Boj bez šansi za pobedu: Košare u Avganistanu

U blizini pakistanskog grada Pešavara, 26 aprila 1985. godine, sovjetski ratni zarobljenici digli su pobunu u tajnom zatvoru. Bilo ih je svega dvadeset i danima su se borili protiv avganistanskih mudžahedina, njihovih američkih instruktora i pakistanske armije. Držali su se protiv motorizovanih jedinica, tenkova, artiljerije i helikoptera.

Fudbal iza bodljikave žice 

U selu Badaber u blizini Pešavara nalazio se kamp za raspodelu humanitarne pomoći, koji su izgradili Amerikanci. U svakom slučaju, to je bila njegova zvanična namena. Faktički, u posebno pripremljenu bazu Amerikanci su smestili centar za obuku avganistanskih mudžahedina iz partije „Islamskog društva Avganistana“. Tamo su oni prošli osnovnu obuku baratanja sa eksplozivnim napravama, uvežbavali zasede i taktiku gerilskog ratovanja. Amerikanci su utvrdili Badaber na početku hladnog rata kao odeljenje CIA-e za Pakistan. Držali su tamo i zarobljenike – dvadeset sovjetskih vojnika i četrdeset Avganistanaca. Jedni su umirali, ili su ih nekuda odvozili, a drugi su zauzimali njihova mesta. Ratne zarobljenike su iskorišćavali kao besplatnu radnu snagu, često su ih tukli, slabo hranili i ubeđivali da prime islam.

Zatvorski uslovi su bili nepodnošljivi, a nade na oslobođenje – nikakve. Stoga su sovjetski ratni zarobljenici počeli da planiraju plan pobune. Jedan od budućih vođa bunta, profesionalni vojnik Nikolaj Ševčenko, koji je bio zarobljen tri godine ranije u okolini Herata, izazvao je komandanta straže logora na borbu pesnicama. Kao nagradu za svoj trijumf, Ševčenko je tražio da se održi fudbalska utakmica između logoraša i njihovih čuvara. Razume se da iznureni zarobljenici nisu mogli da se nose sa stražarima, a i niko nije vodio računa o pravilima igre. U toku meča, Avganistanci su bespoštedno udarali zatočenike po nogama i odgurivali ih od lopte. Ali glavni cilj je bio ispunjen, uspeli su kako valja da osmotre sve pozicije stražara. 

Moguće je da bi priprema pobune trajala i duže, da se nije desio nemili slučaj. Zarobljenici su izgubili strpljenje kada su jednog bivšeg vojnika „Avganistanske revolucionarne armije“, uhvatili u pokušaju begstva i počeli da ga muče. 26. aprila, u šest popodne, za vreme muslimanske molitve kada je većina stražara bila zauzeta, zarobljenici su započeli svoju akciju.

Po verziji vođe „Islamske oslobodilačke armije“ Burhanudina Rabanija, sve je počelo kada je jedan od sovjetskih vojnika uspeo da razoruža stražara, koji mu je donosio hranu. Posle toga, oslobođeni zatočenici su pokušali da se probiju do kapije. Ali jedan od avganistanskih zarobljenika, Muhamed Islam, je pobegao kako bi upozorio islamiste o pobuni, i na odbegle vojnike su kod kapije otvorili vatru. Kada su se zarobljenici povukli, počeli su da se probijaju put radio-tornja, kako bi se povezali sa sovjetskom ambasadom, ali ih je i tu čekala nevolja.

Beznadežna odbrana

Ceo garnizon baze je bio podignut na uzbunu – više od 3000 boraca zajedno sa njihovim američkim, pakistanskim i egipatskim instruktorima. Ali do tog vremena, vojnici su uspeli da eliminišu šest stražara i da otvore arsenal, koji se nalazio u drevnoj tvrđavi iz vremena dinastije Džingis-kana. Zauzimanje oružarnice je bilo neprijatno iznenađenje za mudžahedine – bivši ratni zarobljenici su ih napali krupnokalibarskim naoružanjem, minobacačima i protivoklopnim raketnim bacačima. 

Pobunu je predvodio Nikolaj Ševčenko, koji je u zarobljeništvu koristio ime Abdulrahman, jer su mudžahedini zabranjivali zatočenicima da koriste ruska imena. Sudeći po tome, koliko je precizno bio organizovan plan zauzimanja arsenala i odbrane tvrđave, Ševčenko nije bio običan ratni zarobljenik, već tajni oficir specijalnih snaga. Preživeli svedok pobune Nosiržon Rustamov, koji nije učestvovao u odbrani arsenala, nije znao pravo ime tog zarobljenika, ali je dobro upamito njegovo lice, a potom ga je prepoznao sa fotografije. 

Razmena vatre je trajala pet sati. U 23 časa, Burhanudin Rabani je predložio opkoljenim vojnicima da se predaju, uz obećanje da će njihovi životi biti pošteđeni. „Šuravi“, kako su Avganistanci nazivali sovjetske vojnike, su im ispostavili svoje zahteve: tražili su da im dozvole da se povežu sa predstavnicima ambasade SSSR-a, Demokratske Republike Avganistana, Crvenog krsta i UN-a. 

Rabani to nije mogao da uradi, sve i kad bi hteo. Zvanično nije bilo nikakvih sovjetskih ratnih zarobljenika u Pakistanu, kao što nije bilo ni logora avganistanskih mudžahedina i skladišta prepunih oružja. Zbog toga je kao odgovor na zahteve sovjetskih vojnika naredio novi juriš. U napad su krenuli regularni vojnici pakistanske armije, uz podršku artiljerije i minobacača, a iz vazduha su tvrđavu ciljali i gađali borbeni helikopteri. Kako bi se stekla predstava o razmeri te bitke, dovoljno je znati da je logor sa vojnom bazom zauzimao ogromnu površinu od 500 hektara. 

Boj je trajao cele noći. Vođa „Islamske oslobodilačke armije“ Rabani zamalo i sam nije poginuo, usled granatiranja iz minobacača. Bez obzira na artiljerijske udare, tenkovske projektile i napade iz vazduha, opkoljeni vojnici su držali pozicije u tvrđavi. Oni nisu imali nikakvog izlaza i nisu imali šta da izgube, osim svojih života. Avganistanski mudžahedini koji su učestvovali u borbama, sa poštovanjem su se kasnije sećali hrabrosti i snage svojih protivnika. „To su bili pravi ratnici, – rekao je učesnik tih događaja, terorista, koji je posle povlačenja sovjetske armije postao načelnik avganistanske policije. – Oni su se borili do kraja.“ 

U osam sati ujutro, arsenal je eksplodirao kao rezultat masovnog artiljerijskog napada. Sve je poletelo u vazduh: kamenje, ljudi, vozila... Krater od eksplozije je bio 80 metara u prečniku i iz njega je kuljao dim. Ceo logor je bio pokriven ruševinama i ljudskim ostacima. Prvi put u nekoliko dana, Badaber je prekrila potpuna tišina.

Kroz neko vreme, tu i tamo su počeli da se pridižu sa zemlje mudžahedini. Kretali su se u pravcu kratera, gde su naišli na nekoliko još živih sovjetskih vojnika i dokrajčili ih.

Pravo ostati neporaženim

Sa strane napadača poginulo je u tom boju: 100 mudžahedina, 90 pakistanskih vojnika (iz čega 28 oficira), 13 predstavnika pakistanskih vlasti i šest američkih instruktora. U eksploziji je u potpunosti srušen zatvorski arhiv, pa su zato mnoga imena poginulih sovjetskih vojnika ostala nepoznata do današnjih dana. U uništenom arsenalu se nalazilo dovoljno tehnike i municije da se naoruža čitav puk.
 

Kada je izračunao sve gubitke, lider „Islamske partije Avganistana“ Gulbedin Hekmatijar je izdao naređenje: „Ne uzimajte ruske zarobljenike!“ Od tog trenutka sve „šuravije“ je trebalo ubiti na licu mesta. 

Bez obzira na naređenje da se pod kaznom smrti ne sme pričati o tome šta se desilo i zabrani ulaska u državu drugim licima, ova bitka nije mogla da se sakrije. „Muslimanske novine“ Pakistana objavile su članak o ovom incidentu i odmah su o tome počeli da pišu svi zapadni mediji. Tumačenje događaja, je međutim, bilo različito: dok su evropski mediji pisali o neravnoj borbi ruskih zarobljenika, „Glas Amerike“ je izvestio samo o moćnoj eksploziji, u kojoj je poginulo petnaest ruskih zarobljenika.

Zvanična reakcija sovjetske ambasade je bila iznenađujuće mlitava. Tek mnogo kasnije je sovjetski ambasador okrivio Islamabad za pogibiju ratnih zarobljenika. Ipak, nezvanična reakcija nije zakasnila: za godinu dana je na teritoriji Pakistana bilo likvidirano više od 200 mudžahedina, a zatim je dignuto u vazduh skladište oružja (tada je poginulo više od 1000 terorista). 

Burhanudin Rabani, koji je postao predsednik Avganistana 1992. godine i stekao ogromni uticaj u toj maloj državi, odnosio se sa neskrivenim poštovanjem prema svojim bivšim protivnicima i trudio se da podrži dobre odnose sa Rusijom, sve do svoje smrti kada ga je ubio bombaš samoubica iz pokreta Talibana. 

Tvrđava Badaber je i do danas razrušena. Te razvaline služe kao spomenik hrabrosti sovjetskih vojnika, koji su stupili u boj bez šansi za pobedu i bez nadi da će iko o tome saznati. Oni su dokazali svoje pravo da ostanu neporaženi, kao što je nekada na Borodinskom polju Napoleon rekao za Ruse.