Mita komita grabi na jug

Još od samog početka narodnog ustanka u Toplici, februara 1917. godine, ustaničke vođe Kosta Vojinović Kosovac i Kosta Milovanović Pećanac ubeđivali su pobunjenike da je srbska vojska već tu, u blizini. Samo što nisu stigli, da se pridruže ustanicima. Ubrzo se ispostavilo da niti je vojska bila u blizini, niti su Bugari razbijeni, naprotiv. A šta se dešavalo na jugu, na Solunskom frontu, niko od njih nije znao. Početak ofanzive bio je mesecima udaljen, a neke zaključke mogli su da izvuku samo na osnovu udaljene borbene tutnjave koju je donosio južni vetar, kako je to lepo opisao profesor Andrej Mitrović.

Ako vojska ne stiže, neki glasnik bi mogao. Nadali su se bar naređenju šta i kako dalje. Austrijanci su nekoliko puta na usamljenim livadama zaticali razapete bele čaršave. Pretpostavljali su da je to orijentir pilotima. Zato su vođe, kad su se po slomu Topličkog ustanka povukle u teško pristupačne planine, došle na zamisao da pošalju glasnike na Solunski front.

Zanimljivo je da su i Vojinović i Pećanac na istu zamisao došli potpuno odvojeno. Najpre je Pećanac u junu, iz duboke ilegale, poslao glasnika s pismom ušivenim u gunj. Krenuo je iz Prizrena, preko Albanije, ali su ga austrougarski obaveštajci uhvatili u blizini mesta Dzuri.

Krajem jula na sličan poduhvat odlučio se i Vojinović. On je uza sebe držao jaku četu, stalno napadao izdvojene bugarske jedinice. Nije mu padalo na pamet da se smiri, da preda oružje. Ipak, naređenja o daljem radu su mu bila neophodna. Zato je odlučio da uspostavi vezu s Vrhovnom komandom.

Pola čete dobrovoljaca

Duboko u planinama, na položaju, Kosta Vojinović piše o stanju u okupiranoj otadžbini, o razlozima koji su doveli do ustanka, događajima, slomu. Tražio je da mu se aeroplanom uputi jedan hirurg s materijalom, da se iz vazduha bacaju leci među narod, kako bi mu se podigao moral slomljen bugarskim zverstvima. Naveo je i da on nema nameru da prestane da se bori, do poslednjeg metka. Onih 20.000 pobijenih pri gušenju ustanka ga na to obavezuje.

Počeo je da smišlja kako da izveštaj dostavi Vrhovnoj komandi. Da neki glasnik krene sam, veliko je pitanje kako će da se probije. Valja mu da prođe kroz neprijateljske redove, pređe liniju fronta i nekako nađe naše jedinice. Pritom lako može da se dogodi da mu sumnjičavi srbski vojnici dođu glave kao špijunu. Ne, jedan glasnik ne dolazi u obzir. Zato je rešio da pošalje jače odeljenje svojih ustanika. Postrojio je četu i objasnio šta im je činiti. Samo dobrovoljci dolaze u obzir. Iz stroja je istupilo mnogo više vojnika nego što je Vojinović i smeo da se nada. Bezmalo pola čete.

Među tim junacima morao je da odabere one najhrabrije i najspremnije. Za vođu je odabrao sveštenika Dimitrija Dimitrijevića, poznatijeg kao pop Mita Komita. Nadimak nije dobio slučajno. Posle povlačenja srpske vojske 1915. godine, po nalogu niškog vladike Dositeja, ostao je sa svojim narodom. Ubrzo se odmetnuo u šumu i vodio svoju četu. Bio je jedan od vođa ustanka.

S velikim borbenim iskustvom, bio je savršen predvodnik na gotovo samoubilačkom zadatku. Zamenik je bio potporučnik Aca Piper. Narednik Proka Planić nosio je pismo, spreman da ga brani glavom. U pratnju su još određeni i Ratko Stefanović, Petar Jovanović, zvani Grk i Pikula, podnarednik Vlajko Vladisavljević i Vlastimir Vuković.

Blizu fronta

Pop Mita je još 26. jula otišao svojoj kući u Barbatovac, da pribavi odeću za put do Soluna. To je bilo mnogo pre nego što je Vojinović završio sa izveštajem, što će reći da je pop Mita bio jedan od njegovih inicijatora. Pred put je obilazio neka sela na Kopaoniku, sakupljao obaveštenja, našao vodiča. Konačno, njih sedmorica su 5. avgusta krenuli iz kopaoničkog sela Babice.

Pred njima je bio put od gotovo 400 kilometara na jug. Kretanje putevima nije dolazilo u obzir. Svuda su krstarile bugarske patrole. Išli su vrletima i šumama. Od hrane su imali samo ono što su mogli da ponesu u torbicama. Noću su se približavali selima, sve do Šar-planine. Kupovali su hleb od seljaka i nalazili putovođe. Iz predostrožnosti, vodiče bi otpustili čim negde omrknu. Kako bi seljak zamakao za prvo drveće, menjali bi položaj.

Posle trideset i pet dana hoda našli su se u neposrednoj pozadini fronta. Potpuno iscrpljeni, pošto još od Šare nisu smeli da silaze u sela. Torbice su odavno prazne, pa su se hranili samo kukuruzom koji bi našli po njivama. A onda je i njega bilo sve manje. To im je bio pouzdan znak da su blizu fronta, gde vojska uzima sve što dohvati.

MESEC DANA SLOBODE

Posle povlačenja srpske vojske 1915. godine, Srbija je okupirana i podeljena između Austrougarske i Bugarske. U okupacionoj zoni Bugara ubrzo je, pored pljačke, počela i nasilna bugarizacija stanovništva. Streljani su narodni prvaci, ubijeno je preko dvesta sveštenika. Zabranjen je srbski jezik i pismo. Svi koji su odbili da sagnu glavu poslati su u logore u Bugarskoj.

Ipak, ubrzo je počeo da se javlja otpor. Isprva pojedinačni, ljudi su se pred zulumom odmetali u šume. Pojedinačni otpor je rastao, odmetnici su se udruživali. Bilo je tu zaostalih vojnika, odbeglih zarobljenika, a srbska Vrhovna komanda je krajem septembra 1916. godine poslala poručnika Kostu Milovanovića Pećanca da stane na čelo odmetnika u Toplici i Jablanici. Niko nije ni pomišljao na ustanak, bar ne u tom trenutku.

Austrougarski vojnici streljaju ustanike

Bugari su u februaru 1917. godine počeli da popisuju vojne obveznike, da bi ih regrutovali u vojsku. Bila je to kap koja je prelila čašu. Usledilo je savetovanje vođa 21. februara, na kome je doneta odluka da se podigne opšta pobuna. Narod se podigao, ubijao Bugare. Kuršumlija je oslobođena 26. februara. Prokuplje, 2. marta. Kosta Vojinović preselio je svoj štab u grad koji je postao središte oslobođene teritorije. Ustanička „država” brojala je gotovo milion ljudi. Došli su na manje od deset kilometara od Niša.

Bugari i Austrougari shvatili su da je đavo odneo šalu, pa je 8. marta usledila protivofanziva. Trideset hiljada vojnika, povučenih s drugih frontova, nasuprot 13.000 loše naoružanih ustanika. Borbe s glavninom snaga Koste Vojinovića u oblasti Brusa trajale su dvadeset dana. I Kosta je uspeo da ih rastera. Međutim, front je probijen na drugim mestima, pa je usledio slom. Bugarska kaznena ekspedicija činila je veliki zulum, čitava sela nestajala su u plamenu.

Ustaničke vođe su se s četama povukle u planine, odakle su preduzimale manje udare. Kosta Pećanac je čak upao u Bugarsku, spalio Bosiljgrad i nekoliko okolnih sela.

Toplički ustanak bio je jedina oružana pobuna u nekoj državi okupiranoj tokom Prvog svetskog rata.

Tog 10. septembra, gladni, iscrpljeni od duga puta, našli su se negde u Plakenskoj planini, nedaleko od Bitolja. Pop Mita rešio je da se malo odmore. Nema vatre, nema hrane, samo mali predah. Šta dalje, većali su u nekoj jaruzi u blizini puta. Za svaki slučaj, napred su isturili izviđača.

Nije prošlo mnogo, a ovaj se vratio zadihan. Čini mu se da se neko približava. Minut-dva kasnije i ostali su mogli da vide jaku bugarsku patrolu od dvadesetak ljudi. Pop Mita je naredio da se pritaje. Gotovo su se stopili sa zemljom, u nadi da će Bugari proći pored, da ih neće spaziti. Ništa, patrola ide dalje, pravo na njih, nogu pred nogu. Prvo je pop repetirao pušku, odvrnuo upaljače na bombama. Ostali su ga sledili. Gotovo da su prestali da dišu. Možda ih ipak prođu. Na nesreću, vođa patrole je pokazao pravo u njihovom pravcu. Nije ih bio spazio, ali je namerio da prođu baš kroz taj jarak.

Proboj

Nekoliko sekundi kasnije, kad su Bugari bili na dvadesetak metara, prolomio se plotun. Nekoliko njih odmah je palo. Usledila je uraganska pojedinačna vatra. Zapraštale su i bombe. Neprijatelj se na trenutak zbunio i krenuo nazad, ostavljajući za sobom mrtve. A onda je komandir patrole naredio da se ušanče. Puškaranje se nastavilo. Prolazili su minuti, a popu Miti postalo je jasno da moraju brzo da beže. Pucnjava i bombe svakako će privući bugarska pojačanja. Pregaziće ih. Moraće da se probijaju.

Naredio je Piperu da ga prati, a sam je odmah počeo da se prebacuje od jarka do rupe, sve bliže Bugarima. Išao je u stranu, kako ga ne bi primetili na brisanom prostoru. Pretpostavio je da će i ostali da ga slede. Čim se našao u blizini ušančenih Bugara, zalegao je i ispred sebe položio odvrnute bombe. Zavitlao ih je ka neprijateljima i odmah poleteo za njima. Piper ga je pratio u korak.

Čim je prva eksplodirala, Bugari su se uskomešali. Za njom su doletele i ostale bombe. Eksplozije su još odjekivale, geleri na sve strane, a iz oblaka dima istrčali su pop Mita Komita i njegov zamenik, pucajući u trku. Proleteli su samo na nekoliko desetina centimetara od zbunjenih i sluđenih Bugara. Dok su oni shvatili šta se desilo, dvojica četovođa nestala su u planini.

Ostatak družine i dalje je bio u rovu. Možda nisu čuli naređenje ili ga nisu shvatili, tek, i dalje su puškarali. Mogli su da vide svoje komandante kako protrčavaju kroz bugarske redove. Onda su se i oni rešili da krenu za njima. Međutim, Bugari su do tada već došli sebi, pa je u tom pokušaju stradao Ratko Stefanović. Pikula je u onom dimu baruta i eksplozija nabasao pravo na neprijatelja. Zarobljen je. Ostala trojica su izmakla, svaki ponaosob.

Pogibiju i rasturanje čete iz daljine su pratili pop Mita i Piper. Nisu mogli nikako da pomognu. Bombi više nema, municija na izmaku. Jedino mogu dalje. Ako ništa drugo, Mita je znao šta piše u pismu, pa može da izdeklamuje komandi, ako se probiju.

Sutradan su naišli na neki rov. Zabačen, očigledno napušten. Bugara nigde, a njih dvojica morali su da predahnu. Ceo dan proveli su šćućureni na dnu, spavajući na smenu. Kada se smrklo, krenuli su dalje.

Bauljali su po mraku i posle nekoliko stotina metara začuli „Bratko”. Natrapali su pravo na Bugare, na poternu grupu. Ispalili su nekoliko metara ka glasu iz mraka, pa pobegli na drugu stranu. Tamo opet Bugari. U obruču su! Nastalo je puškaranje. Mita i Piper ubrzo ostaju bez municije. Taman što je Pop Mita Komita počeo da se prebacuje, stigao ga je metak u stomak. Piper ga je prihvatio i pokušao da ga izvuče. Obojicu su ih zarobili. Pridružili su ih već zarobljenom Pikuli i u lancima oterali u Niš. Tamo su skončali.

„Klik” u mraku

   Za to vreme, ne mnogo udaljeni nosilac pisma Proka Planić, začuo je pucnjavu. Brže-bolje je uleteo u obližnju urvinu, samo da bi u njoj našao i Vladisavljevića i Vukovića. Po jačini pucnjave shvatili su da neprijatelj verovatno goni njihove komandante. Ako ne mogu da im pomognu, bar da iskoriste gužvu da nastave dalje.

Već polumrtvi od gladi, izbili su na varošicu Resen na Prespanskom jezeru. Nisu smeli da ulaze. Rešili su da pod okriljem mraka prođu pored. Dok su se probijali, Resen im je delovao kao raj. Osvetljeno, odnekud se čula i muzika i pesma. A oni moraju da neopaženo prođu. Ubrzo je Resen ostao iza njih. Bili su gotovo na liniji fronta.

Shvatili su to po učestalosti bugarskih patrola. Često su morali da zaležu pored puta, da se kriju među retkim drvećem. A ispred rovovi, saobraćajnice i sve pod stražom.

Jedva su našli neko usamljeno stražarsko mesto. U mraku je delovalo kao da u blizini nema nikog. Vojnici spavaju u zemunicama. Izgleda da nisu postavili ni stražara. Za svaki slučaj su prilazili vrlo oprezno. Taman što su bili na desetak metara od rovova, začuo se neki zvuk. Nešto je kliknulo. Trojka se sledila. Delovalo je kao zatvarač puške. Mora da su ih Bugari nekako spazili, pa sad samo čekaju da izađu na nišan. Svakog časa očekivali su svetleću raketu, pa da se noć pretvori u dan, a njih izbuše kao sita.

Umesto rakete, ispred sebe su videli da nešto svetli. Žar cigarete, a ono „klik” je poticalo od upaljača. Stražar je pušio. Taman za orijentir Vladivljeviću, koji se s nožem u ruci primicao Bugarinu. Dva minuta kasnije ostala dvojica videla su kako žar pada. Pažljivo su dopuzali. Bugarin je ležao, a pored je još goreo pikavac. Put je bio otvoren. 

Metak za sebe

Muka je bila dok su tiho razmakli bodljikave žice, pune konzervi. Nekako im je i to uspelo, jedan drži žicu, dok se drugi provlači ispod. Nijedan zvuk nisu smeli da naprave. A moraju da budu brzi.

Oko šest ujutru, vojnici ruskog 4. puka došli su na smenu. Utom je pred njih, pravo s „ničije zemlje”, izašla neka trojka. U prvi mah su pomislili da su duhovi, prljavi, pocepani, krvavi. Rusi su odmah repetirali puške i nanišanili. Tri duha počeše da mlataraju rukama, viču da su Srbi, da traže svoje. Međutim, ruski vojnici im nisu poverovali, nego su ih odmah sproveli u svoju komandu. Saslušavani su, šetali su ih od jedne komande do druge. A zarobljenici su sve vreme tražili da budu upućeni srbskoj Vrhovnoj komandi. Najzad, Rusi su ih isporučili Francuzima. Opet ispitivanje, samo što su Francuzi seli i preveli pismo. Tek onda su ih sproveli našima. Konačno, Vlastimir Vuković je tek 11. oktobra predao izveštaj na ruke pukovniku Danilu Kalafatoviću. Zadatak je izvršen.

A šta je bilo s izveštajem? Vrhovna komanda primila je k znanju, ali je većina zahteva odbijena kao nerealna. Kosta Vojinović stradao je 23. decembra 1917. godine, opkoljen kod vodenice u selu Grguru kod Blaca. Kada su mu svi borci izginuli, kada je ispucao gotovo svu municiju, video je Bugare kako se približavaju. Odjeknuo je jedan pucanj. Poslednji metak sačuvao je za sebe.

Autor: Nemanja Baćković
Ilustrator: Milan Ristić
Zabavnik