booking.com
Početna stranica > Novosti

Žena koja je sludela četiri službe

Žena koja je sludela četiri službe
29.09.2019. god.

 ŠPIJUNAŽA je tajnoviti zanat, umetnost obmane, veština profesionalnih tragača za skrivenim informacijama i ljudima, koja ume da bude i zlo neslućenih razmera. U njenom centru je čovek, koji pokušava da na sve moguće načine dođe do strogo poverljivih podataka. Nekada to od njega traži otadžbina, nekada agentura, a nekada moćna grupa ljudi. Na našim balkanskim prostorima špijunaža nikada nije bila cenjena kao veština, pa je zato tajni agent najčešće pogrdno nazivan - uhoda, dostavljač, cinkaroš, doušnik, potkazivač ili špijunčina.

 
Istorija tajnih službi Srbije, međutim, kazuje da postoje špijuni za koje se može reći da su bili agenti ili obaveštajci svetskog kalibra. To dokazuje da je veština tajnog života i špijuniranja kod Srba bila ponekad i vrlo uspešna profesija. Priče o našim špijunima započećemo sa ženom, Verom Pešić, koja je za samo 25 godina života uspela da sludi četiri jake obaveštajne službe.
 
PRIMLJENA je da radi u kontraobaveštajno odeljenje Kraljevske jugoslovenske vojske, gde je školovana za obaveštajni rad. Uoči Drugog svetskog rata, vešto vođenu Veru Pešić prihvataju obaveštajne službe Nemačke, Velike Britanije i Francuske. Kao četvorostruki agent počela je pretežno da radi za Generalštab i Šesto odeljenje Uprave bezbednosti Nemačke. Tako je započela karijeru jednog od najboljih špijuna, koje je Srbija imala.
 
Vera Pešić je rođena 1919. godine u Leskovcu gde je završla osnovnu školu i pohađala gimnaziju. Roditelji su joj živeli u Sijarinskoj Banji i Leskovcu. Deda po majci Miloš Radović bio je sudija Velikog crnogorskog suda na Cetinju. Otac Milan bio je načelnik sreza. Rasla i školovala se u Leskovcu. Rano je postala svesna svog tela. Maštala je o lepim luksuznim haljinama, otmenom društvu, putovanjima, bogatom životu. Zvali su je "leskovačka lepotica". Mlada se udaje, ali joj nakon dve godine brak propada. Odlazak u Beograd bio je prekretnica u njenom životu.
 
- OTKRIO je pešadijski major Slavko Radović koji je tragao za mladim i pametnim ljudima. Predstavio je Veru pukovniku Dragoljubu Stojanoviću, koji joj je objasnio da će na predlog majora Radovića i advokata Tripka Žugića biti primljena sa službenik u Kontraobaveštajnom odeljenju Generalštaba. U početku je obavljala opšte administrativne poslove i trudila se da za platu od 2.000 dinara, kojom je bila veoma zadovoljna, pokaže revnost, ažurnost i preciznost, što se od nje i očekivalo. Kada je u kabinetu majora Radovića upoznala generala Ljubomira Novakovića, po majci plemenskog rođaka, do nje počinju da stižu i podaci o strogo poverljivim poslovima, pa je počela da zalazi i u druga odeljenja Generalštaba, upoznajući lagano čitavu strukturu složene organizacije - opisuje njeno uvođenje u vojnu agenturu biograf Nikola P. Ilić.
 
Pukovniku Stojanoviću je bila potrebna žena obaveštajac, sposobna da prepozna strane špijune i da se samostalno snalazi u kontaktu sa njima.
 
PORED kurseva stranih jezika engleskog, nemačkog i francuskog i tečaja stenografije, obuka je obuhvatala praktična predavanja. Pored toga, trebalo je da u kratkom roku pročita desetak knjiga sa špijunskim štivom, koje je kasnije sa oficirima komentarisala. Radoznala, pročitala ih je, jednu za drugom, još na radnom mestu, a u analizi je pored inteligencije i dobre memorije, pokazivala izuzetnu sklonost za shvatanje suštine problema.
 
Major Slavko Radović je pozvao u svoj kabinet i iz čelične kase uzeo ukoričeni "Elaborat o kontraobaveštajnom radu", u kojem su bili opisani mnogobrojni primeri otkrivenih stranih obaveštajaca u Kraljevini Jugoslaviji. - Gospođice Vera, ovaj materijal ćeš ovde čitati. Nikakve beleške nemoj pisati, niti sa bilo kim nemoj da komentarišeš ono što pročitaš. Potrudi se samo da zapamtiš primere rada stranih špijuna i kako su otkriveni. Sadržina materijala je strogo poverljiva i zato ćeš ga za vreme odmora ili izlazaka iz kabineta meni vraćati i ponovo uzimati. Zapamti, takva su pravila službe. Imala je tek 19 godina.
 
BRZO je Vera Pešić shvatila suštinu obaveštajnog i kontraobaveštajnog rada i naučila šta je vojna, policijska, privredna i kulturna tajna, kao i zašto i kako se bira, pridobija i vrbuje tajni saradnik, bez kojeg nema rada. Prvi put saznaje ko sve može biti agent, rezident, obaveštajac, kontraobaveštajac, posrednik, dvojnik i veza.
 
- Obaveštajac mora da bude vrstan kupac, a nikakav prodavac. To znači da stvara kvalitetnu agenturnu mrežu na pravom mestu, odakle će blagovremeno da otkriva neprijateljski rad, prati ga i sprečava, da štiti državno uređenje Kraljevine Jugoslavije - često ju je upozoravao iskusni major Radović.
 
Namesništvo i Vlada Kraljevine Jugoslavije uzalud nastoje da izbegnu velike evropske i svetske potrese. Zbog vojnih, političkih i ekonomskih interesa, velike sile u Jugoslaviji ugrađuju tajnu agenturu u vojsci, policiji, ministarstvima, Narodnoj skupštini, privrednim preduzećima, Radio Beogradu, novinsko-izdavačkim kućama, raznim agencijama, Srbskom kulturnom klubu.
 
VERA Pešić je savladala način održavanja veza i sastanaka i prisluškivanja razgovora. Naučila je šta je razrada, kontrola i provera agenata i izveštaja i kako se koriste javke, tajna mastila, operativno-tehnička sredstva, golubovi pismonoše, izveštaji, pismeni i usmeni; kako se koriste radio-stanica, šifre i dezinformacije, izdaju zadaci, zakazuju redovni i rezervni sastanci, snimaju i kradu dokumenta. Dobila je zadatak da parira neprijatelju, tako što će ga blagovremeno otkrivati i presecati njegove aktivnosti.
 
Savetovana je da shvati da mora da bude strogo prikrivena, jer ako neprijatelj oseti da je naleteo na srbskog agenta, izbeći će kontakt ili će pokušati da ga prevrbuje - podučavao je načelnik Kontraobaveštajnog odeljenja Generalštaba vojske.
 
ZA JUGOSLOVENSKE kontraobaveštajce je posebno bila interesantna novoformirana britanska sekcija "D" i njen centar u Beogradu, kojim je, znali su, rukovodio britanksi major Julius Han. Njegova konspirativna imena bila su Cezar i Gordner, a pomoćnik mu je bio Bil Bejli, inženjer u Trepči. Saradnici su im bili britanski državljani u Jugoslaviji, kao i pripadnici određenih antifašističkih grupa, koje su bile formirane, i neki lideri opozicionih partija i udruženja.
 
Britancima je u obaveštajnom radu protiv zajedničkih neprijatelja, Nemačke i Italije, često naruku išla razgranata agentura francuske obaveštajne službe. Francuzi su samo u rudniku zlata Lece, nedaleko od Sijarinske Banje, imali agente Nikolu Milića, sekretara, inženjera Balbuša, a nešto kasnije i inženjera Žorža Kostu.
 
Nemačka je u Beogradu imala i konzulat, kojim je rukovodio inženjer Franc Nojhauzen, opunomoćenik za privredu Ministarstva ruda. Pojedini uposlenici konzulata bavili su se, u stvari, špijunažom. Vera Pešić je imala zadatak da otkriva delatnost nemačke obaveštajne službe.
 
 
BEOGRAD STECIŠTE ŠPIJUNA
 
BEOGRAD je 1938. godine bio stecište velikog broja špijunskih mreža i agentura velikih sila i susednih država. Bila su tu čvorišta razgranatih obaveštajnih mreža Francuske, Velike Britanije, Nemačke, Sovjetskog Saveza i SAD, kao i aktivne agenture Italije, Mađarske, Austrije, Bugarske, Albanije, Grčke i Rumunije, pa i špijuni emigrantskih antijugoslovenskih organizacija i udruženja. Beograd je svima bio zanimljiv zbog centralnog položaja na Balkanu, kao glavna magistrala u komunikaciji Istoka i Zapada, koju su velike sile želele da poseduju ili je barem kontrolišu.


  • Izvor
  • Neustrašiva Vera Pešić, foto: Novosti/ vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Piše: Boško Antić, kontraadmiral u penziji U drugoj polovini septembra 1944. godine, u toku borbenih dejstava u Rumuniji i Bugarskoj, komanda Dunavske flotile preduzela je više mera radi neprekidnog sadejstva...


Informacija da Japan neće napasti Sovjetski Savez bila je presudna da se delovi Crvene armije povuku i pomognu u odbrani

Ove godine Nobelova nagrada za književnost pripala je Peteru Handkeu, dramskom piscu sa neupitnim književnim ostvarenjima. Međutim, slučajno se sukobio politički stav sa zapadnim establišmentom, pa se sav pakao...


 Kako izgledaju insignije „žezal“ i „deržava“ za koje je ruski car Ivan Grozni verovao da imaju lekovitu moć?


 Nagradili smo ih crvenim zvezdama. Neko je zaslužio jednu, neko pet! (Tita ovde ne tražite)


Ostale novosti iz rubrike »