Saša Savićević: Branim svoj narod medijskim kalašnjikovim u rukama

Direktor portala vostok.rs, partner „Ruske reči“ i agencije „Sputnjik“ Saša Savićević u ekskluzivnom intervjuu ispričao našoj dopisnici Katarini Lane kako vodi medijski rat, a u slobodno vreme peče rakiju i upravlja avionima.

Ruska reč: Već odavno sarađuješ sa ruskim medijima. Da li te optužuju da si ruski špijun?

Saša Savićević: Na našim prostorima ljudi koji rade ili sarađuju sa ruskim organizacijama su „ruski agenti/špijuni“, a oni koji iste aktivnosti obavljaju za zapadne države se nazivaju nevladine organizacije, ili aktivisti ili borci za ljudska prava.

R.R.: Da li su na tebe kao novinara nekada vršili pritisak?

S.S.: Kada je počelo bombardovanje Jugoslavije bila je velika informativna blokada, što se tiče vesti sa srpske strane. Na informaciju su imali monopol NATO i Zapad, kao CNN, BBC, Fox. Jedino čime smo mogli da se suprostavimo je bilo da šaljemo vesti, fotografije, izveštaje po forumima, preko interneta o tome kakve oni zaista gađaju ciljeve. Tadašnji komandant NATO-a Vesli Klark tražio je da se Srbija isključi sa interneta, jer je to bio jedini izvor, koji je dokazivao da oni lažu, kada kažu da je to humanitarna akcija. Posle toga smo formirali srbsko-rusko bratstvo „Most“: Moskva, Beograd, Banja Luka. U to vreme ljudi, koji su podržavali odnos sa Rusijom, bili su pod pritiskom različitih institucija. Mi smo imali pritisak, ali ja sam obavestio sve nadležne organe u RF, Komitet za bezbednost ruske Dume, koji se posle toga žalio visokim zvaničnicima u RS. I tako je situacija sređena. A ja sam postao savetnik deputata Dume u Komitetu za bezbednost. Tako da je zlo izašlo na dobro. 

Mi smo pravili neke akcije u cilju promocije srbsko-ruskih veza, na primer karate reprezentacija Republike Srpske je nastupila u Petrograd u 2001. To je nama bio početak. Kada smo videli da to ide fino, dobili smo malo više krila i ustanovili da je veoma loša informativna pozicija Rusije na Balkanu. Vesti o Rusiji u srpske medije dolazile su iz zapadnih agencija. Posle toga sam velikom slučajnošću kontaktirao televiziju RT i evo već 11 godina radim kao predstavnik distribuciji RT za teritoriju Balkana.  A portal na srbskom jeziku vostok.rs smo napravili da bismo pružili urednicima i novinarima informaciju iz prve ruke sa pravom da to besplatno i dalje šire. I tako smo pre 7 godina lansirali taj Vostok. 

R.R.: Vostok je na ruskom i strana sveta i naziv prvog kosmičkog broda. Koje ste vi značenje izabrali za sajt? 

S.S.: Oba dva. Obožavam ruski kosmički program i usmerenja prema toj strani sveta, odakle sunce izlazi. Vostok je i smer i naziv broda. A Sputnjik kao saputnik i prvi satelit, koji je pokazao moć slovenskih naroda u tehnologiji otkrivanja Kosmosa. 

R.R.: Ko su vaši najbliži saradnici?

S.S.:  Moj rođeni brat Vanja, urednik portala vostok.rs, je prvi srbski novinar, koji je otišao u Donjeck i Lugansk, prvi srbski novinar, koji je stavljen na listu zabrane ulaska u Ukrajinu. Smatram to kao neku nagradu. Ko je na toj ukrajinskoj listi, taj nije loš čovek. Osećam da mi je neko dao virtuelni kalašnjikov i pucam na one, koji su nas više puta napadali. Branim svoj narod uz pomoć Rusa sa tim „medijskim kalašnjikovim“. 

R.R.: Da li je u principu novinar u stanju da promeni nešto u svojoj zemlji?

S.S.: Jedan novinar može da promeni nešto u životu države. Ali moraš da budeš aktivan, a ne da čekaš dok ti šljiva padne u usta. Pravi novinari mogu napraviti dosta toga na dobrobit čovečanstva. 

Savićević Rakija

R.R.: Kad smo već kod šljiva, ti pečeš rakiju?

S.S.: Imam porodičnu destileriju rakije, trista godina unazad je nastala. Sada to pravimo uz najsavremenije današnje tehnologije, ali čuvamo porodični recept. Proizvodimo rakiju od pet vrsta voća. To je vrhunski proizvod, kojim možemo da se ponosimo. Želim da ona uđe u desetku najkvalitetnijih srbskih rakija. To je moj poklon našoj deci, unucima i praunucima. Da jednog dana stave sliku i kažu: Evo, to je deda Saša, on je sačuvao tu destileriju i sada imamo deset posto deonica. Savićević Rakija se zove. Moje omiljene su šljiva i jabuka, ali to je kao da pitaš koje ti je dete omiljeno! Kada dolazim u Moskvu, moram da prođem carinu sa više od pet flaša rakije. 

Savićević Rakija / Lična arhiva Saše Savićevića

„Peljmene mogu da jedem doživotno!“
R.R.: Često putuješ u Rusiju? 

S.S.: Porodično mi je usađena ta ljubav prema Rusiji. Iako više volim Srbiju od Rusije, što je normalno. Ali odmah posle Srbije, tu mi je Rusija. Voleo bih da živim u Moskvi nekoliko godina. Imam tamo i svoj rejon - Čistыe Prudы. To je moja mala mašta, ne želim mnogo! 

Kada dolazim,  idemo sa društvom u neki srbski restoran. Jeste, dolazim u Moskvu sa Balkana da jedem ćevape! Ali sibirske peljmene od 5 vrsta mesa mogu da jedem doživotno! Sam ne znam da ih pravim, ali ću da naučim. 

A drugi najlepši ruski grad, koji mi se sviđa možda i više od Moskve je Nižnji Novgorod. Mnogi ljudi ne znaju da su Nižnji Novgorod i Beograd dva brata blizanca. To se vidi kada se pogleda satelitski snimak. Sve na istom mestu: Sava je reka Oka, Dunav je Volga, Kremlj i Kalemegdan su na istom mestu, Knez Mihailova kao pešačka zona isto postoji u Nižnjem Novgorodu, zove se Pokrovka. 

Imam veliku želju da idem na ruski Daleki Istok, da se družim sa medvedima kao Putin nekoliko dana u tajgi. 
Nisam ni pecaroš ni lovac, ali volim prirodu. Iako volim da pratim najsavremeniju tehniku. Ali mislim da tehnika treba samo da olakša čoveku da dobije što više slobodnog vremena da provede u prirodi. 

Lična arhiva Saše Savićevića

„Pre sam dobio dozvolu za avion, nego za auto“

S.S.: Imam u Rusiji široko društvo „od kraljevića do prosjaka“. Imam mnogo prijatelja bivših vojnih lica, posebno iz avijacije, pošto je moj hobi avijacija. Imam saradnju sa udruženjem veterana vojnih padobranaca. Kao dete sam pravio modele aviona, crtao. Otac mi je vojno lice. Mogao sam da odem na aerodrom i provedem tamo čitav dan, njuškajući po avionima, po kontrolnom tornju. Bila mi je želja da postanem vojni pilot. 

Ali nisam postao zbog raspada Jugoslaviji. Vozio sam jedrilicu, mali avion, školski, zove se Utva. U 89. sam bio najmlađi sportski pilot u bivšoj Jugoslaviji. Pisali su o meni u novinama. U stvari, pre sam dobio dozvolu za avion, nego za auto. I to sasvim logično, jer  brat mog oca  je bio pilot i bombardovao Treći rajh. 

„Kako sam se sreo sa Putinom“

S.S.: Slučajno sam jednom sreo Putina. U Beogradu bila je utakmica Crvene zvezde i kad je on izlazio, pozdravio se sa stadionom, a ja sam mu stajao iza leđa. Kada su ljuti to videli počeli su da izmišljaju različite teorije, otkud ja tamo? Kažem im, stvarno, ljudi, slučajno. Oni će: Nije to slučajno!

„Bakino zlato“

S.S.: Pročitao sam u vestima jednom o Baki Ljubi, staroj ženi iz Minska, koja je pronašla grob svog brata Aleksandra u selu Slanci pored Beograda. Ona ga kao petogodišnja devojčica pre 69 godina ispratila na front da ga više nikada ne dočeka. Aleksandar Dubrovski imao je samo 21 godinu kada je kao crvenoarmejac poginuo, oslobađajući Beograd. Ona bi želela da obiđe grob. Ne zna ni srbski, nikad nije putovala avionom, nema ni para, zdravlje slabo, a volela bi da dođe. Ja sam našao tog novinara, i mi smo sa direktorom Srbijagasa Dušanom Bajatovićem platili njoj karte, smeštaj, hranu, prevodioca. Ona je došla na groblje. Bila je to zajednička grobnica srbskih partizana i krasnoarmejaca. Stavili smo tamo sliku njenog brata i odali mu čast. 

Ja sam hteo da joj pokažem srce Srbije i vodio sam je u svoje selo. Ostala je 7 dana i bilo je nama predivno. 

„Moramo jačati srbsko-ruske veze“

S.S.: Uvek se trudim da podržim rusko-srpske veze i naravno da sam podržao seriju muzičkih lekcija-koncerata, posvećenih muzici Srbije i bivših jugoslovenskih republika.

Sećam se da je 2006. bilo dva-tri aviona za Rusiju nedeljno. A danas tri dnevno. I to je dobar pokazatelj. Internet može razdvojiti ljude, a može zbližiti. Sada ima mnogo ideja kako dve države kroz institucije mogu razvijati ovu bliskost. Kad na primer deca iz osnovnih škola u Beogradu, Banja Luci mogu da odu u Novgorod, Moskvu, Sankt Peterburg, da ostanu tamo barem pet dana, da sponzor bude jedna srbska kompanija, jedna ruska, i da stvaraju te veze. Jedno je kad se to dešava među poslovnim ljudima, a drugo kad se te veze stvaraju iskreno, iz duše, a posle prerastu u veoma ozbiljne i političke veze. I mora da bude više ruskog programa, prevedenog na srbski jezik, da deca znaju, naprimer  šta je ruska bajka, da gledaju ruske filmove, mora da bude više naučnog prevedenog programa. Sada 10-15 posto ljudi u Srbiji pričaju engleski, a 2 posto ruski i džabe nama sva ta ljubav jednih prema drugima, kada imamo taj prekid u komunikaciji, koji može da se brzo i jeftino reši tim prevođenjem. To mora da bude dvosmerna komunikacija.

Katarina Lane,
Ruska reč