Kako je sovjetski fizičar preživeo dozu radijacije 300 puta veću od smrtonosne

Sovjetski naučnik je 1978. godine bio izložen vrlo snažnom rendgenskom zraku koji mu je prošao kroz glavu. On je čudom ostao živ i postao predmet naučnih istraživanja. Šta se zapravo dogodilo i kako su Sovjeti uspeli da sačuvaju ovaj slučaj u tajnosti?

Anatolij Bugorski je 13. jula 1978. godine video „bljesak jači od hiljadu sunaca“, kada ga je protonski zrak snage 76 GeV (1 GeV jednak je milion elektrovolti) pogodio u glavu. Kako je kasnije fizičar ispričao, on nije osetio bol ali je znao da će posledice biti dugoročne.

34-godišnji sovjetski fizičar je radio na Institutu za fiziku visokih energija u podmoskovskom gradu Protvinu. Baratao je sa protonskim akceleratorom U-70, čiji je zrak u to vreme stvarao najjaču energiju na svetu.

Institut za fiziku visokih energija u gradu Protvinu, Moskovska oblast.

TASS

Princip akceleratora se koristi u velikom hadronskom kolajderu. Nuklearne čestice se ubrzavaju do vrlo velikih brzina i sudaraju u vakuumskim cevima, a zatim se proučavaju čestice koje se pojavljuju u tom sudaru. Sovjeti su krajem 1970-ih planirali da naprave sopstveni kolajder u Protvinu, a U-70 je bio njegov neodvojivi deo.

Deo uređaja kojim je rukovao Bugorski emitovao je protonski zrak. Bugorski je javio kontrolnom centru da se zrak isključi „za 5 minuta“, ali je stigao na to mesto minut ili dva minuta ranije. Vrata u salu za eksperimente su greškom ostala otvorena posle prethodnog eksperimenta, a lampica koja je sijala kao upozorenje da je zrak još uvek aktivan bila je pokvarena.

Institut za fiziku visokih energija u Protvinu, Moskovska oblast. Rukovanje magnetima u sistemu za ubrzavanje čestica.

Sergej Veličkin/TASS

Bugorski je ušao u salu da pregleda uređaj kada ga je iznenada zrak prečnika 2x3 mm pogodio u zadnji deo lobanje, prošao mu kroz srednje uho i slepoočnu kost, i izašao pored leve nozdrve. U deliću sekunde Bugorski je bio izložen dozi zračenja između 200.000 i 300.000 rendgena, što je 300 puta više od smrtonosne doze.

Testiran potencijal preživljavanja

 

Embed Tweet

Zabrinut zbog ovog događaja, Bugorski je završio svoj posao vezan za tehničko opsluživanje i uneo beleške u dnevnik. Kao iskusan fizičar koji je završio Moskovski inženjerijsko-fizički institut on je znao da je ovo bio vrlo neobičan slučaj. Međutim, strahujući od posledica (institut je bio tajna ustanova) on nije odmah saopštio šta se dogodilo. Otišao je kući, ali mu se tamo stanje pogoršalo. Leva polovina lica je brzo otekla i zato je Bugorski narednog jutra podneo raport, posle čega je odmah prebačen u Moskvu.

Smešten je na intenzivnu negu specijalne bolnice kao prvi pacijent koji je podvrgnut tako jakoj dozi zračenja. Jedan od njegovih lekara bila je Angelina Guskova, vodeći ruski radiolog. Ona je 1986. godine pratila stanje ljudi stradalih u černobiljskoj katastrofi. Svi podaci vezani za lečenje i oporavak Bugorskog drže se u tajnosti, ali je ceo slučaj detaljno proučen.

U početku su svi mislili da se fizičar neće oporaviti, ali se on 18 meseci kasnije vratio na posao. Bugorski je rekao da mu je u oporavku pomogla „velika ljubav prema sportu“.

„Bio sam jedan od najboljih fudbalera i košarkaša našeg instituta. Vozio sam bicikl čak i zimi“, rekao je on. Bugorski je čak ispričao kako je dva puta u životu čudom izbegao smrt. U prvoj godini života, kada su nemačke nacističke trupe razorile njegovo selo u Orlovskoj oblasti, on je „istrgnut iz majčinih ruku i bačen iz kuće“, ali čudom se nije smrzao, iako je nekoliko sati proveo u snegu.

Kasnije je kao dečak preživeo udar struje. Mnogo godina nakon „atomskog“ incidenta on je u jednom intervjuu rekao da je ono što se desilo dobra tema za istraživanja i da je to bilo „nenamerno testiranje posledica protonskog rata. Bio sam testiran ja. Testiran je ljudski potencijal preživljavanja“.

Posledice

Anatolij Bugorski, glavni koordinator eksperimentalnih radova na akceleratoru U-70, Institut za fiziku visokih energija, Protvino.

Andrej Solomonov/Global Look Press

Bugorski više nije mogao da čuje na levo uho, a leva strana lica mu je ostala delimično paralizovana i „mlađa“ od desne. Doživeo je mnogo manjih i najmanje 6 snažnih napada epilepsije. Vremenom su ti napadi prestali.

Duže od jedne decenije nakon incidenta on je dva puta godišnje odlazio u bolnicu na ispitivanja, gde je kontaktirao sa drugim žrtvama radijacije. „Mi se svi poznajemo, isto kao bivši zatvorenici“, kaže on. „Nema nas tako mnogo. Svi znamo kako je ko prošao u životu. U suštini, sve su to tužne priče“.

Intelektualne mogućnosti nisu stradale, ali je Bugorski počeo brzo da se zamara. Uspeo je da završi doktorsku disertaciju na kojoj je radio pre incidenta. Kasnije su on i njegova žena dobili sina Petra.

Tajnost institucije nije išla Bugrorskom u prilog. On nije imao zvanična dokumenta koja bi mu omogućila da dobije odgovarajući lek. Zato mu je kasnije dodeljen status žrtve havarije u Černobiljskoj nuklearnoj elektrani. Srećom, kolege iz Rusije i inostranstva pomogle su Anatoliju da se održi.

Nije mu išlo na ruku ni zatvaranje sovjetskog projekta izgradnje akceleratora. Izgradnja je počela 1983. i završena 1994, ali nije puštena u rad zbog rezanja budžeta. Sada je akcelerator zatvoren. Finansira se samo osnovno tehničko opsluživanje.

I dalje ostaje bez odgovora pitanje kako je čovek preživeo radijaciju nekoliko stotina puta veću od smrtonosne. Teško je porediti slučaj Bugorskog sa dobro poznatim slučajevim zračenja sa letalnim ishodom kao što je slučaj „atomskog čoveka“ Harolda Maklaskog i Alberta Stivensa. Bugorskom nije bilo ozračeno celo telo, a samo zračenje je kratko trajalo.

Za razliku od klasičnog neurološkog slučaja Finesa Gejdža, Bugorski nije imao nikakvih psihičkih problema, niti gubitak pamćenja.

Georgij Manajev,
Russia beyond