Kako će Rusija reagovati na članstvo Crne Gore u NATO-u?

SAD su podržale ulazak Crne Gore u NATO. Većina članova Senata Kongresa SAD glasala je 28. marta za pridruživanje ove zemlje Severnoatlantskoj alijansi. Još je potreban potpis Donalda Trampa da bi Vašington konačno ratifikovao kandidaturu Podgorice, ali ni tu neće biti problema, sudeći po tome što je predstavnik Trampove administracije, državni sekretar Reks Tilerson, ranije pozvao senatore da odobre dokument.

Proces ulaska Crne Gore u NATO je pokrenut u maju prošle godine. Šefovi diplomatija zemalja NATO-a su potpisali odgovarajući protokol, posle čega je, prema izjavi predstavnika crnogorske vlade Veska Garčevića, „zemlja faktički postala deo bloka“. Crna Gora će zvanično postati 29. članica NATO-a kada protokol ratifikuju sve članice alijanse. U ovom trenutku je 25 od ukupno 28 članica NATO-a već ratifikovalo odluku.

Ministar odbrane SAD Džim Matis i ministar odbrane Crne Gore Predrag Bošković. Ilustracija: ZUMA Press/Global Look Press

Đukanovićevi interesi

Ruski eksperti smatraju da ulazak u NATO nije potreban toliko narodu Crne Gore koliko njenom dugogodišnjem lideru Milu Đukanoviću (bio je premijer do novembra 2016. godine). „Za Đukanovića je ulazak u NATO sredstvo koje će garantovati očuvanje njegove vlasti“, rekao je za „Rusku reč“ Georgij Engeljgart, naučni saradnik Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka.

Engeljgart ističe da članstvo u NATO-u pored ostalog garantuje Đukanoviću i da će Crna Gora biti nezavisna od Srbije, i da će prosrbsko raspoloženje biti ugušeno, te da će se posle pridruživanja NATO-u crnogorsko-srpska granica čuvati u skladu sa 5. članom Severnoatlantskog ugovora, po kome su zemlje alijanse dužne da pružaju jedna drugoj vojnu pomoć.

Sa Engeljgartom se slaže i Timofej Bordačov, direktor Centra za kompleksna evropska i međunarodna istraživanja Nacionalnog istraživačkog univerziteta „Visoka škola ekonomije“: „Ulazak u NATO će u očima Zapada otpisati sve ranije Đukanovićeve grehe, pa i one koji su vezani za kršenje zakona, uključujući i korumpiranost vlasti u zemlji“. Bordačov ujedno naglašava da mnogi Crnogorci ne žele ulazak u NATO, sudeći po ispitivanjima javnog mnjenja i reakciji naroda u Crnoj Gori.

Demonstracija uspeha NATO-a

Pridruživanje Crne Gore, gde živi nešto više od 620.000 ljudi i ne postoji ozbiljnija vojna infrastruktura, ni na koji način neće predstavljati pojačanje za NATO, smatra politikolog Fjodor Lukjanov, glavni urednik lista „Rossiя v globalьnoй politike“. „To je demonstracija da je alijansa uspešna i da se razvija“, smatra Lukjanov. Sa druge strane, ekspert kaže da je to samo prividan razvoj, jer se može reći da je NATO u krizi, s obzirom da ne izlazi na kraj sa globalnim izazovima i potresaju ga nesuglasice između Evrope i SAD.

Širenje NATO-a na istok je zaustavljeno kada je na postsovjetskom prostoru u slučaju Gruzije i Ukrajine bilo suočeno sa interesima Rusije. „Tu je počela konfrontacija na takvom nivou koji zemljama NATO-a ni najmanje nije potreban. Oni od takvog rizika nemaju nikakve koristi“, kaže Lukjanov. „U tom kontekstu alijansa mehanički uvlači u svoje redove zemlju koja za vojni blok nema nikakvog značaja. Cilj je samo da se demonstrira uspeh“.

Protiv saveza Rusije i Srbije

Ruski zvaničnici su od samog početka bez oduševljenja reagovali na mogućnost ulaska Crne Gore u NATO. Na primer, portparolka Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova je početkom 2016. godine okarakterisala uvlačenje Crne Gore u NATO kao „poniženje“ za ovu zemlju. Stalni predstavnik Rusije pri NATO-u Aleksandar Gruško je izjavio da pridruživanje Crne Gore može biti „nova greška“ alijanse koja u Evropi uspostavlja ograničavajuće linije.

Stručnjaci smatraju da je primanje Crne Gore u NATO ubrzano zbog strahovanja od sve većeg ruskog uticaja. „Ideja o borbi protiv ruskog uticaja na Balkanu je zasebna linija, koja postoji sama za sebe nezavisno od realnih razmera ruskog uticaja“, kaže Geogij Engeljgart. On dopušta mogućnost da je važan element u podgrevanju atmosfere „ruske opasnosti“ bila priča o pokušaju državnog prevrata u Crnoj Gori u oktobru 2016. godine, iza koje su, prema izjavi glavnog specijalnog tužioca Milivoja Katnića, navodno stajale ruske specijalne službe (nikakvi dokazi nisu predočeni, a Rusija negira umešanost u unutrašnje poslove Crne Gore).

Timofej Bordačov ističe da ulazak Crne Gore u NATO zatvara Srbiji izlazak na more i oduzima Rusiji svaku mogućnost da u slučaju potrebe pojača vojnu saradnju sa Srbijom. „Svaki teret iz Rusije se može brzo dopremiti u Srbiju samo morem, preko Crne Gore“, rekao je Bordačov za „Rusku reč“. „Posle ulaska Crne Gore u alijansu čitava zajednička rusko-srbska infrastruktura će zavisiti od zemalja NATO-a“.

Moguća reakcija

Crna Gora ulazi u NATO zauzimajući otvoren antiruski stav, što nanosi štetu autoritetu Rusije u regionu, smatra Georgij Engeljgart. Po mišljenju ovog ruskog eksperta, pored verbalnih osuda, uobičajenih za ove situacije, Moskva će zamrznuti sve projekte bilateralne saradnje sa Podgoricom. „Ne može se reći da u Crnoj Gori nastupa period procvata“, kaže Engeljgart.

Sa druge strane, Fjodor Lukjanov smatra da će reakcija Rusije najverovatnije biti nezvanična. „Crna Gora je mesto gde mnogi ruski državljani ulažu svoj novac“, podseća ekspert. „Može se pretpostaviti da će biti upućena neformalna poruka poslovnim krugovima (naročito onim koji su vezani za državne strukture) da u tu zemlju sada ne treba investirati“. Međutim, nekih drastičnih promena u odnosima neće biti, smatra Lukjanov, jer su oni ionako na prilično niskom nivou posle medijskog skandala oko tobožnjeg pokušaja državnog prevrata.

Stefan Đukić, izvršni direktor Pokreta za vojnu neutralnost (Crna Gora)

Iako je postojala određena nada da će nova američka administracija voditi drugačiju spoljnu politiku koja uvažava realnost multipolarnog svijeta, mislim da niko nije pretjerano iznenađen odlukom Senata. Ona je ipak indikativna po načinu na koji je donesena – tokom rasprave, senatori koji su se zalagali za ratifikaciju NATO protokola sa Crnom Gorom su češće pominjali Rusiju nego samu Crnu Goru. Time je valjda svima konačno jasno da čitava priča oko uvođenja Crne Gore u ovaj vojni savez nema puno veze sa nama, već isključivo sa odnosom između SAD i Rusije te da je crnogorska vlast svjesno odlučila da podredi naš suverenitet tome da postanemo jeftin „čip“ u borbi između velikih sila.

Pored svega toga, na nama u Crnoj Gori je i dalje da pokušamo da se izborimo za referendum i da kao građani pokažemo neslaganje sa članstvom u jednom vojnom savezu. Ovaj referendum je obećao i predsjednik države Filip Vujanović kada se poslednji put kandidovao. Svaka odluka u parlamentu bi bila nedemokratska i podložna budućim preispitivanjima.

Igor Damjanović, pokret „Ne u rat, ne u NATO“ (Crna Gora)

Uprkos malobrojnim glasovima razuma, koji su nekoliko mjeseci odlagali ratifikaciju Protokola o pristupanju Crne Gore NATO paktu, Senat SAD sinoć je ipak ratifikovao ovaj sporni dokument. Nad razumom su, nažalost, prevagnula stanovišta senatora Džona Mekejna.

Aktom nasilnog nametanja članstva Crnoj Gori u NATO alijansi, američki Senat je brutalno pogazio i vlastitu Deklaraciju o nezavisnosti iz 1776, u kojoj stoji: „Vlade ustanovljene među ljudima, izvode svoje zakonite moći iz saglasnosti onih nad kojima se vlada“. Saglasnosti u crnogorskom društvu za ulazak u NATO pakt u ovom momentu nema.

Ukoliko vlast bude istrajna da spriječi narodni referendum o NATO paktu, a bojim se da hoće, građanima Crne Gore se kao jedini legitiman odgovor ostavlja onaj koji su naši preci dali 27. marta 1941. Uvlačenje Crne Gore u NATO, bez slobodnog i demokratskog referenduma njenih građana, ispunjava sve uslove da bude smatran aktom nasilne aneksije. Takođe, pravo da se za slobodan i demokratski referendum o ulasku u NATO izbore svim civilizovanim sredstvima, građanima Crne Gore garantuju i svojevrsne biblije zapadne demokratije, pored gore pomenute Deklaracije o nezavisnosti SAD iz 1776, tu je i član 3. francuske Deklaracije o zaštiti prava čovjeka iz 189. godine: „Načela svakog suvereniteta nalaze se jedino u narodu. Niko, nijedna osoba ne može vršiti autoritet koji ne proističe iz naroda“.

Oleg Jegorov,
 Ruska reč,