enekretnine.info - vrh
Početna stranica > Novosti

Intervju „Iskre“ sa patrijarhom Kirilom: „Savremeni čovek pati od akutnog nedostatka prave ljubavi…“

Intervju „Iskre“ sa patrijarhom Kirilom: „Savremeni čovek pati od akutnog nedostatka prave ljubavi…“
12.09.2017. god.


U mirjanskom životu bio je Gundjaev Vladimir Mihajlovič, rođen 20. novembra 1946. u “severnoj Stolici“  tadašnjem Lenjingradu.

Svi njegovi, od pradede do oca mu Mihaila, koji je krišom krstio Vladimira Putina, 1952, svoj život posvetili su služenju Bogu.

Među njima su i majka, brat Nikolaj i sestra Elena.

Monaški postrig primio je 1960.

I od tada je – Kiril.

Ne skriva da je u školu išao kao na Golgotu.

Bio je još dečak kada su o njemu pisale lenjingradske novine:-gde gleda ta škola, kada u Lenjingradu postoji dečak koji dobija petice a veruje u Boga?“

Bio je jedan od najboljih studenata Duhovne Akademije, koju je  završio 1969!

U Hramu Hrista Spasitelja, 27. januara 2009., kao mitropolit Smoljenski i Kalinjingradski izabran je za šesnaestog Patrijarha Moskovskog i čitave Rusije.

Njegov duhovnik je starac Ilija, optinski monah i čuvar svetogorske tradicije.

Patrijarh Kiril poseduje nesvakidašnji pripovedački talenat, budi se rano, posle molitve i doručka odlazi u radnu rezidenciju u Danilovski manastir.

Njegovo monaško-patrijaršijsko stolovanje  odvija se po normama istočnog monaštva, ustanovljenim još u doba Vasilija Velikog.

Voli Patrijarh Kiril da sluša i Rahmanjinova, kad ima vremena čita Dostojevskog, Čehova i Leskova, i svake večeri prepešači pet-šest kilometara.

Prvi put sam ga sreo na Blagovesti, ispred Kremlja, gde je, okružen decom, posle liturgije u Blagovešćenskom saboru, puštao bele golubove.

Ta tradicija simbolizuje stremljenje ljudske duše da se oslobodi greha i sjedini s nebom.

Viđao sam ga i u Sibiru, Kareliji, gledao kako sleće na Antarktik i s crvenim rancem zaobilazi pingvine.

Na obali kozačkog Dona, jedna babuška mi je rekla:-u Rusiji možeš biti veliki, ali samo ako ne misliš da si viši od ruskog Patrijarha!“

Do ovog intervjua preplivao sam sedam mora i preleteo hiljadu gora, pretvarao se u strpljenje i čekanje, i sve mislim da sad ne znam ni da plivam ni da letim.

Ovo je prvi veliki intervju Patrijarha Kirila, i ne samo prvi za srpske nego u ovom formatu i za svetske novine, čime je ISKRI, profesoru Emiru Kusturici i Srbiji ukazana velika čast.

I jutros zovem majku.

Ona sama, ona tamo u Brodarevu.

Pita:- Gde si i kad ćeš doći?“

-U Moskvi, majko. Evo me kod ruskog Patrijarha!

-Onda ne žuri, jesam bolesna, ali sad me ništa ne boli!

Lazović:

 O Srbiji i njenom svetom patrijarhu Pavlu uvek ste govorili sa velikom ljubavlju. Šta je Srbija za Vas i kako gledate na nju?

 

Patrijarh Kiril: 

O Srbiji uvek razmišljam sa posebnim osećanjima. Više puta sam dolazio u posetu vašoj gostoljubivoj srbskoj zemlji, još dok sam bio predsednik Odeljenja za spoljne crkvene odnose. Gospod me je udostojio da, sada već kao patrijarh, dva puta posetim vašu predivnu zemlju: 2013. godine, kada smo zajedno sa arhiepiskopima pomesnih pravoslavnih Crkava obeležili 17 vekova Milanskog edikta, i 2014. godine, kada sam na poziv Njegove svetosti Irineja stigao u službenu posetu Srbiji. Tada smo imali veoma bogat program. Imam nejlepša sećanja na protekle susrete i bratska molitvena druženja sa Njegovom svetosti, sveštenicima i pravoslavnim narodom Srbije.

Znate, neverovatan osećaj obuzme ruskog čoveka kad dolazi u Srbiju. Nemate osećaj da ste u stranoj zemlji. Naprotiv, osećate se kao kod kuće, okruženi braćom. Naše zemlje zaista imaju mnogo toga zajedničkog. Pre svega, naravno, to je naša zajednička vera, zajedničke duhovne i moralne vrednosti, bliske kulture i tesne istorijske veze. Između naših naroda postoje duge i čvrste veze ljubavi, i što je najvažnijete veze se manifestuju na najneposredniji, svakodnevan način, na privatnom planu, u ličnoj, međusobnoj komunikaciji ljudi.

Upravo zbog toga su za mene poseta Srbiji, poklonjenje svetinjama i razgovori sa vašim pravoslavnim ljudima uvek radosni događaji koje iščekujem, jer svaki put doživim taj nezaboravni osećaj iskrene bratske ljubavi i duhovnog jedinstva u Hristu.

 

Lazović:

Ruska i Srbska Crkva su sestrinske crkve, a kakva su braća Rusi i Srbi?

 

Patrijarh Kiril:

Kao što sam već rekao, naše narode spaja duboko duhovno srodstvo koje proizlazi iz pravoslavne vere koju ispovedaju Srbi i Rusi i iz zajedničkog slovenskog porekla. Istorija rusko-srbskih odnosa potiče od prapočetaka sveslovenske pravoslavne civilizacije.

Ako se osvrnemo na istoriju, videćemo koliko su, zahvaljujući božanskom proviđenju, tesno isprepletene sudbine naša dva naroda.

Sveti Sava, koji se zamonašio u Starom Rusiku (manastir Svetog Pantelejmona) na Svetoj Gori, preveo je na crkvenoslovenski Nomokanon, a Ruska Pravoslavna Crkva je nekoliko vekova živela u skladu sa ovim prevodom. Istaknuti duhovni prosvetitelj Pahomije Srbin radio je u Moskvi, u Sv. Troickoj Lavri na pisanju žitija i prepisivanju knjiga.

Kroz istoriju su se naši narodi držali zajedno tokom teških iskušenja. Rusija je tokom Prvog svetskog rata podržavala Srbiju. A kada se u Rusiji desila revolucija i  vlast preuzeli ratoborni bogoborci, Srbija, koja se i sama mučila sa posledicama rata, primila je veliki broj izbeglica iz Rusije i prihvatila ih kao rod rođeni.

Danas se suočavamo sa novim ozbiljnim iskušenjima.

U pojedinim evropskim zemljama sve veći uticaj imaju snage koje žele da izguraju religiju na margine života savremenog čoveka, da obescene tradicionalne moralne principe, relativizuju etičke standarde i nametnu društvu grešne kodekse ponašanja, između ostalog i u mnogim pravoslavnim zemljama.

Mi pravoslavni, Srbi i Rusi, pozvani smo da kao i ranije stanemo rame uz rame u ovoj borbi za naš duhovni identitet, za očuvanje pravoslavne civilizacije, braneći Bogom dati brak kao zajednicu muškarca i žene, vrednosti ljudskog života od začeća do prirodne smrti, ne podležući pred lažnim iskušenjima spoljašnjeg materijalnog blagostanja i ne zavodeći se lažnim idejama o ljudskoj slobodi i sreći.

Lazović:

Vi ste duhovni poglavar najveće pravoslavne Crkve na svetu. Kako sa tog najvišeg prestola gledate na patnje običnih ruskih ljudi, posebno onih na Donbasu i na drugim mestima?

 

Patrijarh Kiril:

Pastir je pozvan da uvek bude sa svojim parohijanima, ljubav prema kojima nema i ne može imati nikakvih prepreka. Bol i patnja bilo koje od moje dece, gde god da su, moj su lični bol i patnja, jer, kako je napisao apostol Pavle, «i ako strada jedan, s njim stradaju svi»(1. Kor. 12, 26), a posebno onaj kome je Bogom poverena briga za celu Crkvu.

Događaji koji se sada odigravaju u Ukrajini, bratoubilački sukob koji traje na jugoistoku zemlje, patnje mnogih ljudi koji trpe glad i lišavanja su rana koja ne zarasta u mom srcu, predmet stalne žalosti i molitve Gospodu.

 

Lazović:

Šta Crkva može da učini?

 

Patrijarh Kiril:

Crkva nas sve poziva da se revnosno molimo. Kao što je izvanredno nekada rekla Njegova Svetost Patrijarh Srbski Pavle, molitva je najdublji izraz otpora zlu, najuzvišeniji odgovor ljudima koji ga čine. I evo već nekoliko godina u svim hramovima Ruske Pravoslavne Crkve svakodnevno se uzdižu posebne molitve za mir na ukrajinskoj zemlji, za iskorenjivanje svake zlobe i prevazilaženje podela, za to da neprijatelj čovečanstva prekine da izaziva smutu i neprijateljstvo između braće po veri. Ja molim srbski narod da podeli ovu molitvu sa nama.

Lazović:

Koji su, po Vašem mišljenju, izazovi sa kojima se danas suočava Pravoslavlje?

 

Patrijarh Kiril:

Sa jedne strane, nema ništa novo pod suncem (Prop. 1, 9). Zamke i iskušenja neprijatelja ljudskog roda su iste danas kao i uvek, samo možda sofisticiranije i lukavije. Ali u celini ljudska priroda se uprkos smenama epoha ne menja: ljudi se i dalje vole i mrze, izdaju jedni druge i žrtvuju se zarad bližnjih, padaju u greh i kaju se, vraćajući se Bogu. I zato su je i danas, kao i pre sto, hiljadu godina, patristička dela najbolji udžbenik o duhovnom životu. Važno je samo da ovaj udžbenik ne skuplja prašinu na polici, pa zbog toga bi naši pastiri i teolozi trebalo da formulišu patristička iskustva jezikom razumljivim za savremenog čoveka.

Sa druge pak strane, svedoci smo koliko brzo danas dolazi do civilizacijskih promena, suočavamo se sa tako složenom realnošću i komplikovanim pitanjima, na koja ne možemo uvek pronaći odgovore čak ni u prebogatom nasleđu Svetih očeva.

Jedno od tih važnih i ozbiljnih pitanja odnosi se na ubrzan razvoj informacionih tehnologija. Pored korisnih mogućnosti koje se otvaraju pred nama, ovaj razvoj krije u sebi i čitav niz opasnosti za duhovni život čoveka. Naravno, kao kod bilo kog drugog instrumenta, važno je kako se on primenjuje: nijedna stvar sama po sebi nije ni dobra ni zla, sa moralnog stanovišta ona je neutralna, ali je čovek slobodan da je upotrebi za dobre ili ne baš dobre namere. Nožem se može i rezati hleb i ubiti čovek. Ovde važi princip opozicije «upotreba – zloupotreba». Što je sofisticiraniji i savršeniji instrument to je teže odrediti gde je ta tanka linija koja kada se pređe instrument počinje više štetiti nego koristiti.

Uzmimo, recimo, društvene mreže.

Možete, naprimer, pomagati drugim ljudima, komunicirati sa njima na internetu, tešiti ih i ohrabrivati, učestvovati u celokupnim humanitarnim programima za prikupljanje sredstava siromašnim. Sve je to, naravno, dobro i veoma pohvalno. Ali hajte da razmislimo: da li se sve svodi samo na stvarno hrišćansko dobročinstvo? Ne potiskuje li možda ova virtuelna komunikacija – bez sumnje sa dobrim namerama – stvarnu sliku Hrista u bližnjem? Veoma je važno da se ne dozvoli ova zamena, da se ne zaboravi načinjenje dobrih dela u realnom životu.

Postoji još jedna odlika koja je karakteristična za naše vreme koja me kao Patrijarha izuzetno brine.

Svedoci smo da nam se kao društvu, nameće percepcija greha kao posebne vrste norme, čak i putem zakonodavnih mehanizama. Zapravo pod sloganima o  ljudskim pravima i slobodama uvodi se opasna ideologija u kojoj nema mesta za pojmove kao što su «greh», «istina», «dobro» ili «zlo».

Destruktivnu snagu ovih ideja mnogi, nažalost, potcenjuju, i čak je predstavljaju kao nekakvo dostignuće ljudske civilizacije čiji je glavni ideal  neograničena sloboda.

Reći ću vam otvoreno: ovaj koncept  negira vrednost moralnih principa u životu društva, njegova priroda  je amoralna i neizbežno vodi u degradaciju i dezintegraciju društvenih institucija.

Danas je važno da pravoslavni hrišćani iz različitih zemalja iskažu svoje jedinstvo, svoju sabornost. Da ne dozvole da ih spoljne sile skrajnu od donošenja odluka o sopstvenoj budućnosti. Mi moramo pronaći način da svima pokažemo snagu svoje vere, našu sposobnost da stvaramo porodicu, zajednicu, državu na bazi dobra i pravde.

Danas, kao i uvek, pozvani smo da čvrsto svedočimo svetu o Hristu Raspetom i Uskrslom, da štitimo jevanđelske vrednosti i autentičnost naše vere pred licem pobestijalog sveta.

Ne bojmo se da iskreno razobličimo greh kao odgovor na poziv da budemo «tolerantni». A ako to ne budemo činili, ako pristanemo na kršenje Božanske zapovesti, izdaćemo Hrsta koji je preuzeo na Sebe naše grehove.

 

Lazović:

Mislite li nekad o Kosovu, svetoj srbskoj zemlji, i o vašoj braći, čiji su manastiri spaljeni i koji se sad tamo mole Bogu i krste skoro krijući?

 

Patrijarh Kiril:

Kosovo je sveto mesto, mesto mučeništva i zavetovanja. Ono će zauvek čuvati sećanja na sve koji su tamo postradali, isto kao što će i kamenje katedrale Svete Sofije večno pamtiti božanske liturgije koje su se služile među njenim zidovima. Moramo uvek imati na umu da Bog ima Svoj sud i Svoju pravdu, koje se tako često razlikuju od ljudske predstave o tome.

Sa nepromenivim molitvenim osećanjem mislim o Kosovu i trudim se da se u svojim molitvama setim svih onih koji danas tamo hrabro i  nimalo lako služe. Kosovo nam je svima nauk, isto kao što nam je nauk i podvig novomučenika Ruske Crkve u XX veku. To je nauk vernosti Hristu i ispovedanju vere uprkos svim strašnim mukama i iskušenjima koje na nas šalje svet. I koliko je samo važno da se u takvim trenucima ne zaboravi da Bog nije u sili nego u pravdi!

Lazović:

Vaša Svetosti, u potrazi za materijalnim bogatstvom savremeni čovek je prestigao sebe, ima sve i nema ništa, a želi i hoće još!

Šta nam je činiti?

 

Patrijarh Kiril:

Trebalo bi se češće pitati: «Šta ću od ovih zemaljskih blaga poneti sa sobom u grob? Šta mi od svega toga može pomoći pred Božjim Sudom?» Iskreni odgovori na ova pitanja pomažu kod duhovnog otrežnjenja čoveka.

Na ovu temu ima izuzetna izreka jednog od ruskih podvižnika iz XIX veka, svetog Tihona Zadonskog: «Uvek se seti večnosti i ništa na zemlji poželeti nećeš». Znači li to da nam ništa materijalno nije potrebno? Ne, u zemaljskom životu moramo koristiti različite stvari. Sama po sebe briga o ovozemaljskom blagostanju nije nikakav greh. Čovek radi i trudi se da blagoustroji svoj život i život svojih bližnjih.

Sveti Tihon je jednostavno hteo da kaže da ne bi trebalo da se vezujemo za stvari, da ne smemo ovozemaljskim brigama  zameniti  misli o Bogu i glavnom cilju našeg postojanja – spasenju. I kada izgubimo osećaj za meru u toj brizi, kada za nas stvari postanu objekat neprekidne potrošnje, kao voda ili hrana, tada to već postaje alarmantan simptom projave duhovne bolesti.

Hajde da se zamislimo: šta to pokreće čoveka koji trči za svakom novinom, u želji da kupi novi modreni uređaj ili dodatak uz njega? Po pravilu, postoje dva razloga: ili je to želja da se pohvali i pokaže da je «na vrhu», kako se to moderno kaže, – i onda je to iskazivanje ponosa; ili osoba na taj način pokušava da potisne u sebi unutrašnje probleme i «otkloni stres» – i tada je to manifestacija depresije i duhovne praznine.

Međutim, ne može se pobeći ni od sebe, ni od Boga. Najnoviji model smartfona nikada neće moći da zameni kvalitetan duhovni život, radost opštenja sa Bogom kroz Svete tajne, stvarna prijateljstva i porodičnu sreću. To je ono za čime treba tragati da bi se pronašlo pravo blagostanje.

Lazović:

Bog je uvek bio na strani pravednosti, istine i poštenja. Izgleda kao da ove tri osobine u našem veku gube smisao?

 

Patrijarh Kiril:

Pravednost postoji u mnogim ljudima, nema potrebe da gubimo nadu. Setite se kada je prorok Ilija rekao Gospodu da je on ostao jedini koji se nije priklonio Vaalu, a Bog mu je odgovorio da u Izraelu ima još sedam hiljada pravednih ljudi (3 Car. 19, 13–18).

Obeshrabrenje je loš savetnik. U bilo kojim okolnostima bi trebalo znati prepoznati dobrotu i blagorodnost drugih ljudi, ljubav i lepotu oko sebe. Dakle, čuvajmo snažnu veru u pomoć od Gospoda, Koji nas nikada neće napustiti.

Lazović:

Kako gledate na raskole u mnogim pravoslavnim crkvama i kuda će nas to odvesti?

 

Patrijarh Kiril:

Gospod je dao nesporno obećanje: «Sagradići Crkvu svoju i vrata pakla neće je nadvladati» (Matej 16, 18). A apostol nastavlja: «Preklinjem vas, braćo, da se čuvate onih koji podstiču podele i sablazni… i udaljite se od njih» (Rim. 16, 17). Raskol je znak teške duhovne bolesti, neverovanja u Boga i Njegovu reč. Raskolnik, na žalost, nešto drugo pretpostavlja Gospodu i Njegovim zapovestima: sekularne ideologije, političke strasti, lične ambicije, nadmene fantazije o tome da je on jedan, sa nekoliko saradnika, ostao u pravu, dok je kompletno vaseljensko Pravoslavlje u zabludi.
Veoma je žalosno to videti, ali raskol je uvek praćen opadanjem, duhovno stanje onih koji su se suprotstavili Crkvi postaje sve gore i gore.

Raskol je uvek rana za Crkvu, ali pre svega to je rana za same raskolnike, koje Crkva, brinući se za spasenje njihovih duša, poziva na pokajanje i pomirenje.

 

Lazović:

Vaša Svetosti, monaštvo u Srbiji danas prolazi kroz težak period, mnogi manastiri su prazni, poslušnika je sve manje.

Ima li mogućnost da nam usko monaštvo pritekne u pomoć?

 

Patrijarh Kiril:

Na monaštvu je u svim vremenima bila ogromna odgovornost.

Sa jedne strane, monasi su napredni odred crkvene «vojske». A sa druge strane, monasi su oni koji nisu spremni ni po koju cenu da odstupe u borbi protiv zla. I zato je očuvanje monaštva, očuvanje i prenošenje na mlađe generacije drevnih tradicija monaštva od izuzetnog značaja za život čitave Crkve. I naravno, tu je saradnja između pomesnih Crkava prosto neophodna.

Svake godine održavamo monaške konferencije, na koje obavezno pozivamo predstavnike bratskih pravoslavnih Crkava. Rezultat takvih susreta je veoma ohrabrujući.

Svaka Crkva ima svoje jedinstveno iskustvo, sopstvenu tradiciju monaškog života. Po mom mišljenju, veoma je važno da proučavamo međusobna iskustva. Tako se stvara nov, svež pogled na mnoga pitanja. Ne radi se tu o mehaničkom kopiranju, imitiranju, već o uzajamnom pronicanju u tradicije. Stubovi Srpske Crkve poput Svetog Save, sv. Justina (Popovića), sv. Vasilija Ostroškog blisku su ruskom monaštvu po svom monaškom duhu. Ali siguran sam da imamo pravac u kome će se razvijati saradnja ruskog i srbskog monaštva.

Mi trenutno praktikujemo upućivanje monaha u duge službene posete u drevne manastire drugih Crkava kako bi se «dubinski» upoznali sa tradicijom. Ništa nas ne sprečava da uspostavimo istu takvu razmenu i između ruskih i srbskih manastira. Mi smo za to otvoreni, rado ćemo podeliti svoje iskustvo, kako bismo bolje upoznali srpsku monašku tradiciju.

Lazović:

Bratstvo u Hristu podrazumeva i razumevanje onih kojih nas ne vole. Koliko ćemo još imati snage za oprost, Vaša Svetosti?

 

Patrijarh Kiril:

Hrišćani ovde nemaju izbora. Kao što je naš Gospod i Spasitelj rekao, mora se praštati do «sedamdeset puta sedam» puta (Mt. 18, 22), odnosno nebrojeno mnogo puta. Praštanje je neophodan uslov za ljubav.

Mi hrišćani, nismo samo pozvani da volimo, kao što smo pozvani na ispunjenje zapovedi. Pozvani smo da pokažemo drugima istu ljubav kojom nas je voleo Sam Gospod Isus: «Volite jedni druge, kao što vas Ja voleh, da se vi volite među sobom» (Jovan 13, 34). Osnova Njegove ljubavi prema nama je žrtvovanje i bezuslovna ljubav. Setite se reči Spasitelja na Krstu, upućene Ocu Nebeskom: «Oprosti im, ne znaju šta rade» (Lk. 23, 34). To nije nikakvo «plemenito», «popustljivo» praštanje. To su reči ljubavi koju brine samo jedno: ljubav prema bližnjem. Čak i kada te taj bližnji razapinje.

Te akutne krize kroz koje su prolazili i dan danas prolaze naši narodi, opet i iznova nas navode da dignemo pogled prema Golgoti i prema našem Božanskom učitelju, od Koga se moramo učiti najsloženijoj umetnosti, umetnosti ljubavi i opraštanja. Unutrašnje duhovno iskustvo ljudi  koji znaju šta je stvarno opraštanje svedoči da ono nije slabost, već prava snaga.

 

Lazović:

Zamolio bih vas da se prisetite Svetog srbskog Patrijarha Pavla. Kakvog ga pamtite?

 

Patrijarh Kiril:

Njegova Svetost Pavle bio nam je svima uzor krotkosti, poniznosti, spremnosti da se za Boga izdrže i teškoće, klevete i nepravični napadi. Mislim da je njegov primer odigrao odlučujuću ulogu u životima mnogih ljudi.

U sećanju naroda Srbije i Rusije on će zauvek ostati istinski voljeni pastir, svetionik vere i pobožnosti.

 

Lazović:

Šta biste poručili bratskom srbskom narodu?

 

Patrijarh Kiril:

Poželeo bih bratskom srbskom narodu da bude revnosno predan veri u Hrista, Koga je jednom primio svim srcem, prema Kome je proneo ljubav kroz vekove, prolazeći kroz mnoge tragedije i krize.

Ako duhovnim pogledom sagledamo život savremenog sveta, videćemo da ni finansijske krize, ni politička raspoloženja nisu ono što iscrpljuje snagu ljudima. Savremeni čovek pati prvenstveno od teškog nedostatka prave ljubavi. Obaveza svakog hrišćanina je da otkrije tu ljubav ljudima, rečima i delom da svedoči o istinskom Izvoru ove ljubavi. Ono što bih poželeo našoj srbskoj braći i sestrama je da čuvaju pravoslavnu veru, da razumom, srcem i dušom spoznaju učenje Hristovo!

Neka je blagoslov Božiji uz srbski narod.

 

Nesebičnu pomoć u realizaciji ovog intervjua pružili su nam Snežana Kovačević, Vladimir Romanovič Legojda i Marina Riženkova, na čemu im Redakcija ISKRE najljubaznije zahvaljuje!

Goran Lazović

(Prevod sa ruskog Dejana Kokotović)

Iskra

 


  • Izvor
  • foto: iskra.co/ vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost