Kad je general spasavao cara - seoba Trajanove table

Kada je 100. godine rimski car Trajan rešio da pođe u pohod na Dakiju, današnju Rumuniju, našao se pred naizgled nepremostivom teškoćom. Naime, iz Gornje Mezije (današnja Srbija) nije postojao put kojim bi legije mogle da prođu. Ako puta nema, onda ima da se napravi. Samo, graditeljima je valjalo proći kroz Đerdapsku klisuru, s gotovo okomitim liticama, koje vrlo podsećaju na zid. Odmah ispod tog kamenog zida, Dunav. Pošto se carska ne poriče, ubrzo su graditelji prionuli na posao. Put je usečen u litice, dovoljno širok da njime prođe vojska. Pozvan je i glavni arhitekta tog doba, Apolodor iz Damaska, koji je premostio Dunav. Napravljen je najveći most na svetu, dugačak gotovo 1.100 metara. Na kamene stubove postavljena je drvena građevina. Legije su konačno mogle da pređu u Dakiju i Trajanu donesu pobedu. Još jedna bogata provincija pridružena je Carstvu, a proći će gotovo hiljadu godina pre nego što neko sagradi veći.



U spomen ogromnog graditeljskog poduhvata u blizini mosta postavljena je tabla. U kamen je uklesano „Imperator Cezar, božanskog Nerve sin, Nerva Trajan Avgust Germanik, vrhovni sveštenik, zastupnik naroda po četvrti put, otac domovine, konzul po četvrti put, savladavši planinsko i dunavsko stenje, sagradio je ovaj put”. Most je porušen nešto kasnije, verovatno kada su se Rimljani povlačili iz Dakije, za vladavine cara Aurelijana (270–275). Tabla je ostala da svedoči.

Vekovi su prolazili, vreme je izbrisalo dobar deo teksta. Ipak, spomenik je stajao na mestu. Sve do početka šezdesetih godina prošlog veka. Tada su se Jugoslavija i Rumunija dogovorile o izgradnji hidroelektrane Đerdap i, razume se, ogromne brane. Potreba za jeftinom strujom pretila je da izbriše dobar deo istorije ovog kraja. I ne samo kraja. I ne samo istorije. Nivo Dunava tako bi se podigao na mnogim mestima, ponegde i dvadeset metara. Ispod vode su se našli gradovi Donji Milanovac i rumunska Oršava , istorijski znamenito ostrvo Ada Kale, a one manje objekte niko nije ni brojao. Gotovo da je istrebljena ogromna moruna, pošto je Dunav pregrađen baš na mestu gde se mrestila. Slična sudbina smešila se i Trajanovoj tabli. A onda se podigla javnost. Upriličeni su okrugli stolovi, pisali se dopisi na sve strane. Za očuvanje spomenika založili su se svi. Tabla ni po koju cenu ne sme da nestane u Dunavu. Samo, kako je sačuvati?

Bilo je nekoliko zamisli. Od one da se tabla izmesti na neko mesto van klisure, pa sve do toga da se spomenik ipak potopi, ali da se oko njega izgradi neka vrsta betonskog levka, u koji bi moglo da se siđe.

Na svu sreću, prihvaćen je predlog da tabla ostane tu gde je, samo da se podigne . A to „samo” znači da se iseče iz stene i podigne za preko dvadeset metara. Mnogi stručnjaci su odmahivali rukom kada su čuli o čemu se radi. To je praktično neizvodljivo. Ipak, posao je prihvatila „Mostogradnja” iz Beograda. Za podizvođača su izabrali „Venčac” iz Aranđelovca. To je bila već gotovo uigrana ekipa, s obzirom na to da je beogradska firma nekoliko godina ranije gradila branu Asuan u Egiptu. Aranđelovčani su, sa svim svojim iskustvom u obradi kamena, tamo bili uposleni na prenošenju nekoliko staroegipatskih spomenika.

Opet se pojavilo nekoliko zamisli kako da se tabla podigne. Majstori iz „Venčaca” će tablu da iseku, odvoje od podloge. Onda bi s vode prišao brod-dizalica „Veli Jože” i podigao spomenik. Samo, taj brod bio je na vezu u Rijeci. Da bi stigao do Đerdapa, mora Jadranom do Dardanela. Potom Crnim morem i Dunavom. Plovidba preko pola sveta je preskupa, a u obzir ne dolazi ni druga zamisao, po kojoj bi tablu isekli na deset delova, pa spajali na novom mestu. Sve mora da se odradi odjednom, iz komada.

Glavni projektant bio je ugledni arhitekta-konzervator Milorad Dimitrijević (1924-2008).



Vođa ekipe iz Aranđelovca bio je inženjer Dragomir Pavlović. Čovek zvani General, koji je izgradio prve reni bunare na Adi Ciganliji 1961. godine danas ima devedeset godina, i ispričao nam je sve o poduhvatu premeštanja table. Sakupio je najbolje majstore „Venčaca”, njih dvanaest. Volje je bilo, znanja onoliko, ali iskustva ne baš. Računali su da su preko ruku prevalili tone venčačkog kamena, pa će i sa ovim nekako da izađu na kraj.

Prvog septembra 1967. godine stupili u klisuru. Tek tada su shvatili u šta su se upustili. Surov i nepristupačan teren, reka, kameni zid. I sa tog kamena valja iseći ogroman blok. To i nekako, ali onda mora da se podigne na toliku visinu. A nikakve greške ne sme da bude. Ako bi se desilo da nešto pobegne centimetar u stranu, gore ili dole, tabla može nepovratno da nestane. Ipak, Dragomir i ekipa bili su sigurni da će uspeti.

Prvo su napravili novo mesto za tablu, na predviđenoj visini. Potom je uklonjen kamen s obe strane neprocenjivog spomenika, kako bi mogli da rade. Izdubljene su niše u steni i na njih su montirane mašine za sečenje kamena. Radilo se polako, milimetar po milimetar, centimetar po centimetar. Nisu smeli ni da pomisle na miniranje ili nešto slično. Seklo se žičanim gaterom, a samo isecanje potrajalo je skoro godinu dana. Rezovi ogromni, po sedam i po metara, vodoravni i uspravni a duboki metar i po.

Kada su konačno odvojili blok-tablu od zaleđa, pregledali su površinu. Kamen je od isecanja postao gladak, gotovo poliran. Ipak, Dragomir je primetio nekoliko jedva vidljivih naprslina, vrlo opasnih. Lako može da se desi da te naprsline postanu velike, i da tabla završi u mnogo više parčića nego što je bilo onih deset, iz prvobitnog odbačenog predloga. Zato su postavljena rebra od armiranog betona, da podupiru konzolni deo bloka. Ostalo je samo podizanje.

Za taj posao „Mostogradnja” je napravila male hidraulične dizalice. Maltene pomoću štapa i kanapa valjalo je popeti kameni blok težak 300 tona na visinu od 21,5 metar. Cela Trajanova tabla i deo rimskog puta. I Aranđelovčani su pripremili ono što su imali, i sa čim su ranije radili, kada su u pitanju kamene gromade. Sajle, trake, balvane, sve ono čime glomazna stena može da se pomeri s mesta. Dizalice su proradile i blok je polako počeo da se penje.

Napredovali su polako, oko centimetra u minutu. Bivalo je i dana kada je to išlo sporije, pa je prosek iznosio metar dnevno. Dizali su po pola metra, pa podupirali. Pa opet pola metra. I tako mesec dana. Polako i pažljivo.

Konačno, tabla je bila u ravni pripremljenog mesta. Tada su je postavili na valjke i ubacili u ležište. Okolo je popunjena mlevenim kamenom i cementnim malterom. Bilo je to maja 1969. godine. Ogroman poduhvat uspešno je okončan. Bez ijedne greške i da se niko od radnika nije povredio.

Kada je nivo vode porastao, videlo se koliko su General i njegova trupa obavili dobar posao. Tabla i deo puta bili su metar i po iznad površine vode. Tačno tamo gde je i predviđeno. Samo, sada nije moglo da joj se priđe, osim čamcem. Zamišljeno je da se odozgo probije puteljak, kako bi ljudi mogli da vide šta je to Trajan ostavio. Kao i mnogo toga, ni ova zamisao nije nikada sprovedena u delo.

Dragomir Pavlović General i Aranđelovčani otišli su na neke druge poslove. Velika većina nikada se nije vratila na Đerdap. Decenijama kasnije, aranđelovački novinar Mikiša Mihailović upriličio je povratak Dragomira i majstora Milorada Jovanovića na mesto gde se već pola veka nalazi Trajanova tabla, i o tome ostavio dragocene zapise.

Sam Dragomir je ovom novinaru svedočio da je i danas, posle pedeset godina neizmerno ponosan na svoju ekipu. Uradili su veliki posao, koji bi i sada, uz svu naprednu tehnologiju, bio vredan divljenja.

Autor: N. Baćković,
Zabavnik