Zar Rusija (ni)je pomogla Srbiji kroz istoriju?

Doktor Nikita Bondarev, istoričar, politikolog i rukovodilac Balkanskog sektora Ruskog instituta za strateška istraživanja (RISI), odgovara na najpopularnije pitanje srbskog Gugla i masovne svesti u pogledu Rusije i Rusa, a takođe komentariše fraze koje su popularne na srbskom internetu: „Kad nam je to Rusija pomogla kroz istoriju?“ i „Teško onom koga Kinez hrani, a Rus brani“. Tekst je objavljen 23. februara u našem štampanom izdanju „R Magazin“ koji izlazi kao dodatak „Nedeljnika“.

U jednom delu srbskog društva tradicionalno se smatra da je Rusija dužna da pomogne u svakoj situaciji. Otkako se Rusija oslobodila tatarsko-mongolske zavisnosti i postala nezavisna i snažna država, od doba Ivana Trećeg, Srbi su se obraćali za pomoć, podršku i zaštitu moskovskim velikim knezovima, a zatim carevima. Ako se pogleda karta, postaje jasno da moskovski knezovi, a zatim carevi, nisu mogli nikako pomoći Srbima da se izbave od turskog jarma. U daleko većem stepenu bi se Srbi mogli nadati u pomoć Austrije, kojoj su takođe, svakako, odlazili na poklonjenje. Od određenog trenutka su u Moskvu počeli da odlaze možda i više i češće nego u Beč, i neku pomoć su dobijali. Na primer, priloge za srpske manastire, za Hilandar i manastire u samoj Srbiji, na primer za Pećku patrijaršiju, bogoslužbene knjige i učitelje koji su poslati u Srbiju. Na primer, misija Maksima Suvorova i drugih ruskih učitelja u Sremskim Karlovcima. Njihov uticaj na Srbe je bio tako velik da su obrazovani Srbi u drugoj polovini 18. i prvoj polovini 19. veka pisali i govorili na takozvanom „slavenosrbskom“ jeziku, mešavini srbskog i ruskog.

Prvi srbski ustanak i prvi „nož u leđa“

Tradicija da se u Moskvu ide i traži pomoć od Rusije kao od jedine pravoslavne države koja je u tom trenutku bila nezavisna, nastala je upravo u to doba i trajala je kroz istoriju rusko-srbskih odnosa, prolazeći kroz ozbiljna iskušenja. Takvo iskušenje je bio Prvi srbski ustanak. Najpre ga je Rusija podržala, pružila je srbskim ustanicima novčanu pomoć i diplomatsku podršku, periodično je slala svoje vojne jedinice u pomoć Karađorđu, a uvela je i samostalne vojne operacije protiv Turaka. Na srbskoj zemlji su tada poginuli mnogi ruski vojnici i oficiri, poput generala Jegora Cukato.

To je bilo 1807. godine. Pokušaj pregovora i primirja sa Turcima Srbi su dočekivali vrlo negativno: „Ja sam lično bio izložen opasnosti da postanem žrtva očajanja Srba i jedva sam uspeo, uz pomoć ljudi meni privrženih, da malopomalo smirim uzburkane duhove i da ih ponovo vratim na pravi put“, pisao je 1807. godine ruski opunomoćenik u Beogradu Konstantin Rodofinikin, koji je tamo otputovao čim je Rusija sklopila Tilzitski mir. Godine 1811, posle Kutuzovljeve pobede nad Turcima kod Ruščuka i sklapanja Bukureštanskog mira uoči Napoleonove intervencije, Srbima su ponovo „okrenuta leđa“.

I pored toga što Rusija nije otišla iz Srbije tek tako, nego je u dogovoru sa Turcima utvrdila odredbe o amnestiji svih učesnika ustanka i o autonomiji Beogradskog pašaluka, postavivši na taj način temelje za obnavljanje srpske državnosti, Turci su iskoristili to što je Rusija zauzeta oko Napoleona, ignorisali su dogovor i ugušili ustanak 1813. godine. Kako god bilo, 1815. godine je Rusija posle pobede nad Napoleonom, svom svojom diplomatskom moći države pobednice podržala rezultate Drugog srbskog ustanka i neposredno doprinela da Srbija zvanično dobije autonomiju u okviru Turske.

Nezavisnost usled ruske pobede nad Turcima: „Uzimati zdravo za gotovo“

Godine 1877. u Srbiju je doputovao veliki broj ruskih dobrovoljaca, i vojnika, i civila. Neko je došao da pomogne Srbima u ratu za nezavisnost, a neko iz humanitarnih razloga. General Mihail Černjajev je stao na čelo srpske armije. Taj narodni poriv da se pomogne Srbima spotakao se o činjenicu da je malo ko od tih ljudi koji su doputovali i odmah dobili nekakva zvanja u srbskoj armiji, imao predstavu šta je to Srbija i taj region.

Taj poriv, pre svega narodni (mada je Černjajeva na nekom nivou podržao i grof Ignatjev, kao i prestolonaslednik Aleksandar), u Srbiji verovatno nije bio posebno vrednovan. Srbi su to prihvatili kao nešto što i mora tako da bude. Na srbskom se to kaže „uzimati zdravo za gotovo“. Černjajev je žrtvovao ogroman novac, prodao je svoj dnevni list da bi pomogao Srbima, a oni su njemu pripisali sve nevolje srpske armije do kojih nije došlo zbog ruskih dobrovoljaca, nego upravo zbog same srpske armije, zbog toga što čovek koji je tek došao u Srbiju nikako nije mogao da rukovodi tom armijom. Možda je trebalo da on odbije taj predlog.

Možda je u ovom slučaju veću vrednost imao nekakav diplomatski pritisak nego dolazak ogromnog broja dobrovoljaca. Kako god bilo, upravo je ultimatum ruskog imperatora Aleksandra Drugog zaustavio konačni slom srpske armije, a nakon pola godine Rusija je već ušla u svoj poslednji ratni dvoboj sa Turskom završivši ga epskom pobedom nad Turskom. Upravo rezultati ruske vojne pobede vratili su Srbiji dugoočekivanu nezavisnost posle 500-godišnjeg prekida, i nju su priznale sve velike sile, šta god Srbi mislili o rezultatima Berlinskog kongresa i koliko god se vređali zbog toga što su granice Srbije mogle biti drugačije, i koliko god zavideli Bugarskoj koja je po Sanstefanskom mirovnom ugovoru trebalo da postane balkanska supersila, ali nije postala zbog mešanja velikih sila.

Simpatije carske Rusije prema Bugarskoj tih godina su u velikoj meri mogle biti vezane za neuspehe ruske pomoći Srbima u srbsko-turskom ratu. Moglo je i doći do takvih razmišljanja u ruskom državnom vrhu: naš postupak nije shvaćen, mi nismo bili cenjeni, a krv smo našu prolivali, i šta smo za to dobili? Černjajev je prognan iz Srbije, Srbi su mu oduzeli orden koji su mu sami i dali, i optužili su ga za sve. Naravno, slovenofilska struja unutar ruskog rukovodstva, koja je u međuvremenu postala još jača nego što je bila 1876. godine, to nije oprostila srbskoj vladajućoj dinastiji. To je jedan od primera kako Srbi i Rusi nemaju razumevanja za drugog iako žele samo dobro. Nemaju razumevanja jer se ne poznaju dovoljno dobro. Prava znanja o Balkanu su u Rusiji tada bila minimalna, a i Srbi su verovali u neki imaginarni lik Rusije.

Ispada da je čitava istorija rusko-srbskih odnosa u 19. i početkom 20. veka vezana za to da Rusija na Srbiju ne obraća mnogo pažnje kada smo joj potrebni. Ali to nije zbog toga što je Rusija bila zlonamerna, nego jednostavno zato što i sami u tom trenutku imamo dosta problema, kao što je to, na primer, bilo 1812. godine, i kao što se ponovilo tokom 1990-ih. A u trenutku kada mi pritičemo Srbiji u pomoć, Srbi to doživljavaju kao nešto što tako i mora da bude i ne shvataju u kom stepenu je ta pomoć Rusije bila vezana za neke žrtve. To je nekakva dramatična nepodudarnost.

Delovi ovog teksta su već objavljeni na sajtu Nedeljnika a mi objavljujemo integralnu verziju.

Nikita Bondarev,
Ruska reč