Ekstremna polarna hladnoća: Kako Rusi opstaju u neverovatnim klimatskim uslovima?

Prekidi disanja u snu, večiti mraz i temperatura od minus 80 stepeni Celzijusa – to zvuči kao okrutna smrtna kazna. Ali ponekad ljudi mogu preživeti čak i najnepovoljnije uslove.

Nije šala, „noć” duga 133 dana i nigde leta. Rusija ima pet istraživačkih stanica na Antarktiku, a od njih je samo stanica „Vostok” na kopnu. Ovde vladaju uslovi koji se teško mogu zamisliti.

Istraživačka stanica „Vostok” se nalazi na ledenom pokrivaču iznad starog istoimenog jezera. Devet meseci godišnje izolovana je od ostalog sveta. Ovde se temperature spuštaju i do minus 60 i minus 80 stepeni Celzijusa. Zbog toga čak ni avioni ne smeju da se spuste jer bi se zalepili uz tlo čim bi ga dodirnuli.

Visinska bolest je prvi problem sa kojim se čovek suočava. Ovde je koncentracija kiseonika u vazduhu ista kao na vrhu planine Elbrus. Simptomi bolesti se kod svakog razlikuju. To može biti depresija, lakrimacija, glavobolja ili prekid disanja u snu

„Prvih mesec dana na ’Vostoku’ čovek obično izgubi 5 do 10 kilograma. Video sam čoveka koji se razboleo čim je stigao. Da ga nisu odmah vratili umro bi za nekoliko dana od hipoksije koju izaziva edem pluća”, seća se član ekspedicije Sergej Bušmanov.

Zanimljivo je što se na antarktičkom kopnu na temperaturi od minus 82 stepena može osetiti slabašan miris „karamele i vanile”.

RIA Novosti / Kuznjecova

Rediteljka Jekaterina Jeremenko provela je mesec dana na istraživačkoj stanici „Vostok”. Kaže da je uvek imala osećaj kao da diše ispod vode.

„Iznenadilo me je to što ljudi žive u pećinama ispod snega. U njima sneg zadržava toplotu ali se živi kao u podmornici. Sobe su suviše male i nema dnevne svetlosti, a ako želite da izađete morate se vrlo toplo obući. Prvo sam stavljala kremu, zatim masku za lice, a onda sam se umotavala u toplu odeću. Trebalo mi je pola sata samo da se obučem”, priseća se Jekaterina.

U običnim okolnostima ovo je deo svakodnevnog života. Ali ponekad se događaju vanredne situacije...

Šest meseci bez struje i grejanja

Na samom početku jedne zimske ekspedicije na „Vostok” 1982. godine došlo je do kratkog spoja koji je izazvao požar na glavnoj dizel elektrani. Aparat za gašenje požara nije radio na temperaturi ispod nule, a gašenje požara snegom nije bilo moguće jer istraživači nisu imali gas-maske.

U ovoj nesreći je poginuo jedan čovek, a dvadeset istraživača je ostalo bez struje i grejanja. Pokvarila se i naučna oprema, grejni sistemi i peć. Hrana je mogla da se zamrzne, a ni vode nije bilo jer su je istraživači pravili od snega uz pomoć električnog uređaja.

Stanica „Vostok” 1994. godine. / TASS / Arhiva

Srećom, neko se setio da se na obližnjoj opremi za bušenje nalazi pokvareni dizel agregat. Doneli su ga u stambeni prostor i nakon nekoliko sati popravke agregat je proradio. Kontakt sa Moskvom je ponovo ostvaren. Bez obzira na strah istraživači su ostali na stanici.

Jedna peć nije bila dovoljna, pa su članovi ekspedicije napravili još pet plinskih boca. Temperatura je pored peći iznosila 25 do 30 stepeni Celzijusa, ali je samo dva metra dalje padala do nule, a još malo dalje spuštala se ispod nule.

Istraživači su napravili sveće kako bi imali bar malo svetlosti u beskonačnoj polarnoj noći. Geofizičari uvek uz sebe nose parafin i azbestni kanap.

Brodolomac na pustom ostrvu

Nesreće se događaju i izvan Arktičkog kruga. U Drugom svetskom ratu je nemačka krstarica 1942. godine potopila ruski ledolomac na Severnom pomorskom putu. Od ukupno 104 člana posade preživeo je samo 33-godišnji ložač Pavel Vavilov. Čudesno se spasao zahvaljujući plutajućem brvnu.

Vavilov je ušao u čamac u kome su drugi brodolomci pokušali da pobegnu pre nego što su ih zarobili Nemci. Plovio je tri kilometra do obližnjeg ostrva Beluha koje se nalazi izvan Arktičkog kruga.

Ledolomac „Aeksandar Sibirjakov”, nazvan po ruskom industrijalcu. / RIA Novosti /

„Ugledao sam zavežljaj koji pluta na vodi i dohvatio sam ga. Unutra je bila posteljina, čizme od valjane vune i kapa. Zatim sam ugledao kofer kako pluta – u njemu su bile cigarete ’Zvjozdočka’ i šibice”, ispričao je Vavilov novinarima.

„Posle toga sam pronašao vreću za spavanje i džakove brašna koji su plutali. Pogledao sam unaokolo i ugledao psa na prevrnutom čamcu. Poveo sam ga sa sobom. Krzno mu je bilo oprljeno i sav je drhtao, jadničak. Bio je jedva živ”.

Vavilov je pronašao revolver, sekiru, daske i kutiju biskvita. Ispostavilo se da su u džaku od brašna zapravo bile mekinje. Samo je to imao za jelo.

„Mešao sam mekinje i pokvašeni biskvit u jednoj kofi i to sam kuvao. Kada je padala kiša rukama sam sakupljao svežu vodu u kofu. Kofa vode mi je trajala tri do četiri dana. Pas ništa nije jeo, samo je pio malo vode”, prisećao se Vavilov.

Tokom 34 dana provedenih na ostrvu Vavilov je pisao beleške u dnevniku: „Subota, 13. septembra. Video sam avion, ostalo je 220 biskvita.”

Tuda su nekoliko puta prolazili avioni i brodovi, ali ga nisu primećivali. Kada su ga konačno ugledali, parobrod se približio, ali zbog talasa avion nije mogao da se spusti na vodu. Dobacili su mu kutiju sa kondenzovanim mlekom, suvim mesom, kakaoom, hlebom i lekovima. Unutra je bilo i pismo u kome su ga zamolili da još malo pričeka, dok se vreme ne prolepša.

Po Vavilova su došli 28. septembra. U dnevniku je napisao samo jednu reč: „Spašen.”

Jekaterina Sineljščikova,
Russia beyond