvek naiđe na komad improvizovane barikade, na balkon ofarban kao ruska trobojka, na prozor sa koga visi crvena sovjetska zastava i Georgijevska traka, na Putinov portret preko celog zida u stilu zaštitnika Sevastopolja.

Sevastopolj / Sergej Melihov
„To još nije ništa, sada je histerija prošla“, kaže Julja koja me vodi kroz grad. Ona je jedna od malobrojnih stanovnica grada koja je 2014. godine odbila da primi rusko državljanstvo. Sada ima samo potvrdu o boravku koju je svake godine dužna da produži i sa kojom ne može zvanično da se zaposli. „Ja sam sebe smatrala i dalje se smatram Ukrajinkom, iako sam rođena u Orenburgu, a u Sevastopolju sam živela 39 godina“.

Izabrao sam Julju da me vodi kroz grad jer sam težio potpunoj nepristrasnosti. Šetamo se po Trgu admirala Nahimova, na kome su u proleće 2014. godine proruski nastrojene snage okupile prve odrede samoodbrane. I pored toga što je ovde svi tretiraju kao „izdajnicu“, ona objektivno priznaje da posle sjedinjenja u gradu ima više reda, da je snabdevanje strujom i vodom redovno, što u Ukrajini nije bio slučaj, da su počela renoviranja trgova, zgrada i puteva, i da i inače nije moglo biti drugog scenarija osim povratka Sevastopolja u Rusiju.

Sevastopolj / Sergej Melihov
„Ovde vole da optužuju Ukrajinu da nije obraćala pažnju na Krim, da nije shvatala njegove probleme. I to je istina. Kijev nije obraćao nikakvu pažnju na Sevastopolj, a to je grad na Krimu koji je u najvećoj meri proruski nastrojen, i tako je bilo uvek. ’Rusijo dođi!’, ’Putine uzmi nas!’, ’Hoćemo kući!’ – tako je bilo otkako znam za sebe“.

Pitam je koliko ovde ima takvih „kontraša“ kao ona, a Julja kaže: „Bilo nas je oko hiljadu. Polovina je već sigurno otputovala. Hiljadu od četiristo hiljada! To je kap u moru. Nimalo se nisam začudila kada je počelo to ’rusko proleće’“.

Sevastopolj / Sergej Melihov
Ljudi kojima je bitno što su Rusi

Potpuno je suprotna priča u porodici Viktora Jevdokimova, rođenog Moskovljanina. On je napustio sve u bogatoj prestonici i namerno se preselio na Krim da ovde živi i da učestvuje u njegovom razvoju. „Da, ja sam taj okupator“, kaže on uz osmeh.

Viktor, Ksenija i Dana Jevdokimovi / Sergej Malgavko

Šetamo se po keju zajedno sa njegovom ženom Ksenijom i 11-godišnjom ćerkom Danom koja je nedavno dobila sestru. U Moskvi je Ksenija pripadala potpuno suprotnom političkom taboru. Radila je kao art-direktorka kluba „Sutra“. Za vreme protesta na Bolotnom trgu 2011. godine u tom klubu se okupljala antiputinska opozicija (uz Ksenijinu dozvolu, razume se).

„Prvi put sam putovala u Sevastopolj sa velikim uzbuđenjem“, priča ona. „Kod kuće su između mene i muža izbijale teške svađe na temu čiji je Krim. A moj muž je ruski patriota od glave do pete. Međutim, kada sam došla ovamo shvatila sam da je Sevastopolj zaista u potpunosti ruski grad. Ili, kako ga zovu, ’grad ruskih mornara’. U najmanju ruku je glupo govoriti da je njegovo sjedinjenje sa Rusijom nasilna okupacija. Ljudi su srećni, grad je prepun fantastične energije, i u tom sjedinjenju ima neke draži, koliko god to čudno zvučalo iz mojih usta. I mornari su ovde lepi“.

Njen muž Viktor je u Moskvi bio uspešan lekar, urolog, a u Sevastopolju se zaposlio kao kelner i faktički počeo život ispočetka. On potvrđuje da je za njega veoma važna „ruskost“, mada je ironičan prema preteranim izlivima patriotizma.

„Uostalom, sada ovde i nema nekog patriotizma. Sve je mirnije, prošla je euforija, prošlo je iščekivanje čuda koje svakog časa treba da se dogodi i da dođe niotkuda: da plata postane veća, namirnice jeftinije, a ulice pozlaćene. Svi su već shvatili da zadovoljstvo košta. Cene su kao u Moskvi. U sferi malog biznisa je mnogo toga zatvoreno, što zbog sankcija, što zbog ruskih zakona. Turista je sada manje. Mnogi su u onoj euforiji 2014. godine iz Rusije došli ovamo, prenerazili se i vratili se kući. To je zato što je usluga ovde katastrofalna. Ali građani Sevastopolja su ipak zahvalni Rusiji. Za mnoge je ovde pitanje jezika bilo ključno. Ovde je ukrajinski jezik nametan u školama i u medijima, a ljudi su celog života sebe doživljavali kao Ruse i hteli su da govore samo ruski. Sada je u celom gradu samo jedna prodavnica ostala sa reklamom na ukrajinskom jeziku: ’Sіlьpo’. Ali i ona radi, niko je ne dira“.

Porodica Jevdokimov planira da u narednih godinu dana proda stan u Moskvi i da tom novcu doda ušteđevinu, a zatim da kupi stan u Sevastopolju (zasada žive u iznajmljenom) i otvori bar koji će turistima biti omiljeno mesto. „Nema tako mnogo stvari koje ja umem da radim“, kaže u šali Ksenija.

Na keju se polako smrkava. Harmonikaš odeven u uniformu mornara Crnomorske flote zasvira tradicionalnu rusku vojnu pesmu „Tamna je noć“, a zatim „Dan pobede“. Tek je mart, još je daleko maj kada se obeležava Dan Pobede, ali se oko harmonikaša okupi nekoliko starica i svi zapevaše sa punim srcem.

Jevgenij Levkovič,
Ruska reč

Čitajte više na Ukrajina i Novorusija iz minuta u minut