Majmuni-ljudi iz Rusije: kako su doktori pokušali da ukrste čoveka i majmuna

Spuštanje nekoliko stepenica na evolutivnoj lestvici možda i nije najbolja ideja, ali to nije sprečilo ove naučnike da ipak pokušaju. Početkom 20. veka ruski biolog Ilja Ivanov planirao je da ukrsti ljude i majmune, dok je jedan drugi Rus Sergej Voronov namlatio silan novac tako što je žlezde majmuna transplantirao evropskim bogatašima. Zašto i kako su propali pokušaji stvaranja majmuna-čoveka?

Majmunska genetika

U Rusiji je veštačka oplodnja stoke počela gotovo 20 godine ranije nego u SAD i Evropi, gde je ova metoda oplodnje domaćih životinja uvedena tek sredinom 30-ih godina. Ilja Ivanov je bio pionir na ovom polju. Posle školovanja u Parizu, on je u Rusiji sarađivao sa prvim ruskim dobitnikom Nobelove nagrade Ivanom Pavlovom i uživao je finansijsku podršku ruskih vlasti. Do 1914. godine veštačka oplodnja je omogućila uzgoj skoro 7000 zdravih konja.

Sledeći cilj ambicioznog biologa bilo je ukrštanje između vrsta. Počeo je sa uspešnim ukrštanjem vrsta stoke, ali je ubrzo došao na ideju da ukrsti ljude i majmune. Naravno da u pravoslavnoj Rusiji to nikako nije moglo da prođe, ali sovjetska vlast je, naprotiv, želela da iskoristi nauku kao sredstvo za rušenje religijskih stavova, koji su u to vreme još uvek bili snažno ukorenjeni u svesti ruskog naroda.

1924. godine Ivanov je poslao pismo Anatoliju Lunačarskom, sovjetskom narodnom komesaru za obrazovanje, u kojem je tražio finansiranje za svoje eksperimente, a priložio je i pisma od Pasterovog instituta, koji je Ivanovu dozvolio da koristi šimpanze iz odgajivačnice u Francuskoj Gvineji. Lunačarski je odbacio ovu ponudu, ali je 1925. godine Ivanov dobio podršku Nikolaja Gorbunova, visokog sovjetskog zvaničnika i Lenjinovog bivšeg ličnog sekretara. Ivanov je dobio finansijsku pomoć u vrednosti od 10 000 dolara, a u sovjetskoj štampi su objavljeni članci o njegovom projektu. Očigledno je da istraživač nije imao nikakve moralne dileme. Samo je želeo da uđe u udžbenike kao stvaralac nove rase.

1924. godine Ivanov je u Gvineji počeo oplodnju majmuna. Spermu je uzimao od nepoznatih muškaraca u okolini. Međutim, Ivanov je takođe želeo da oplodi afričke žene spermom majmuna, i to bez njihovog pristanka, što je francuska vlast odlučno odbila. Francuzi su samo pomogli Ivanovu da majmune prebaci u Suhum u Gruziji, gde je podignuta još jedna eksperimentalna farma.

Ilja Ivanov, Wikipedia

Sovjetska akademija nauka je Ivanovljeve eksperimente nad afričkim ženama osudila kao nemoralne. Do tada su sve ženke majmuna koje su donete iz Afrike već uginule, nijedna od njih nije nosila potomstvo, ostao je samo jedan mužjak orangutana. Ali Ivanov nije odustao, sada je tražio najmanje 5 žena koje bi dobrovoljno pristale da budu oplođene spermom orangutana.

Začudo, Ivanov je čak dobio i pismo od žene iz Lenjingrada koja je bila spremna da bude deo ovog eksperimenta, ali tada je orangutan uginuo. Planovi da se u Suhumu nastavi ukrštanje čoveka i majmuna su propali.

Osim toga, Ivanovljev pokrovitelj Nikolaj Gorbunov osuđen je za vreme čistki, što je ubrzalo Ivanovljev pad u nemilost. Uhapšen je 1930. godine i osuđen na 5 godina izgnanstva u Kazahstanu, odakle se nikada nije vratio. 

„Ako ste prestari da plešete, nabavite majmunsku žlezdu”

Ovaj stih iz pesme „Monkey-Doodle-Doo” Irvinga Berlina odnosi se na stvarne transplantacije žlezde majmuna koje je izveo ruski hirurg Sergej Voronov. Takođe se pretpostavlja da je Voronov bio prototip za lik profesora Preobraženskog iz čuvenog romana ruskog pisca Mihaila Bulgakova „Pseće srce”. U romanu se navodi da je profesor ljudima transplantirao testise majmuna, što je tačno ono što je radio Voronov.

Kao i Ivanov, Voronov je studirao u Francuskoj pod mentorstvom dobitnika Nobelove nagrade Aleksisa Karela. Kao izuzetan hirurg, 14 godina je bio lični lekar kralja Egipta. Tu je proučio posledice kastracije kraljevih evnuha. Primetio je da su dečaci kojima su testisi odstranjeni kad im je bilo 6 godina spori i inertni, da imaju problema sa pamćenjem i da brzo stare. Na osnovu toga Voronov je verovao da su testisi glavni organ odgovoran za energičnost i intelekt kod životinja i ljudi.

Sergej Voronov uz pomoć asistenta operiše psa. Naslovna strana Le Petit Journal Illustre, 22. oktobar 1922., Leemage/Getty Images

Koristeći svoje izvanredne hirurške sposobnosti, Voronov je počeo sa transplantacijama testisa mladih jarčeva i ovnova starim jedinkama. 1914. godine Voronov je prvi put presadio štitastu žlezdu majmuna 14-godišnjem mentalno zaostalom dečaku i tvrdio da je ova operacija značajno poboljšala njegovo mentalno zdravlje.

1920. godine Voronov je izvršio prvu transplantaciju delova reproduktivne žlezde šimpanze u ljudske testise i pacijent je primetio povećanje energije, bolje pamćenje i izdržljivost. Tokom 20-ih i 30-ih godina prošlog veka samo u Francuskoj je preko 500 muškaraca dobilo majmunske žlezde kao dodatak sopstvenim. Među klijentima Voronova bili su Harold MekKormik, predsednik Turske Mustafa Ataturk i francuski premijer Žorž Klemanso. Voronova su prozvali „doktor mladost” i brzo je stekao neverovatno bogatstvo, okružio se slugama i obožavateljkama. Bio je plodan pisac i svoje aktivnosti je popularizovao u brojnim knjigama pod naslovima kao što je „Od kretena do genija”.

Ali nije prošlo mnogo vremena, a medicinska struka je odbacila Voronovljeve eksperimente. Posle nekoliko godina mnogi od njegovih pacijenata nisu više primećivali nikakav efekat od operacije. 1940. godine Kenet Voker, britanski filozof i urolog, Voronovljeve operacije je opisao kao „majmunska posla”. Za vreme Drugog svetskog rata nemačke trupe su opustošile njegov zamak na francuskoj Rivijeri, a Voronov je pobegao u Ameriku. Preminuo je potpuno zaboravljen 1951. godine u Luizijani. Međutim, Voronovljeve metode danas proučavaju medicinski stručnjaci koji traže lek protiv starenja i zainteresovani su za zamenu ljudskih hormona. Na sreću, ovoga puta bez delova majmunskih testisa.

Georgij Manajev,
Russia Beyond