”Niklovanje” Šumadije: Sedam firmi bez kapitala i zaposlenih traga za niklom na četiri lokacije

Zemna nit rude nikla vodi od Foče, u Republici Srbskoj, preko Vardišta do Mokre Gore, u Srbiji, ka Topoli, Trsteniku i Vrnjačkoj Banji, pa preko Kosova ka Makedoniji, gde završava i druga žila, iz pravca Albanije…

Tu žilu uporno prati ”ministarska nit” u Srbiji od Radomira Naumova, Olivera Dulića, Milana Bačevića i, danas, Aleksandra Antića, ministra rudarstva u aktuelnoj Vladi. Ovu ”ministarsku nit”, u koju su upleteni gotovo svi pomoćnici i državni sekretari nabrojanih ministara, građani koji žive na teritorijama koje se nezakonito ustupaju za istraživanje rude nikla, nazivaju i ”prevarna nit”, što je i blag izraz za čitav niz  dokumenata donetih mimo zakona, a u korist ”Juropian nikla”, ”Dinara nikla”, ”Srbija nikla”, ”SMM”, ”Šumadija minerala”, ”SEE Beograda”, ”Global mininga”…

Za ogromnim rudnim bogatstvom, koje se samo na teritoriji Mokre Gore procenjuje na 7,5 milijardi dolara, nabrojane firme upuštaju se u  nimalo neizvesnu ”trku”, u kojoj se istražuje već istraženo i po osnovu ”novog istraživanja” stiče eksploataciono pravo na rudu ili na – novac iz budžeta Srbije, direktno!

Kako?

Tako što je u Srbiji na snazi zakon koji garantuje sledeće: ako država nekoj firmi izda saglasnost za istraživanje rude na određenoj teritoriji, pa onda odluči da utvrđene rezerve ne eksploatiše, država je dužna da toj firmi plati sve troškove istraživanja!

Gde je, onda, tu interes firmi?

Na prvi pogled, reč je o pravednoj naknadi troškova, jer državi ostaju na raspolaganju rezultati istraživanja i validno procenjene zalihe rude, pa je fer da se to i plati, kako postupaju i druge države u sličnim situacijama.

Ali, druge države ne ustupaju na istraživanje već istraženo i poznato!

Osim ako je reč o prevari i korupciji.

Kako funkcioniše taj sistem?

Tako što firma ”istražuje” već istraženu teritoriju. Konkretno: Mokra Gora, gde je rudu nikla istraživao Zavod za geološka i geofizička istraživanja iz Beograda, od 1958. do 1961.godine, utvrđene su zalihe na 30 kvadratnih kilometara, detaljni rezultati poznati, javno dostupni.

Firma ponovo ”istražuje” rudu na tih 30 kvadratnih kilometara, neznatno proširi granicu i poveća istražnu površinu uz minimalne stvarne troškove, a potom državi Srbiji preda dobijene rezultate (validno zasnovane na poznatim, tuđim istraživanjima), iskaže kompletne, višestruko uvećane troškove koji bi bili stvarni za, recimo, 35 kvadratnih kilometara. Čak i plate ”troškove istraživanja” nekoj od stranih, ”sestrinskih” firmi, tako da novac  ”ostaje u kući” – a kada se naplate ”troškovi istraživanja” iz budžeta Srbije – to je čista dobit koja ide u ruke osnivača beogradske firme osnovane za istraživanja u Srbiji, dakle u ruke svetskog korporativnog kapitala…

A na štetu svih građana Srbije.

Oponenti će reći: ”teorija zavere”!

Ali – kako će odgovoriti na pitanje: kako to da su  te firmice, osnovane u Beogradu – od velikih svetskih korporacija ili sa Devičanskih ostrva – sve siromašak do siromaška, bez zaposlenih, bez stručnih kadrova i bez para – a sa najavljenim, poznatim troškovima istraživanja od jednog do dva ipo miliona evra?

Preduzeće ”Srbija nikl” je osnovano 2010.godine, osnivač i vlasnik ”Ranin LTD” sa Malte, direktor u Srbiji državljanin Australije, Radomir Vukčević. Do 2012. godine nije imala nijednog zaposlenog, a potom ima pet i gubitak od 11 miliona dinara. Dobili na istraživanje Lipovac i Ruđince, na području Vrnjačke Banje i Beluće u blizini Trstenika.

Beogradsko preduzeće CMM / Consolidaded Nicel Mines and Metals, osnovano kada i ”Srbija nikl”, a osnivač je    Consolidaded Nicel Mines iz Velike Britanije, direktor i jedini zaposleni je Matija Božović, gubitak 1,8 miliona dinara, dobijena istražna prava za gvožđe i nikl na ležištima Lipovac, Kolarevići i Bučje, u opštinama Aranđelovac i Topola.

Firma ”Šumadija minerali” d.o.o. sa osnivačkim ulogom od 500 evra, sa jednim zaposlenim, direktor Radoš Ilinčić, otišla u minus jer nije imala poslovnih prihoda, a dobila istražna prava kao i SMM.

Preduzeće za mineralne sirovine SEE iz Beograda osnovano 2002.godine, vlasnik je Sauder Juropien eksplorejšn sa Devičanskih ostrva, direktor Aleksandar Obrenović, bez poslovnih prihoda, u gubitku, 2011.godine dobija dozvolu za istraživanje nikla za područje centralne Šumadije…

U nekim od navedenih firmi – menjali su se direktori i upravljačka struktura, uglavnom prateći promene u strukturi vlasti u Srbiji, posebno u resornom ministarstvu rudarstva.

Tako se među osnivačima firme ”Srbija nikl” u Beogradu pojavilo i ime Ane Kolarević, sestre Mila Đukanovića.

U jednom razdoblju, političkom, kada je ministar životne sredine i prostornog planiranja  bio Oliver Dulić, demokrata,  direktor ”Srbija nikla” bio je Dragoslav Zeka Božović, nekadašnji narodni poslanik Demokratske stranke u Skupštini Srbije, nekadašnji direktor Sportsko-rekreativnog centra ”Tašmajdan”, kum Borisa Tadića, tada predsednika Srbije…

Ni najnoviji pretendent na srbski nikl, ”Global mining internacional” iz Beograda, koji je od Zavoda za zaštitu prirode odbijen kao istraživač rude nikla u Mokroj Gori, zaštićenom prirodnom dobru, nije nimalo veća firma od onih sa kojima se upušta u rudarsku trku:  nema zaposlenih, a osnivački ulog je hiljadu dinara…

Kako takve firme dobijaju istražna prava u Srbiji? Zašto se ne raspisuju javni pozivi, konkursi, javne nabavke, a dozvole za istraživanja izdaju firmama koje i nemaju zaposlenih, a o stručnoj kvalifikacionoj strukturi i da ne govorimo? Zašto Vrhovni sud nije postupao po tužbi Grada Užica, koji je podneo tužbu sa dokazima za silne zloupotrebe položaja i kršenja zakona? Ako je sud odustao – zato što je ministarstvo povuklo dozvolu, zašto tužbu nije predao istražnim organima ili tužilaštvu, jer dokazi o kršenju zakona sa dokzima postoje?

Zašto je Skupština Srbije izmenila Zakon o rudarstvu tako da se dozvole za rudarske istraživanja sada izdaju bez saglasnosti opština na čijoj teritoriji se izvode istraživanja? Zašto je Milan Bačević, prethodni ministar rudarstva u Vladi Srbije, insistirao na takvim izmenama i zašto sud odbacuje tužbe gradova, a postupa po tužbama ”istraživača nikla”?…

To više ne bi smela da budu samo novinarska pitanja, nego i predmet antikorupcijske istrage. Zadnji je čas – jer je namera da se i Zavod za zaštitu prirode Srbije obespravi i ukloni kao poslednja prepreka između svetskog korporativnog kapitala i kopanja i prerade rude nikla u Srbiji.

Ili odvoženja rude na preradu u kosovski ”Feronikl”.

Radoje Andrić
Iskra

U nastavku:

Kako je ministar Bačević ”proširio mala vrata” za rudarenje nikla u Srbiji