Vladimir Olejnik: Ukrajincima treba vratiti njihova ustavna prava

Piše: Vladimir Olejnik, ukrajinski političar i poslanik V, VI, VII saziva Vrhovne Rade Ukrajine

U decembru prošle godine Dorogomilovski rejonski sud grada Moskve presudio je da su ukrajinski događaji, od novembra 2013. pa sve do februara 2014. godine, bili državni udar. Na taj način je opštepoznata stvar, koja je dosad bila samo predmet teorijskih sporova i tumačenja raznih strana, dobila pravni osnov. Za mnoge Evropljane ono što se tada dogodilo u Ukrajini i dalje ostaje duboko skrivena tajna. Evropljanima je teško da razumeju koji značaj, za građane moje zemlje, ima presuda ruskog suda. Da bih upotpunio sliku, ponudiću dodatna objašnjenja. Zemlje članice Zajednice nezavisnih država (ZND) koje su 1993. godine potpisale «Konvenciju o pravnoj pomoći i pravnim odnosima u parničnim i krivičnim postupcima», automatski su, bez specijalne procedure, priznale presudu Dorogomilovskog suda. Ukrajinski parlament ratifikovao je ovu Konvenciju i zato presuda koja počinje rečenicom «U ime Ruske Federacije» automatski ima istu snagu kao da je presuđeno «U ime Ukrajine».

Dorogomilovski rejonski sud grada Moskve odlučio je da je «Revolucija dostojanstva» ukrajinksih vlasti (imam u vidu sadašnji Olimp kijevskih vlasti) bila obična uzupacija vlasti i nezakonita smena predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča. Sud je ispitao svedoke među kojima su bili svrgnuti na „evromajdanu“ predsednik Ukrajine Viktor Januovič, bivši premijer Ukrajine Nikolaj Azarov i mnogi drugi visoki funkconeri u vladi Janukoviča. U svojstvu svedoka i učesnika ovih događaja bili su pozvani i funkcioneri Evropske unije. Međutim, niko se od sadašnjih ukrajinskih i evropskih funkcionera nije odazvao sudskom pozivu. Verovatno su se uplašili.

Uzgred, sud je i bez njih utvrdio istinu. Preciznim pravavnim jezikom on je oslikao konkretnu sliku i dokazao kako lutkari iz SAD i Evropske unije, čiji je interes da destabilizuju svet pomoću obojenih revolucija, ostvaruju svoje ciljeve i ne brinu o posledicama i sudbini čitavih naroda i država.

Ukrajinsko iskustvo može da bude veoma korisno za evropske zemlje koje se nalaze u fazi evrointegracija. Imajući u vidu da je čitav proces nasilnih «evrointegracija» doveo do tragičnih posledica u mojoj zemlji, on može da bude dobra lekcija kao i dobar školski priručnik na temu «Niko se na ovaj način ne smete evropeizovati!».

Kada je Dorogomilovski sud utvrdio da je reč o državnom udaru, on je sadašnju ukrajinsku vlast nazvao nelegitimnom. To je osnovni postulat koji ćemo odsad koristiti kao pravnu činjenicu. Zato i evropski političari moraju da znaju da imaju posla sa nezakonitim predsednikom Ukrajine Petrom Porošenkom kao i ljudima koje je on imenovao na visoke državne funkcije. U tom kontekstu njihova ovlašćenja su krajnje sumnjiva.

U političkom smislu za Evropljane su ovo osnovne posledice državnog udara. Međutim, postoje i drugi momenti koje mnogi nisu u stanju da sagledaju. Krivicu za jednostrano i pristrasno izveštavanje, o događajima u Ukrajini, snose zapadna sredstva janog informisanja.

Ono što se pre tri godine dogodilo u Ukrajine primer je kako «starija braća» – SAD i evropski činovnici – donose odluke u odnosu na druge države. Dok odlučuju u kom pravcu neka država treba da ide, oni ignorišu mišljenje rukovodstva i građana te zemlje. Na kraju, u Ukrajini se društvo podelilo na nekoliko neprijateljskih tabora. Delovi teriorije koji nisu želeli da žive u uslovima kriminalnog režima, održali su referendum i doneli odluku o samoopredeljenju. To je odmah izazvalo građanski rat. U ratu je već poginulo nekoliko hiljada ljudi, a na stotine hiljada je ostalo bez krova nad glavom i bilo prinuđeno da emigrira. Čim se SAD i snažne evropske države umešaju u unutrašnje poslove druge države odmah kreće emigracija koja postaje njena vizit karta. Primere vidimo svakog dana. Dovoljno je da pažljivo proučite događaje u Iraku, Egiptu, Libiji i Avganistanu. Krvava drama u Siriji odigrava se pred našim očima. Na redu su i drugi regioni, u kojima se pod zastavom demokratije, a u suštini zbog imerijalnih interesa SAD i Evrope, dovode režimi po vlastitom mirisu i ukusu.

U svim ukrajinskim događajima iz 2013. i 14. godine jasno se vidi kako se američka strana mešala i upravljala svim potezima «miroljubivog» evromajdana, što je Dorogomilovski rejonski sud grada Moskve činjenično dokazao. Ne treba da podsećamo da su «protestne» bahanalije u Ukrajini bile inicirane odmah nakon odluke zakonitog predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča da pažljivo razmotri pitanje ponuđenih evropskih integracija. Evromajdan, koji se tih meseci razbuktavao u Kijevu, postao je predmet stalne pomoći stručnjaka za obojene revolucije. Američki senator Džon Mekejn, pomoćnik američkog državnog sekretara za pitanja Evrope i Evroazije Viktorija Nuland, šef predstavništva Evropske unije u Ukrajini Jan Tombinski i mnogi drugi političari ispoljili su neskriven interes za događaje u Ukrajini, ali se istovremeno jasno videla njihova želja da ostanu jedino na pozicijama evromajdana o kojem su obavezno govorili kao o miroljubivom protestu. Zapadni plitičari su vršili ogroman pritisak na predsednika Ukrajine i šefove bezbednosnih službi sa zahtevom da ne primenjuju oružje protiv «mirnih» demonstranata, koji su iz dana u dan dejstvovali sve surovije, ne misleći na žrtve, uz prelazak na taktiku otvorenog terora. Za to vreme emisari iz zapadnih zemalja zahtevali su od legalnih vlasti da sva pitanja rešavaju na civilizovan način. Uporedo sa tim, ogromna novčana sredstva išla su na finansiranje nereda. Čak se tvrdi da je u te svrhe potrošeno pet milijardi dolara. Ni dan danas se ne zna ko su bili snajperisti koji su isprovocirali krvoproliće, ko je zauzimao državne institucija u Kijevu i velikim oblasnim centrima po čitavoj Ukrajini. Nezavisni istraživači tvrde da su u slučaj snajperista umešani Amerikanci.

Tokom evromajdana – čitaj – državnog udara poginulo je mnoštvo mirnih građana i pripadnika organa reda koji su u skladu sa Ustavom bili na straži zakona i pravnog poretka. Interesantno je da je, 21. februara 2014. godine, na dan kada je potpisan «Sporazum o regulisanju političke krize u Ukrajini» Vrhovna Rada, pod pritisom bojovnika sa evromajdana, praktički bez rasprave donela zakon «O zabrani istrage i kažnjavanja lica koja su učestvovala na mirnim događajima i ukidanju nekih zakona Ukrajine». Bojovnici su odmah prešli u ofanzivu i oružanim jurišom zauzeli administrativna zdanja u Kijevu. Zakon koji sam pomenuo ima veliki značaj u razumevanju onoga što se desilo u zemlji. Taj zakon, koji je ispravnije nazivati Zakon o amnestiji, oslobađa krivične odgovornosti sve one koji su izvršili krivična dela tokom evromajdana, počev od 21. novembra 2013. godine pa sve do po februara 2014. godine. Na spisku paragrafa, na osnovu kojih se učesnici tih događaja oslobađaju krivične odgovornosti su, naprimer: pljačke, huliganstvo, stvaranje terorističkih organizacija – ukupno 80 paragrafa. Većina tih paragrafa predviđa krivičnu odgovornost za izvršena krivična dela koja se u svakoj državi smatraju teškim ili posebno teškim krivičnim delima. Inicijatori državnog udara, koji tada nisu još u potpunosti zauzeli vlast, usvajaju ovakav zakon u kome nabrajaju sve krivične metode pomoću kojih su izvršili nasilno zauzimanje vlasti i time sa sebe skinuli svu odgovornost. Sam zakon posebno ističe da je neophodno uništiti sve kriminalne dokaze i zabraniti prikupljanje i čivanje dokaza vezanih za zločine. Da bi u potpunosti „ispoštovali“ slovo zakona išli su dotle da su čak posekli drveće na Trgu nezavisnosti na kojima su bili tragovi metaka. Po tim tragovima bilo bi moguće odrediti mesta sa kojih su dejstvovali nepoznati snajperisti.

Interesantno je da su, nakon toga, šefovi evropskih država više puta zahtevali istragu zločina koji su se tokom evromajdana dešavali u Kijevu i čitavoj zemlji. Međutim, njihovu želju nije moguće ostvariti zbog zakona koji zabranjuje takvu istragu. Uzgred, u samom zakonu postoji interesantna napomena koja kaže da se zabrana istrage odnosi samo na one koji su bili na strani evromajdana. Dok se interesi miliona građana, pripadnika organa reda koji su stajali na straži zakona i onih koji se ne slažu sa zahtevima mitingaša, uopšte ne uzimaju u obzir. Svi oni mogu biti pozvani na krivičnu odgovornost. Na žalost, i danas se to događa. Državno tužilaštvo nastavlja da podiže optužnice protiv onih koji su izvršavali svoju ustavnu obavezu i pokušavali da spreče nerede.

Sud je dokazao da je Vrhovna Rada taj zakon kao i sve ostale zakone donosila pod pritiskom majdanovaca. Poslanike su prebijali i zabranjivali im da napuštaju zgradu parlamenta sve dok potrebni zakoni ne bi bili usvojeni. Interesantno je da je, upravo tih dana, jedan od pristalica i aktivni učesnik evromajdana Aleksandr Turčinov nezakonito preuzeo funkciju vršioca dužnosti predsednika Ukrajine i potpisao niz neustavnih dokumenata. On je kršio postojeći pravni poredak tako što nije tražio stručno mišljenje Ustavnog suda kada su usvajani nezakoniti dokumenti koji protivreče svim pravnim normama. Potom su na osnovu njih održani vanredni predsednički i parlamentarni izbori. Aleksandar Turčinov je prve dokumente potpisao kao vršilac dužnosti predsednika dok je zakoniti predsednik Ukrajine Viktor Janukovič još uvek bio na vlasti i u zemlji obavljao svoju dužnost. Nakon toga su nezakonito oterane na desetine sudija koje se nisu slagale sa kršenjem Osnovnog zakona zemlje. Na taj način, nelegitimna vlast jačala je još jednu, sad već poslušnu granu vlasti – sudsku.

Dorogomilovski sud grada Moskve istražio je sve ove činjenice i dokazao da na vlast nisu došli ljudi koji su stajali na trgu Nezavisnosti, već oni koji su urlalni sa tribine evromajdana i manipulisali željama ljudi koji su želeli da izgrade civilizovanu Ukrajinu integrisanu u Evropskoj uniji.

I dalje ostaje otvoreno pitanje šta je ova zemlja dobila od evropskih integracija. Sud to nije istraživao. Međutim, ova tema je usko povezana za svim kasnijim događajima u Ukrajini. Tim pre, što danas, na primeru Ukrajine, možemo pokazati čitavom svetu do čega su dovele nasilne evro integracije. Za tri godine Ukrajina se od manje-više stabilne zemlje pretvorila u region sa uništenom privredom i siromašnim stanovništvom. Kada je zbog sankcija Rusiji izgubila njeno i tržišta zemalja ZND, Ukrajina je pokušala da osvoji tržište Evropske unije. Međutim, ona se, u suštini, pretvorila u sirovinsku bazu Evrope kojoj nisu potrebni ukrajinski industrijski proizvodi visokih tehnologija. Evropu interesuju isključivo sirovine u vidu šuma, ruda i jeftine radne snage. A radna snaga je nagnula u Evropu zarad bolje budućnosti. Proces migracije ljudi u potrazi za boljim životom u Rusiju, Poljsku i druge zemlje veoma je kritičan. Danas se vlasti Ukrajine mogu pouzadti samo u deviznu pomoć MMF-a i prodaju poslednje imovine u koju ulaze i nekada napredna visokotehnološka državna preduzeća.

Ovako izgleda mešanje Evropske unije i SAD-a u unutrašnje poslove Ukrajine. Naše iskustvo treba da bude lekcija svim zemljama čije se vlasti mogu naći u sličnoj situaciji.

Razumljivo je što u samoj Ukrajini nelegitimna vlast ne priznaje presudu Dorogomilovskog suda. To uopšte ne čudi. Međutim, osnovni subjekt prava u Ukrajini – narod – može da zahteva da se kao dokaz, u njihove sudske predmete, uvrsti ova presuda. Pozivajući se na Konvenciju iz 1993. godine oni mogu da tvrde da su sve odluke vlasti nelegitimne, što znači da ta vlast ne može da zahteva izvršenje njenih potpuno nezakonitih odluka. Ljudi koji su nazakonito došli na vlast, usvajali su, sa aspekta prava, nelegalne zakone i tako kršili prava birača – građana zemlje. Narod im nije dao saglasnost da izvrše državni udar i započnu rat, ali je zato dobio sve usputne posledice nezakonito uzete vlasti.

Ishod obojenih revolucija je uvek sumoran. Danas su u Ukrajini na vlasti čisti nacisti. U Ukrajini je zakonom od 21. februara 2014. godine zabranjeno da se za razulareni banditizam poziva na odgovornost. U zemlji vlada državni terorizam. Vlasti otvoreno terorišu svoj narod i pretvaraju ga u taoca postojeće situacije. On je zbog siromaštva zaokupljen jedino preživljavanjem. Ratni uslovi omogućuju da se pod kontrolom drži celokupna situacija koja preti da u svakom momentu preraste u ratno ili vanredno stanje. Država je izgubila kontrolu nad desetinama oružanih formacija. To je pravi rezultat nasilnih evrointegracija. Čak i susedi Ukrajine počinju da osećaju posledice tako što primaju povećan broj izbeglica. Evropa je pored Islamske države, koja je nastala mešanjem u unutrašnje poslove istočnih zemalja, dobila i teroriste iz dobrovoljačkih bataljona «Tornado», «Azov» kao i sve njihove pristalice. Po zemlji se bez kontrole rastura oružje koje se pojavljuje i u susednim zemljama. Deo oružja je već legalizovano u odredima Al Kaide i Islamske Države u Siriji i Iraku.

Da li je Evropi potrebna takva Ukrajina? Sumnjam. Da li je zemljama koje se graniče sa Ukrajinom potreban takav sused? Takođe, sumnjam. Radi vlastitog mira Evropa konačno treba da prizna da Ukrajinu kontroliše nelegalna vlast. I da iskoristi presudu Dorogomilovskog rejonskog suda grada Moskve i inicira proces realizacije onog istog sporazuma o rešavanju političke krize u Ukrajini koji je potpisan 21. februara 2014. godine. Sporazum nisu potpisali samo predsednik Janukovič i opozicija, njega su verifikovali i tadašnji ministar inostranih poslova Nemačke Frank Valter Štajnmajer, ministar inostranih poslova Republike Poljske Radoslav Sikorski i šef departmana za kontinentalnu Evropu ministarstva inostranih poslova Francuske Erik Furnije. Ovaj dokument i dan danas ima pravnu snagu i treba da posluži kao mapa puta za prevazilaženje krize u Ukrajini. Šta više, sve njegove tačke su i danas aktuelne – razoružanje oružanih formacija, istraživanje svih zločina tokom događaja 2013. i `14. godine, vanredni predsednički i parlamentarni izbori.

Međutim, preliminarno je neophodno da bude ukinut Zakon o amnestiji (tako treba da zovemo zakon koji sam pominjao) koji od krivičnog gonjenja oslobađa otvorene zločince sa evromajdana. Samo se tako mogu obnoviti ustavna prava Ukrajinaca, ostvariti pravda za samu Ukrajinu, mir za Evropu, a u prvom redu za susede naše zemlje. Ovo i nije tako neostvariv zadatak. Dovoljno je da međunarodna zajednica prekine podršku zločinačkom režimu u Ukrajini i zaista podrži prave demokratske promene u zemlji.

Njuzfront

Čitajte više na Ukrajina i Novorusija iz minuta u minut