Rešetnjikov: Funkcioneri Crne Gore su „konobari“ koji opslužuju tuđe interese

U toku je hibridni rat koji se može smatrati i trećim svetskim. Taj rat se vodi protiv Rusije, ali nema mesta pesimizmu. Ako budemo pažljivi, ako budemo odani istorijskoj Rusiji - mi ćemo obavezno pobediti - ocenio je svetski poznati ruski strateški i pravoslavni mislilac - istoričar i general Leonid Rešetnjikov koji je donedavno rukovodio Ruskim institutom za strateška istraživanja.

        • Rukovodstvo Crne Gore je, već po koji put, optužilo Rusiju za mešanje u unutrašnje političke procese u zemlji. Koliko bespogovorno, toliko i bez dokaza. Do dan danas se ne smanjuje usijanost informacione histerije američkih i evropskih medija povodom uloge Rusije u pobedi Donalda Trampa i pokušaja navodnog mešanja naše zemlje u tok predsedničkih izbora u Francuskoj. Otkud toliko otvoreno i besramno demonizovanje naše zemlje, predstavljanje Rusije kao vaseljenskog strašila?

- Rusija nije vodila propagandu u Crnoj Gori. To je u principu država koja je kula od karata. Svi ti protesti i njihove izjave, generalno, nisu ništa drugo nego otvoreno izvršavanje zadatka dobijenog od njihovih gazda - da napadaju Rusiju. Vi ste apsolutno u pravu - smišljena je nova politička tehnologija, propagandna koncepcija, prema kojoj se Rusija grubo meša u poslove nedužnih i miroljubivih slobodnih država širom sveta, sve do tako smešnih kvazi država, kao što je Crna Gora, koja se potpuno prepustila Briselu i samostalno ništa ne predstavlja. Ne toliko država, koliko funkcija. To su jadnici sa zvučnim titulama i zvanjima: ministara, predsednika, javnih tužilaca, a u stvari su samo konobari koji se bave tuđim narudžbinama.

        Mi, naravno, možemo da na to odmahujemo rukom, kao kada se teraju dosadne muve. Međutim, ako se ovo pitanje razmatra sa tačke gledišta globalne politike, onda vidimo da naš, da govorimo bez uvijanja, neprijatelj i konkurent - Zapad, SAD - mobiliše sve moguće resurse, kako bi sprečio Rusiju da se i dalje kreće putem zaštite i jačanja svoje nezavisnosti i suvereniteta. Koriste se sva moguća sredstva, pa čak i ujedi sitnih insekata, muva i komaraca, kako bi neprekidno ujedali Rusiju, da nam ne daju ni minut predaha, spokoja. U vojsci postoji izraz - „uznemiravajuća vatra“ - oni nas stalno drže pod takvom neprestanom, uznemiravajućom, propagandnom i diplomatskom vatrom.        Što se tiče očigledne demonizacije Rusije, treba reći da našu zemlju demonizuju već nekoliko stotina godina, počevši od Ivana Groznog, a možda i pre njega. Svi naši carevi su demonizovani. A kad nisu bili demonizovani, onda su, u najmanju ruku, bili diskreditovani. Onaj ko poseduje istorijsko viđenje i poznaje istoriju makar u okviru školskog programa, seća se svih tih urlika o ruskoj zaostalosti, divljaštvu, agresivnosti. U sovjetsko vreme se ovaj kliše transformisao u „sovjetsku pretnju“, a poslednjih godina vratio se uobičajenoj, rekao bih, prvobitnoj, rusofobskoj varijanti.

        To nam govori da nismo za ovu ili onu zemlju ili grupu zemalja običan politički suparnik, ili da nas se boje zbog naše vojne ili ekonomske moći. Mi smo suprotnost Zapadu - mi smo zemlja i kultura sa drugačijim civilizacijskim kodom i sa drugačijom paradigmom. Mi smo nosioci principijelno druge ideje života na Zemlji. To kod njih izaziva potpuno neprihvatanje, bes i organsku želju da se Rusija sruši, uništi.

        Sećam se kako mi je za vreme moje lekcije u Parizu, na vojnoj akademiji, jedan bivši francuski ministar rekao da je neophodno odustati od ideje da se od Rusa naprave Evropljani. To je, tobože, nemogući zadatak; sa Rusijom treba postupati drugačije. - Kako? - Podeliti je na petnaest država. Pragmatičan pristup, nema šta, program kojim oni nehotimice razotkrivaju. Njihovi vodeći teoretičari - nedavno preminuli Zbignjev Bžežinski, a pre njega Samjuel Hantington - svi su oni za glavnog neprijatelja smatrali istorijsku Rusiju. I pre svega - pravoslavnu Rusiju kao jednu celinu, živi organizam koji nosi načela drugačijeg civilizacijskog modela. To je suština od koje treba da polazimo i koju treba da pamtimo.

        • Većina Zapada živi u paradigmi posthrišćanske civilizacije. Stara pravila igre, pristojnosti ponašanja, čak i konzervativne diplomatske etikecije, više ne postoje, ne deluju. Stiče se zabrinjavajući utisak besplodnosti i besmislenosti bilo kojih pregovora. Čini se da je to principijelno nova i veoma opasna situacija, koja može da dovede do fatalnog razvoja događaja...

        - Ja se, nažalost, slažem sa takvom ocenom. Današnje realije su takve da, na primer, svaki kontakt sa SAD nailazi na dosta prostu misao: „Da li je to uopšte strana sa kojom je moguće pregovarati“? I stvarno, čak i u sovjetsko doba, u jeku takozvanog hladnog rata, imali smo ozbiljne razgovore, ozbiljan dijalog, donosili korisne bilateralna odluke, potpisivali važne ugovore. Danas je nemoguće dogovarati se sa njima. Dobro ste primetili: kada smo sa našim oponentima pregovarali u doba careva, a zatim u sovjetsko doba, još uvek smo imali nešto zajedničko u jeziku, u mentalitetu, još uvek su postojale dodirne tačke.

        Sada je između nas neprobojan zid. Kao da smo bića sa različitih planeta. Oni nas jednostavno ne razumeju. A mali broj onih koji su sposobni da razumeju, pod uticajem konjunkture pravi se da ne razume, kako ne bi ispali iz vladajućeg trenda. I, mada to zvuči čudno, to je stvarno direktno povezano sa odstupanjem od hrišćanskog i šire, od religioznog shvatanja sveta.

        Nestao je mehanizam koji je spajao usmerene u različitim pravcima težnje ljudi i država. Tako to ide: ljudi se odriču Boga i tako automatski gube mogućnost dijaloga i kompromisa. U prvi plan izbija princip sile. Otud posezanje za sankcijama čim se ukaže prva prilika. To je jezik rata. Zato našim rukovodiocima, našem predsedniku nije lako da brane na međunarodnoj pozornici poziciju Rusije i da pokušaju da predoče našim oponentima logiku naših poteza, koji pretpostavljaju prirodno pravo Rusije da brani svoje državne interese.

        Mi još uvek nismo u mogućnosti da vodimo čvrst dijalog sa ostatkom sveta, imajući u vidu naš ekonomski, politički i čak vojni status. Međutim, vreme je na našoj strani, mi jačamo. No, za sada smo zainteresovani za traženje razumnih kompromisa tamo, i u tolikoj meri, gde to nije u suprotnosti sa našim fundamentalnim nacionalnim interesima.

        • Svet se menja pred našim očima. Pre više od sto godina, Lord Makolej je prvi napisao da je štampa - četvrta vlast. Štampani mediji, naročito na Zapadu, uvek su predstavljali ozbiljnu snagu sa kojom su da računaju vlastodršci ovoga sveta: krunisane osobe, političari i političke partije, veliki biznis i svet umetnosti. Danas se situacija principijelno promenila. Dovoljno je da posmatramo kakvim je jakim pritiscima, može se reći teroru, izložen predsednik SAD Donald Tramp, kako bi se shvatilo: nikada još u istoriji čovečanstva novinarstvo nije posedovalo tako totalni uticaj na javnost...

        - Iza četvrte stoji peta vlast. Ta vlast-senka izdržava, rukovodi, usmerava delovanje četvrte vlasti. I stvarno, stvoren je najmoćniji instrument, avangardni odred, svojevrstan odred za specijalne operacije. Naša četvrta vlast još uvek nije toliko čvrsto povezana sa „senkom“. Na deo naše četvrte vlasti ne samo idejni uticaj vrši se iz inostranstva. Međutim, i kod nas se taj proces razvija u istom pravcu. To treba pažljivo pratiti, kako ne bismo doživeli sudbinu Amerike, gde su mediji postali samostalna vlast, koja se faktički nikom, osim svojim gazdama, ne potčinjava.

        Setite se koliko puta su se tokom poslednjih meseci čule najgrublje uvrede i ponižavajući izrazi na račun predsednika SAD, članova njegovog tima i njegove porodice. I niko za to nije odgovarao, čak se niko nije obratio sudu. Pre samo trideset godina nije bilo moguće zamisliti takvu bahanaliju. A danas, predsednik najveće i najmoćnije države, „lider slobodnog sveta“, mora pod pretnjom impičmenta da trpi agresivno ponašanje razuzdanih novinara. To je za nas važna lekcija. Treba pažljivo posmatrati i shvatati po čijoj porudžbini radi naša „četvrta vlast“, čijim interesima služi.

        • Mnogi analitičari, politikolozi, istoričari, pisci i novinari tvrde da događaji koji su usledili posle vraćanja Krima, pobune na jugo-istoku Ukrajine, uvođenja Rusiji još težih sankcija, nesumnjivo svedoče o Trećem svetskom ratu koji je već počeo, ali se još uvek vodi u novom hibridnom formatu, što, međutim, ne umanjuje njegovu brutalnost i nemilosrdnost. Koji je Vaš stav prema ovom radikalnom gledištu?

        - Takvo gledište u ovom istorijskom trenutku nije daleko od istine. Ovaj Treći svetski rat u svojoj suštini usmeren je isključivo protiv Rusije. Hibridni oružani sukobi koji nastaju tu i tamo takođe su direktno i indirektno povezani sa Rusijom. Ali, ovde nema mesta za bilo kakav pesimizam.

        Ono što se događa govori nam da je Rusija na pravom putu i da se razvija. I naši neprijatelji ili, kako se to danas kaže, partneri, vide to bolje od nas samih. Iz naše perspektive nama se ponekad čini da ništa nije kako treba, da je sve propalo, da smo slabi, da smo ovakvi i onakvi... Oni, međutim, sve vide drugačije, zato su se i unervozili.

        Oni vide da se Rusija razvija u pravcu koji je za njih veoma nepoželjan. Mislim da je to upravo pravac razvoja istorijske Rusije. Njihova kritika, njihovi ispadi su, pre svega, usmereni na našeg predsednika. A ako pažljivo sagledamo i analiziramo sve što on radi, videćemo: njegovi potezi su usmereni na fiksiranje tema i događaja, vezanih za istorijsku Rusiju. Za razliku od tog dela naše javnosti, koji na najaktivniji način forsira ideje vraćanja sovjetskom uređenju, idejama velikog vođe i mudrog rukovodioca Staljina.

        Ti ljudi ništa nisu naučili iz istorije. Oni se ne protive tome da Rusija ponovo zaroni u strašni, krvavi i totalitarni košmar. Da li shvataju da će se Rusija - ako se vratimo na pređašnji put - raspasti brže, nego za sedamdeset sovjetskih godina, samo što će taj pad biti strašniji i bespovratan. Postoje i drugi, malobrojniji, koji se sa nostalgijom sećaju doba Borisa Jeljcina, ali njih je malo i njihova igra je završena.

        Oni nemaju čime da privuku narod, a karta koja igra na legendu o uspesima socijalizma, ideju čvrste ruke, prirodnu i neshvaćenu do kraja težnju našeg naroda ka gospodaru Ruske Zemlje (izobličena monarhija), uistinu je opasna i mogla bi da ima uspeha u određenim uslovima.

        Kampanja idealizovanja sovjetskog perioda počela je pre otprilike tri godine. To se dogodilo ne bez učešća naših „dobrotvora“ iz inostranstva koji su spremni da koriste sva sredstva, bilo koju ideologiju, bilo koji razlog, da zabiju još jedan klin koji može da postane prigodan alat za dezintegraciju društva i dalje rasparčavanje i uništavanje Rusije. Elem, hibridni rat je u toku. Međutim, ako budemo pažljivi, ako budemo odani istorijskoj Rusiji - mi ćemo obavezno da održimo pobedu.

        Prevela: Marija Bilbija, Fakti