„Zašto Rusija ne interveniše u Ukrajini?“

Konflikt na jugoistoku Ukrajine traje već tri godine i ponovo je postao aktuelan u februaru 2017. Minski pregovori dospeli su u ćorsokak, situacija na liniji razdvajanja između Luganske i Donjecke Narodne Republike i Ukrajine je krajnje napeta: ukrajinska vojska koncentriše na toj liniji teško naoružanje i zauzima neutralne zone, a u čestim raketiranjima strada civilno stanovništvo Donjecka i njegovih predgrađa. „Međunarodna zajednica“, tačnije SAD i Evropska unija, ne mogu da utiču na Kijev i opet za eskalaciju nasilja optužuju Moskvu. Među najpopularnija pitanja na srbskom Guglu vezana za Rusiju spadaju sledeća: „Zašto Rusija ne interveniše u Ukrajini?“, „Zašto Rusija ne napada Ukrajinu?“, „Zašto Rusija ne reaguje?“ i čak, „Zašto je Rusija napala Ukrajinu?“. Odgovore na pitanja daje politikolog Oleg Bondarenko. Tekst je objavljen 23. februara u našem štampanom izdanju „R Magazin“ koji izlazi kao dodatak „Nedeljnika“.

Pitanje „Zašto Rusija ne interveniše u Ukrajini“ poslednjih dana i nedelja je krajnje aktuelizovano u medijima, pogotovo posle neprekidnih raketiranja i ubistva komandira Mihaila Tolstiha zvanog Givi, kao i posle vesti da je Zahar Prilepin formirao sopstveni bataljon. Srbski korisnici interneta često izražavaju nedoumicu i upućuju prekore Rusiji zbog toga što se ne meša u konflikt u Donbasu na strani republika Donbasa.

Na to pitanje može se odgovoriti ovako: Rusija se ne meša zato što ne želi novi, treći svetski rat. Situacija umnogome podseća na 1914. godinu, a Rusija ume da se uči na sopstvenim greškama. Slanje trupa u Ukrajinu, koje ni sa kim nije usaglašeno i koje niko nije podržao, biće tretirano kao apsolutni akt agresije u svim svetskim strukturama, uključujući i Ujedinjene nacije. Ukrajina će u očima čitave svetske zajednice biti žrtva i u njenu odbranu će daleko odlučnije stati Zapad, NATO, Evropa i SAD. Nama to uopšte nije potrebno. Zbog toga Rusija neće napadati, neće slati trupe u Ukrajinu, osim po odluci nekih međunarodnih instanci, u sklopu mirovnih kontingenata ili u dogovoru sa drugim velikim svetskim silama. Bilo bi pogrešno da ona to uradi samostalno.

Zašto su se događaji 2014. godine odigrali baš tako, a ne nekako drugačije?

I u Rusiji i u Srbiji ima onih kojima se može učiniti da takav odgovor nije zanimljiv, da je Rusija mogla daleko više postići 2014. godine, kada je Zapad bio šokiran događajima na Krimu. Sve su to rasuđivanja u stilu „šta bi bilo kad bi bilo“. Tačno je da je od 22. februara do 25. maja 2014. godine svakako postojao veći prostor za manevar i takvo stanje je trajalo tri meseca. Tada se nešto moglo učiniti, jer vlast u Ukrajini nije bila legitimna. A kada su 25. maja tamo održani predsednički izbori, Rusija je priznala njihov rezultat, i samim tim više nije bilo prostora za manevar.

Zašto se sve odigralo upravo tako? Odgovor na to pitanje može dati samo uzak krug ljudi, tj. članovi Saveta bezbednosti Rusije. Ti događaji već pripadaju istoriji. Mi smo iskoristili prostor za manevar tako što je Krim sada deo Ruske Federacije. To je samo po sebi tako ozbiljna istorijska činjenica da ona već postaje deo svetske istorije. Prema tome, nije korektno tvrditi da mi nismo iskoristili prostor za manevar. Pitanje je zašto smo ga upravo tako iskoristili.

Možda zbog toga što Rusija 2014. godine posle Janukovičevog bekstva nije u Ukrajini imala na koga da se osloni. Hajde na trenutak da zamislimo drugačiji scenario: Janukovič traži da pošaljemo trupe, i mi ih šaljemo. I šta dalje? Gde šaljemo trupe? Ukrajina nije Gruzija. To je ogroman prostor. Pre državnog prevrata 2014. godine i sjedinjenja Krima sa Rusijom Ukrajina je bila najveća evropska zemlja. Posle Rusije, naravno. Tada je imala 44-45 miliona stanovnika. To je veoma mnogo. Ako bi Rusija poslala trupe, koliko bi one tamo ostale? Još uvek nam je sveže sećanje na Avganistan...

I što je najvažnije, da li bi Janukovič tamo mogao da se vrati na vlast? Na koga bi se on tamo oslonio? Svi smo mi videli kako su ljudi iz njegovog okruženja bežali kao pacovi sa broda, ili su se preko noći „preobukli“ i postali „patriote Ukrajine“. Svi su od Janukoviča očekivali konkretna dejstva usmerena na uspostavljanje reda, ali se Janukovič tada uplašio. Narod nije imao na koga da se orijentiše. Ukrajinski „antimajdan“ nije imao pravog vođu koji bi mogao povesti narod za sobom. To je glavni problem. Da se takav vođa pojavio, možda bi istorija krenula drugim putem.

Gorlovka, Donjecka oblast / ZUMA Press/Global Look Press
Republike Donbasa sve ovo vreme postoje zahvaljujući Rusiji

Recimo pošteno, Rusija defakto priznaje postojanje Donjecke i Luganske Narodne Republike. Rusija defakto priznaje pasoše tih državnih struktura, priznaje Zaharčenka i Plotnickog – ljude koji su 4. novembra 2014. godine izabrani za lidere DNR i LNR. Rusija od 18. februara 2017, otkad je Vladimir Putin potpisao specijalni zakon, priznaje sve pasoše, diplome i druga dokumenta Donjecke i Luganske republike. Rusija defakto omogućava finansijsko-ekonomsko postojanje tih teritorija, ona mnogim preduzećima tog regiona služi kao tržište za plasman proizvoda i obezbeđuje tamo sve što je potrebno za opstanak – i zonu u kojoj važi rublja, i zdravstvo, i lekove...

Rusija im pruža ogromnu pomoć i u ekonomskom i u političkom smislu. Onima koji postavljaju gorenavedena pitanja mogao bih da odgovorim pitanjem: Kako tako majušne republike, koje niko nije priznao i koje ne obuhvataju ni polovinu Donjecke i Luganske oblasti, mogu tri godine samostalno da izdrže pritisak čitave ukrajinske armije? Tačno je da je ta armija 2014. godine bila u lošem stanju, ali za tri godine čak i majmun može naučiti da puca iz mitraljeza. A budući da su tamo radili američki instruktori i veoma sposobni stručnjaci... Oni su, naravno, obučavali Ukrajince, i to vrlo ozbiljno.

Prema tome, ukrajinska armija nije sada više u onako jadnom stanju kao pre tri godine. Ona se svakako ne može porediti sa ruskom armijom, ali kad ne bi bilo pomoći iz Rusije, odavno ne bi bilo ni Donjecke ni Luganske Narodne Republike. To je činjenica. Takođe, verovatno, ne treba podsećati da su i donjecki i luganski ustanici u suštini sada već iskusni profesionalci koji će u slučaju potrebe, kako je dobro rekao Dmitrij Peskov, „imati dovoljno projektila“ da odbiju ukrajinsku agresiju.

Ruski državljani, dobrovoljci, daju primetan doprinos odbrambenoj moći Donbasa. Verovatno najpoznatiji savremeni ruski pisac Zahar Prilepin obnarodovao je da je još od novembra prošle godine zamenik komandira jednog bataljona Donjecke Narodne Republike. On je sam otišao u rat po ugledu na Lava Tolstoja i druge ruske pisce. Kao što je i Puškin svojevremeno krenuo na Kavkaz... Najvažnije je da on posle svega ovoga ostane živ i napiše knjigu koja će ući u anale svetske književnosti.

„Hrvatski scenario“ neće poći za rukom ni Ukrajini, ni Zapadu

Ako Kijev iznenada odluči da po „hrvatskom scenariju“ uništi DNR i LNR, tada će se Rusija, naravno, umešati. U ovom slučaju mislim da će Rusija priznati Donjecku i Lugansku Republiku po scenariju Južne Osetije i Abhazije. I posle toga će na neki način graditi sa njima odnose.

Srbskim čitaocima koji su zabrinuti za sudbinu LDNR još jednom mogu da ponovim da Rusija neće okrenuti leđa tim republikama ukoliko Ukrajina pokuša da priredi „hrvatski scenario“, tj. da krene u ozbiljnu vojnu intervenciju, prodor i zauzimanje Donjecke i Luganske Republike. Ukratko, mi nećemo izdati Donjeck i Lugansk. To treba svima da bude jasno. Neće ih izdati ni Rusija, ni Kremlj.

Može li Kijev ipak da se drzne i pokuša da realizuje taj scenario? Može da pokuša. Štaviše, to može da učini upravo sada, u ovoj 2017. godini, kada će mu biti uskraćen dosadašnji prostor za manevar.

Zato se Kijev odlučio za zaoštravanje situacije. Od 29. januara do 4. februara borbe su vođene istim intenzitetom kao i pre sporazuma iz Minska. Druga je stvar što je u tim borbama uglavnom korišćena artiljerija, sistemi „Grad“ itd. Drugim rečima, trupe su se fizički kretale, ali na potezu od nekoliko kilometara. Nije bilo nekog ozbiljnog sudara dveju armija. Ukrajinska armija nije krenula svim silama da zauzme Donjeck. Ako dođe do ozbiljnog napada, Rusija svakako neće sedeti skrštenih ruku.

„Srbiji su pobede potrebne kao voda i vazduh“

Zašto situacija oko Donbasa izaziva toliku zabrinutost jednog dela srbskog društva, pa čak i frustraciju u stilu: „Teško onom koga Rus brani, a Kinez hrani“? Zašto oni ne veruju da Rusija neće ostaviti DNR i LNR na milost i nemilost sudbine?

Možda će se nekome učiniti da moj odgovor nije korektan, ali razlog može biti u tome što Srbija u poslednje vreme nije nigde i ni u čemu pobeđivala. To je glavni problem celokupnog daljeg istorijskog razvoja te zemlje. Srbiji su kao voda i vazduh potrebne nove pobede.

I samo onaj političar koji može da obezbedi te pobede, koji može početi bar minimalno etapno i postepeno napredovanje od raspada ka izgradnji i obnovi, taj političar ponovo može računati da će ući u istoriju, a srbski narod će ući u novi istorijski ciklus.

Zasada je Srbija, otvoreno govoreći, talac tog svog poniženog stanja uslovljenog događajima iz 1990-ih, raspadom Jugoslavije, hrvatskim ratom, ratom u Bosni i odsecanjem Kosova. Sve je to neprekinuti niz poraza u kojima je od ogromne zemlje ostao samo komadić, a i njega i dalje razdiru razne krize, unutrašnji sukobi i spoljni uticaji. Prema tome, sve te brige su razumljive. To je projektovanje sopstvenog istorijskog iskustva na drugu situaciju. Treba, međutim, shvatiti da su Rusija 1990-ih i Rusija 2010-ih dve različite zemlje.

Rusija se tada nalazila u potpuno „razmontiranom“ i krajnje oslabljenom stanju, te nije bila u mogućnosti da pomogne Srbiji. To jeste problem same Rusije. Ona se i sama tada umalo nije raspala kao i Jugoslavija. Ali ako bi se tadašnja situacija sa Jugoslavijom ponovila sada, stav Rusije bi bio daleko energičniji i ona se ne bi povlačila sa svojih položaja. Ali opet, i to je rasuđivanje u stilu „šta bi bilo kad bi bilo“.

Oleg Bondarenko je politikolog, direktor ruskog centra Agencije strateških komunikacija
Ruska reč

Čitajte više na Ukrajina i Novorusija iz minuta u minut