Narod na našim prostorima mučile su od davnina kojekakve zaraze i pošasti, a uz mere države branio se koliko je znao i mogao. Zatvaranju granica Srbije i oštroj sanitetskoj kontroli oko državnih međa pribegavalo se i u davnim vremenima pri epidemijama. Tako je prvih godina 20. veka sprečen ulazak pogubne bolesti kuge, od koje se narod tada sačuvao, piše Politika.
O tome svedoči knjiga „Sanitet u užičkom kraju (1901–1914)” Novaka Živkovića zapisima o zdravstvenim prilikama, prvim lekarima i razvoju sanitetskih službi s početka 20. veka. Piše i o tadašnjim boleštinama i načinu borbe protiv njih.
„Prvi dani 1901. godine doneli su javnosti, a posebno sanitetskoj službi u Srbiji, jako uznemirenje. Iz kancelarije Sanitetskog odeljenja Ministarstva unutrašnjih dela je saopšteno da se u Carigradu pojavila kuga. Da bi se prodor opasne bolesti sprečio, naređena je kontrola putničkog saobraćaja i prometa iz pravca Carigrada i sa istoka. Preventiva se nije ograničavala samo na ovu meru. Ministarstvo je naredilo okružnim pograničnim nadleštvima da preduzmu hitne mere radi sprečavanja zaraze koja može prouzrokovati katastrofalne posledice u narodu.”
Načelstva pograničnih okruga starala su se, ali nikad dovoljno, da drže pod kontrolom državnu među i granične prelaze na njoj, podizala ograde, karaule, postavljala kordone. Ipak hajduci i kradljivci stoke nalazili su načina kako da pređu, a izbegnu susret sa zakonom. Tako se javljala i mogućnost prodora zaraznih bolesti. Stoga je vlast na opasnost od kuge brzo reagovala. Dok se u pirotskom kraju od države tražila pomoć „ako bude potrebe da se pravi karantin za begunce iz Turske koji bi da umaknu od kuge”, Okružno načelstvo u Užicu, odazivajući se naredbi ministarstva, podnosi na odobrenje plan za podizanje karaule u mestu Čista Ravan na granici Zlatiborskog sreza. Taj deo državne međe prema turskoj carevini bio je ozloglašen po učestalim prekršajima koji su omogućavali i prodor zaraza. Ova karaula je brzo sagrađena. Oštroj sanitetskoj kontroli podvrgnut je i promet preko tek otvorene carinarnice na Kokinom Brodu.
„Zdravstvene službe u zemlji obratile su se javnosti, saopštavajući kako je kuga iza državne granice dovela do niza smrtnih slučajeva. Opet se upozoravalo na kontrolu putničkog prometa, naročito od pravca Carigrada, a posebno na železnički saobraćaj. Ponavljani su sanitetski propisi za zaštitu od te opake bolesti. Sve ove predostrožnosti dovele su do uspeha – kuga se nije pojavila u Srbiji”, piše Živković.
Još jedan uspeh te 1901. postignut je na sprečavanju prodora i širenja druge zarazne bolesti – lepre. Ali s epidemijom šarlaha išlo je teže. Okružni fizikus dr Aleksa Stojković navodi da je šarlah te godine u užičkom kraju odneo 167 života. „Epidemija je počela s proleća, nastavljala se i širila preko leta i jeseni, pa je prešla i u iduću godinu. Pomor je zahvatio najmlađe.” Šarlah je imao teške posledice po rad u školama, neke mesecima nisu radile. Godine 1908. ova bolest besnela je po ariljskom kraju. Izveštaji zdravstva pominju i tadašnja oboljenja sa ne tako pogubnim posledicama: male boginje, tuberkulozu, influencu, zapaljenje pluća.
Razne boleštine nadirale su i s početka Velikog rata, po narodu je tifus posebno kosio. U tim ratnim strahotama slabo je do napaćenih dopiralo zvanično uputstvo lekara: „Da bi se sačuvao pegavog tifusa prvi uslov je da održavaš ličnu higijenu bez vašiju, jer samo bela vaš prenosi tifus.”
Venerične bolesti posle Velikog rata
Kada je Prvi svetski rat završen, popravile su se i zdravstvene prilike, mada je i početkom dvadesetih godina bilo zaraza. U monografiji o selu Kremnima autor Ilija Misailović piše da su ratni uslovi, veliko siromaštvo naroda, nedovoljna prosvećenost, prolazak raznih vojski i zarobljenika bili pogodni i za pojavu raznih veneričnih bolesti:
„Narodni odbor Užica je poslao dopis načelstvu 27. aprila 1921. da se pored okružne varoši u svakom srezu uvodi radno mesto sanitetskog policajca koji će ’loviti zarazne osobe bez obzira na to da li su seljaci, činovnici, trgovci ili ma kakve druge profesije, muško i žensko, i upućivati ih na lečenje ovdašnjoj ambulanti’. Tim policajcima se nudi, pored redovne plate od 100 dinara mesečno, dodatak na skupoću i poseban dodatak ’ako budu revnosno vršili svoju službu’. Za sanitetskog policajca sreza zlatiborskog postavljen je 4. maja 1921. Dragomir Radmilović. Prilikom njegovog postavljenja preporučeno je načelstvu da sakupi što više pretplatnika za list ’Narod’ u kome će izlaziti opširni članci za venerične bolest, koji će biti korisni za svesniju publiku...”
Branko Pejović, Politika 
