Domeni i hosting
Početna stranica > Novosti

Iz Ratnog dnevnika „Ratni dani Ratne mornarice“

Iz Ratnog dnevnika „Ratni dani Ratne mornarice“
26.03.2020. god.
Priredio kontraadmiral Boško Antić


”Ono što nije zabeleženo kao da se nije ni dogodilo” - poznata je tvrdnja. Doživeli smo novi rat i agresiju kakvu svet nije zapamtio. Svako se, na poseban način, našao u tom vrtlogu. Opet je našim prostorima kosila smrt, opet smo imali Obiliće i Brankoviće.

Našao sam se na dužnosti načelnika klase i, ujedno, zamenika načelnika Škole nacionalne odbrane, a potom sam po ratnom rasporedu upućen u Ratnu mornaricu, gde sam obavljao dužnost Predsednika Suda za pomorski ratni plen u skladu sa Ukazom Predsednika Savezne Republike Jugoslavije, a istovremeno i savetnika komandanta Ratne mornarice i koordinatora rada Informativne službe Ratne mornarice. Našao sam se u službi, koja na početku uopšte nije funkcionisala, bar ne onako kako ja mislim da treba da funkcioniše u uslovima u kojima Vojska Jugoslavije i njena Ratna mornarica dejstvuju u sredini bez podrške aktuelne vlasti, u sredini gde vlada potpuna medijska blokada i gde je kompletna propaganda državnih medija Crne Gore uperena protiv Vojske Jugoslavije.

Celo vreme boravka vodio sam beleške, doduše ne svakodnevno, i skupljao sve materijale koji ukazuju na razvoj događaja i dugo nisam mogao da se odlučim da ih sredim u jednu celinu. Učinio sam to tek posle šest godina. U ovom, uslovno rečeno ratnom dnevniku, pod naslovom koji je diktiran najvećim problemom u borbi za pravilno predstavljanje Ratne mornarice javnosti, navedene su samo činjenice, onako kako sam ih ja zabeležio i kako su one saopštavane javnosti.

RAT JE NEIZBEŽAN


"Ta Evropa je sto pedeset godina koristila Srbe kao živu branu pred Turcima,  a čim bi je svojim životom, kao bedemom, odbranili, slala je fratre i popove, biskupe i kardinale, da Srbe pokatoliči,  radeći svim silama da im iščupa iz srca i duše sećanje na prošlost i pretke"

 
Dušan Baranin, Mehmed-paša Sokolović, Vuk Karadžić, 1967, str. 293


Razvoj gogađaja poslednjih deset godina ukazivao je da će neminovno doći do agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju ukoliko ne pristane na diktat, pre svih, Sjedinjenih Američkih Država, i ne omogući dominaciju ove jedine preostale svetske velesile u ovom delu sveta. Izazivajući krizu i upravljajući njom Sjedinjene Američke Države podržane svojim saveznicima, a osloncem na unutrašnje protivnike postojećeg političkog sistema, su uspele da rasture Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju i stvore niz malih državica, koje više nikada neće predstavljati snagu kakvu je imala zajednička država. Sve je to činjeno i čini se pod maskom navodnog uvođenja ”demokratije” i ”ljudskih prava”.

Odavno zacrtana akcija protiv Savezne Republike Jugoslavije nije se mogla izbeći, bez obzira na tvrdnju da je ona posledica pogrešno vođenje politike naše zemlje, posebno predsednika Slobodana Miloševića. Postepeno približavanje jedinog preostalog vojnog bloka granicama Ruske Federacije i obuhvatanje u makaze sirovinama bogatog dela Evrope i Azije koji se nalazi u njenom vlasništvu je uzrok ovakvim akcijama, a sve je ostalo samo izgovor. Do sada je to učinjeno se severozapada (Litvanije, Letonija i Estonija), odavno se to čini preko korejskog poluostrva sa istoka, a u toku je uspostavljanje režima naklonjenih NATO-u na južnim granicama Ruske Federacije.

Sva nastojanja da se izbegne vojna akcija protiv naše zemlje su bila uzaludna, svi pregovori su bili samo maska iza koje se krila namera da se ovaj deo Evrope stavi pod kontrolu, pre svih, Sjedinjenih Američkih Država i da to bude odskočna daska za skok na istok - krajnjem cilju.

Ovde na našem prostoru sukobili su se interesi velikih zapadnih sila, Sjedinjenih Američkih Država i Nemačke. Ovo je prostor gde je potrebno da Sjedinjene Američke Države smeste svoje snage povučene iz Nemačke, a za to su im potrebne baze na Kosovu, a po mogućnosti i na ostalim delovima Srbije i Crne Gore. 

Postepeno je pripremana situacija u kojoj će Vojska Jugoslavije biti optužena za zločine na Kosovu i Metohiji, a to je ostvareno posle nameštene situacije  posle borbi kod Račka u kojima je zločinac Vilijam Voker i njegova komisija optužila Vojsku Jugoslavije za zločin koga nije ni bilo*.

* Kako su "eksperti" tzv. međunarodne zajednice ocenjivali srpske "zločine" ilustruju i navodi Helene Rante, finskog forenzičara i člana međunarodne komisije koja je  svojevremno istraživala događaje u selu Račak uoči bombardovanja NATO-a SR Jugoslavije. Ona u svojoj biografiji kaže da je izveštaj o tome pisala pod pritiskom Vilijama Vokera i ministarstva spoljnih poslova Finske. Voker je, kako ona kaže, u zimu 1999. godine, prelomio drvenu olovku i gađao je njenim delovima, jer nije bio zadovoljan njenim navodima u kojima ona nije koristila "dovoljno ubedljiv jezik""Kraj - osuđeni na progonstvo" Jevgeniju Baranovu u Aleksandru Zamislovu ispričala da je "Voker bio užasnut rezultatima naše istrage".

"Bila sam zbunjena i nisam bilo spremna da mu odgovorim. Ta tela su pripadala teroristima, srbskim vojnicima i stanovnicima sela. Ovaj izveštaj koji vam sada pokazujem nikada nije objavljen, a njegov sadržaj malo ko zna. Sada sam spremna da javno govorim o rezultatima istrage".

Finski novinar Ari Rusila, ekspert za Balkan, navodi u autorskom članku povodom Rantine knjige da se ona tokom ustrage usredsredila na forenzičko istraživanje ne zauzimajući stav u korist jednih ili drugih... On navodi da postoji rašireno mišljenje da je Vokerova uloga u Račku bila da pomogne OVK u kreiranju masakra koji bi bio pripisan srbskim snagama i da se na taj način pronađe izgovor za vojnu intervenciju. OVK je sakupila svoje poginule borce, obukla ih u civilnu odeću, a zatim pozvala posmatrače

(Politika: 22.10.2008, str. 1 i 4; 23.10.2008, str. 9)
 

RAT JE POČEO


“Bolji su svoji i krševi goli
No cvjetna polja kud se tuđin šeće”
Aleksa ŠANTIĆ

23. mart 1999.

Savezna vlada proglasila ”stanje neposredne ratne opasnosti”, Narodna skupština Republike Srbije nije prihvatila prisustvo stranih trupa na Kosovu i Metohiji. Celi dan očekujem tu vest. Odlazim na posao. Ljubim moju Saru i pozdravljam se sa porodicom. Svi su ostali u stanu, osim mlađeg sina Dejana koji je u gradu - javio se telefonom pre nego što sam pošao.

24. mart 1999.

Solana naredio komandantu NATO-a za Evropu da izvrši udar po Srbiji koristeći krstareće rakete, bez naznačenog vremena. Sinoć je data ”Borbena uzbuna”.

AWACS je iznad Bosne, a komandni brod Šeste flote je aktiviran - on je uvek aktivan. Premijer Rusije Sergej Primakov je bio na putu za Vašington, ali je naredio pilotu da se vrati. Agresija je neminovna, ”Politika” je objavila da se zadah rata oseća nad Srbijom.

Sinoć sam prespavao u kancelariji, u fotelji.

Stariji sin Goran je jutros otišao na Batajnicu. Znam da će prvi udar biti po aerodromima, moram da ćutim i da ne dižem paniku.

Javljeno je da je na Kosovu i Metohiji Prištinski korpus očistio Drenicu, Čičavicu, Lapski kraj... Pavković je održao svoje obećanje i za dva dana su razbijeni teroristi koji su organizovani u tzv. Oslobodilačku vojsku Kosova. Pavković i Lazarević su u Srbici. Drecun izveštava sa planine Čičavice.

Škola nastavlja rad. Nema panike, nema uznemirenosti. Oko 20.00 časova počeli su napadi. Tačnije rečeno, agresija je otpočela tačno u 19 časova i 50 minuta 1999. godine, kombinovanim udarom po celom prostoru zemlje sa oko 120 borbenih aviona i oko 80 krstarećih raketa. Na teritoriji Makedonije je razmešteno 16.950, a na teritriji Albanije 12.379 vojnika NATO - a spremnih za kopnenu ofanzivu kada se stvore uslovi za to. Počinje li vazdušno - kopnena operacija?

Predsednik Savezne vlade mr Momir Bulatović je na Radioteleviziji Srbije saopštio da je Vlada proglasila ratno stanje:

”NATO pakt je večeras izvršio agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju, izvršen je napad na jednu suverenu zemlju protiv svim principima i normama međunarodnog prava.

Zbog toga, iz stanja neposredne ratne opasnosti, Savezna vlada donela je odluku o proglašenju ratnog stanja.

Ova odluka stupa na snagu odmah. Vlada poziva sve građane, pripadnike Vojske Jugoslavije i policije, savezne i organe republika članica, preduzeća i druge subjekte odbrane, da izvršavaju svoje ustavno pravo i zakonom predviđene dužnosti i time daju doprinos suverenitetu i nezavisnosti Savezne Republike Jugoslavije.

Savezna vlada istovremeno poziva sve građane da mirno, odgovorno i savesno ispunjavaju svoje radne obaveze i time daju doprinos odbrani Savezne Republike Jugoslavije.

Savezna vlada se već obratila Savetu bezbednosti Organizacije Ujedinjenih nacija sa zahtevom da zaustavi agresiju NATO i da osudi ovaj vandalski čin.

Ovo je akt bez presedana u međunarodnim odnosima, suprotan i Povelji Organizacije Ujedinjenih nacija, i kao takav ugrožava mir i stabilnost u regionu i na evropskom kontinentu”.



Slobodan Milošević, predsednik Savezne Republike Jugoslavije

Odmah sam se uputio na radno mesto. Dok sam čekao autobus bombardovana je Rakovica. Zatresao se Vidikovac, a iz naselja oko Straževice dižu se stubovi dima. Nisu pogodili ono što su gađali. Bombardovana je i Batajnica. Brinem za Gorana. Seo sam u taksi, a taksista nije hteo da mi naplati vožnju. ”Moram i ja da nešto doprinesem”, kaže, ”rat je počeo”. Ubrzo su mi pukovniik Slavko Grbić i potpukovnik Jovica Draganić rekli da na Batajnici nema povređenih. Odmah to javljam kući. Kad sam se u ponoć vratio kući svi su bili u skloništu.

Slušaoci su vraćeni u Školu, a bili su kod svojih kuća - stanova. Iz Uprave Centra stiže naređenje načelnika Centra da se okupe u Školi i da tu budu. Bez odobrenja puštam slušaoce kućama, a one koji žive van Beograda smeštam kod prijatelja i drugova iz klase. Ostajem sam u Školi, spavam u fotelji u ratnoj uniformi pokriven vetrovkom. Svi slušaoci se redovno javljaju.

Momir Bulatović, predsednik Savezne vlade

25. mart 1999.

Stižu vesti sa svih strana - agresor je dejstvovao   krstarećim raketama po 450 objekata. Generalštab je saopštio da je tokom tročasovnih dejstava raketirino pet aerodroma, pet kasarni, više centara veze, nekoliko komandnih mesta, skladišta i jedinica na položajima kao i dva objekta namenske industrije. Javljeno je da su u prvoj ratnoj noći oborena dva neprijateljska aviona.

Prvih dana izvršenu su udari po privrednim objektima:  Termoelektrana ”Obilić”, fabrika ”Utva” u Pančevu, Vazduhoplovni zavod ”Moma Stanojlović” i preduzeće ”Milan Blagojević” u Lučanima. U Pančevu radnici ”Utve” se okupljaju i tiho ulaze u fabriku, s nevericom posmatrajući svoju fabriku u kojoj su mnogi od njih proveli radni vek. Iznad fabrike se vije stub gustog dima vidljiv u pola Banata i sve do Beograda.

Saopšteno je uputstvo za raspoznavanje zvuka sirene: neprekidni zavijajući zvuk u trajanju od 60 sekundi - vazdušna opasnost, jednolični zvuk u trajanju od 60 sekundi - prestanak opasnosti. Od danas će zavijajući zvuk sirene biti pomešan sa detonacijama - zvuk sirene će ubijati dušu, a detonacije oduzimati život.

Samo što su supruga Tomka, snaja Suzana i unuka Sara stigle iz skloništa, ponovo je dat signal ”Vazdušna opasnost”. Sara kaže: ”Deda, moramo u sklonište, opet pucaju nevaljale čike”. Ostao sam u stanu. Očekujem vesti. Opet bombarduju Batajnicu - to sam saznao tek kad sam došao na posao, na hodniku su me čekali Grbić i Draganić. ”Šefe, nema povređenih”, kažu. Iako je ratno stanje nije proglašena mobilizacija. Treća armija je krenula u silovit napad na tzv. Oslobodilačku vojsku Kosova. Očekivalo se to posle Pavkovićevih reči: ”Zbog napada na naš narod, krivicu za ono što sledi posle ovog snosiće oni koji nas bombarduju”.

Pre podne opet napadi. Opet bombardovana Batajnica. U Kuršumliji 10 mrtvih - pogođen ulaz u sklonište. U Centru vojnih škola ništa se ne preduzima konkretno. Izmišljamo planove o kursevima, a najbolje bi bilo da svi idemo u jedinice. Izmišljamo i borbeni izveštaj, a bombe padaju i ljudi ginu. Zarobljen je jedan neprijateljski pilot - Nemac.

Masovno se javljaju dobrovoljci i iz zemlje i iz inostranstva. Stižu branioci iz svih srbskih krajeva, ali i iz sveta, svi oni koji imaju savest, a oni bez nje nam i ne trebaju. Pripadnici Vojske Jugoslavije su časno i hrabro pružili otpor brojčano i tehnički daleko nadmoćnijem neprijatelju - piloti poleću u jato najsavremenijih neprijateljskih aviona, protivavionci uporno čekaju da na nišan ”uhvate” lešinare koji kruže iznad njih, naši ”kopnenjaci” odsudno stoje na granici sprečavajući upad na našu teritoriju, posade ratnih brodova čvrsto stoje na svojim palubama iako znaju da su idealan cilj moćnih neprijateljskih raketa... 

Već na prvom sastanku major Jovica Draganić ustaje i kaže odlučnim glasom: ”Meni nije mesto ovde, ja idem u moju jedinicu, mojim protivavioncima”. Ne mogu ništa da mu odgovorim, potpuno je u pravu, ali moram čekati odluku nadležnih. Svi su kao jedan, profesionalno i sa visokim moralom čekaju odluku. Lako je raditi sa ovakvim ljudima.

U toku dana donešena je odluka, slušaoci  se vraćaju u jedinice. Nema ništa u Školi da rade nastavnici kada oni odu.

Ceo dan juče su Tomka, Suzana, Dejan i Sara - dedino ”žuto pile” u skloništu. Od eksplozija se tresu zgrade.

26. mart 1999.

Celu noć napadi ne prestaju - Niš, Leskovac, Priština,  Prizren, Kosovska Mitrovica, Batajnica... Naši ruše avione. NATO je dobio ”po nosu” više nego što je očekivao. Valjda je tek sada potpuno jasno pripadnicima Škole nacionalne odbrane SAD, koji su bili u poseti našoj Školi nacionalne odbrane u proleće 1996. godine zašto sam na pitanje: ”Da li ćete, prema vašoj vojnoj doktrini, gospodine kapetane bojnog broda (sigurno su znali da sam ja autor nacrta te vojne doktrine i verovatno su je imali) na napad uzvratiti?”, odgovorio: ”Svakako, i to da napadaču pršti perje na sve strane”. I pršti, njihove moćne ”ptičurine” ruše naši protivavionci. David se nije uplašio Golijata.

Savezna vlada je prekinula diplomatske odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama, Velikom Britanijom, Francuskom i Nemačkom. U Skoplju su masovne antinatovske demonstracije. Demonstranti bacaju Molotovljeve kotkele, zapalivši deo zgrade američke ambasade. Bratski makedonski narod nije Srbe ostavio na cedilu i ne posmatra mirno rušenje Srbije. Hvala vam braćo Makedonci! Danas je preko sto krstarećih raketa palo na objekte širom zemlje, a na našem nebu letelo je nekoliko stotina lovaca - bombardera. Ciljevi su uglavnom kasarne na Kosmetu, posebno tamo gde su mislili da ima najviše vojnika želeći tako da izazovu što više žrtava.

Sinoć je gađan Niš, rejon aerodroma Lađevci je bio pod vatrom 20 neprijateljskih raketa, trese se u centru Prištine i Kosovske Mitrovice. Za junačko držanje jedinice i komande Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, Komande Treće armije i Prištinskog korpusa su naredbom Predsednika SR Jugoslavije pohvaljeni .

Pogođene su tri škole u Rakovici.

Danas slušaoci odoše u jedinice. Želim im da se junački bore i da se svi živi vrate i završe svoje školovanje. Ispraćaj je, zaista, bio dirljiv. I nastavnici će za njima. Javio sam se da idem u Rečnu ratnu flotilu ili Prvu armiju, da budem, ako treba, ponovo kamandant rečnog minolovca, gde sam bio kao potporučnik. Ne mogu ovde da mlatim praznu slamu, da trčim iz kancelarije u podrum, da čekam da poginem od bombe i rakete u ovoj zgradurini u kojoj nema onih zbog kojih postoji. Tri razloga su za to: (1) Goran je na Batajnici, bombe padaju oko njega; (2) vojnik sam i znam da ću moju Saru - dedino ”žuto pile”, moju Tomku, mog Dejana i moju Suzanu, koji su u skloništima, najbolje braniti boreći se protiv onih koji su ih tamo oterali; (3)  moji slušaoci su otišli, mesto njihovom načelniku klase i nastavniku je sa njima.

Zvala Branka, kćerka mog brata Rajka, snaja Biljana, snaja Mira, rođak Mišo... Iz sela zovu tašta Mara, šuraci Toma i Dragan, šurnjava Kaja, komšije Žikica i  Snežana... 

Strahovit napad na Beograd - Batajnica, Jakovo, Sremčica, Zuce, Avala, Bubanj Potok... Sve se trese, Batajnica je u plamenu, nebo “gori” iznad aerodroma. Odmah posle bombardovanja javio se Goran - dobro je. U zgradi nema nikoga, spavam sam u kancelariji. Umesto da smo odmah napustili zgrade i otišli u rastesit raspored, mi čekamo na prostoru koji je veoma unosan cilj za neprijatelja i koji su sa GPS-om sigurno obeležili Amerikanci kada su bili u poseti. Ne idem u sklonište, jer to i nema svrhe.

27. mart 1999.

Tomka, Suzana i Sara su još uvek u skloništu i kada sam  zvao nisu znali gde je Dejan.

Saznali smo da je general - pukovnik Ljubiša Veličković samoinicijativno seo u avion MiG - 29 i uzleteo sa aerodroma Batajnica. Nema podataka da li se borio, a sleteo je na oštećenu pistu. Ništa se drugo od čoveka kakav je Ljubiša i nije moglo očekivati, a neke galamdžije i ”patriote”  se nisu javili u svoju Vojsku. Sve čestitke Ljubiši, hrabrom pilotu, mom nekadašnjem predpostavljenom!

Batajnički aerodrom je u nekoliko navrata zasipan raketama i zabranjenim kasetnim bombama. Stradale su zgrade, hangari, stare letelice, ali ljudi su sačuvani.

Treći dan rata bombardovanje je nastavljeno, u Beogradu je gorela Lipovička šuma, u Sremčici je pogođeno hemijsko skladište, četiri krstareće rakete ”Tomahavk” su pogodile Spomen-park ”Šumarice” - mrtve opet ubijaju, bombardovan je centar Prištine, Gnjilana, Aleksinca, Čačka... Kragujevački radnici telima štite svoju fabriku, dve stotine Beograđana prekrilo je Spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu crnim plaštom u znak protesta što nekada ovaj veliki saveznik i prijatelj Srba danas bombarduje nas koji smo ih toliko voleli i Francusku zvali svojom majkom - admiral Geprat, srbska majka, se prevrće u grobu zbog toga. Do sada je srušeno 30 škola, naši prtivavionci su oborili četiri lovca, a u noći između 27. i 28. marta oboren je ”crni soko”, ponos američkog vazduhoplovstva, lovac F-117.

Radnici ”Zastave” u svojoj odluci poručuju: ”Ne damo Zastavu! Ne damo ni parče tvrde, ali slatke kore hleba. Ne damo! Pucajte u Zastavu, ali vas tu čekaju ne kosti iz Šumarica, već živi ljudi. Čeka vas, ne 7.000 mrtvih Kragujevčana, već 200.000 živih”. 

Rusija je proterala predstavnika NATO - a u Moskvi i zamrzla svoje odnose sa Alijansom. Francuski pisac Vladimir Volkov je izjavio da se stidi što je Francuz i da bi želeo da je Srbin. U Atini, Čikagu, Torontu, Nikoziji, Londonu, Briselu, Tel Avivu, Velingtonu gore američke zastave. Londonski ”Tajms” poredi Blera sa Hitlerom.

U Centru se pripremaju ekipe za odlazak u jedinice. Odmah na početku kapetan fregate Ilija Brčić je tražio da ide u Ratnu mornaricu.

U Makedoniju stižu kopnene snage SAD. Do sada srušena tri naša aviona. U ovoj državi se širi revolt zbog prisustva snaga NATO - a. U selu Puševište stanovnici su kamenicama napali jednog italijanskog vojnika, koji je teško povređen. Vozila NATO - a su meta nezadovoljstva stanovnika u mestu Staro Nagoričane. Stanovnici Kumanova zabranjuju NATO vojnicima da stupe u njihovo mesto U nekim mestima se pripadnici alijanse jedva spasavaju od linča. Vojnici NATO-a su neljudskim i bahatim ponašanjem dozlogrdili ovim mirnim ljudima. Dok Makedonci brane na ovakav način Srbiju, vlast u Crnoj Gori ćuti.

Goran je došao kući. Raspoložen je. On je miran, plašio sam se da se ne uplaši tako strahovitog bombardovanja, on se smeje - tatin junak. Ponosan sam na njega, a znam da mu nije lako i da ne pokazuje šta oseća.

Interesantno je, oni koji su bili najglasniji da rođeni u Bosni i Hercegovini trebaju ići da brane svoj kućni prag sad ćute, pravili bi bezvezne planove za školovanje u ratu. Ako se ne odbranimo, neće nam trebati ni škole ni školovanja. 

Priredio kontraadmiral Boško Antić
 

 



  • Izvor
  • Tanjug
  • Kontraadmiral Boško Antić / vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

24. mart 1999. godine, priredio Boško Antić, kontraadmiral u penziji


Narod na našim prostorima mučile su od davnina kojekakve zaraze i pošasti, a uz mere države branio se koliko je znao i mogao. Zatvaranju granica Srbije i oštroj sanitetskoj...


Dalibor Ćetojević zaraženi mladić iz Laktaša, na svom Fejsbuk profilu napisao je svoja iskustva sa virusom korona i nadležnim službama. Njegovu objavu prenosimo u potpunosti: Pozdrav svima, molim vas da...


Pobeda nad Trećim Rajhom bez sumnje ne bi bila moguća bez sovjetskih hrabrih pilota i aviona koji su po mnogim parametrima nadmašili nemačke. 1. Jak-3


Ostale novosti iz rubrike »