booking.com
Početna stranica > Novosti

Lažima poraženog proglasili pobednikom, a pobednika poraženim

Lažima poraženog proglasili pobednikom, a pobednika poraženim
10.06.2019. god.
Komandanti NATO-a koji su besomučno bombardovali Treću armiju, posebno Prištinski korpus, bili su šokirani kada se sa Kosova i Metohije povlačila Vojska Jugoslavije u kolonama koje su potvdile da je laž da je NATO „naneo velike gubitke srbskim snagama“. Slika koje je otišla u svet pokazala je da ja Vojska Jugoslavije na Kosovu i Metohiji samo malo okrznuta. Silnicima nije preostalo ništa nego da novim lažima i manipulacijama proglase sami sebe pobednikom svesni da su poraženi. Međutim, istina je polako ugledala svetlo dana!


Glavnokomandujući. američki general Vesli Klark, pokušavao je da obmane svetsku javnost i administraciju u Vašingtonu o stvarnim efektima vazduhoplovne agresije NATO na SRJ. Izjavu komandaat Treće armije, generalpukovniaka Nebojše Pavkovića,  o gubicima Treće armije u toku agresije, Klark je prokomentarisao kao „Srpske dezinformacije“. Nije time uspeo da obmane ni svoje pretpostavljene pa je smenjen sa dužnosti dva meseca pre penzionisanja.

Prvi izveštaji Alijanse bile su da je avijacija NATO uništila 181 tenk, 317 oklopnih transportera, 857 artiljerijskih oruđa i 600 vojnih vozila. To je potvrdio i  ministar odbrane SAD Vilijam Koen i proglasio agresiju NATO na SR Jugoslaviju za „Najuspešniju vazdušnu kampanju svih vremena... Naneli smo velike gubitke srbskim vojnim snagama na Kosovu, uništili više od 50 odsto njihove artiljerije i jednu trećinu borbenih vozila“.

Ubrzo zatim, na brifingu za štampu, šef Združenog generalštaba američke vojske, general Henri Šelton, pokazujući novinarima brojne grafikone i fotografije, ublažio je prvo saopštenje u gubicima VJ i  potvrdio  da je uništeno 120 tenkova, 220 oklopnih transpotera i do 400 artiljerijskih oruđa i minobacača.

Međutim, verovatno, izjava komandanta Treće armije o gubicima, izjava Džemi Šeja i komandanata i Štaba NATO, dovele su 11. juna 1999. godine na Kosovo, u Prištinu, i na komunikacijama koje sa Kosova i Metohije vode ka Srbiji, preko 100, uglavnom stranih novinarskih i TV ekipa, koje su došle da prate povlačenje „potpuno uništenih“ jedinica Treće armije i Prištinskog korpusa sa Kosova i Metohije. 

Laži koje su svetskim medijima govorili Džemi Šej i ostali počele su da se ruše kao kula od karata. Za predstavnike medija  je bilo potpuno iznenađenje kada su se na putevima pojavile kolone tenkova, lanseri raketnih sistema, oklopni trasporteri, artiljerijska oruđa i motorna vozila krcata vojnicima.

To je bila prilika da se svetskoj javnosti pokaže da VJ nije pretrpela ni približne gubitke u borbenoj tehnici, kako su tvrdili.

Počelo je prvo javno „probijanje“ istine u svet o stvarnim efektima bombardovanja jedinica Treće armije na Kosovu i Metohiji.

Prema informacijama koje su stizale još tokom agresije, general Klark je imao ozbiljnih problema sa Vladom svoje zemlje, ministrom odbrane Koenom i načelnikom Generalštaba Šeltonom,  u vezi sa rezultatima vazdušne kampanje, tempa i ciljeva bombardovanja i zahtevima za povećanje vojnih efektiva i izvođenje agresije na kopnu. Pod pritiskom Vašingtona da donese pozitivne rezultate bombardovanja, Klark je preuveličavao uspeh vazdušnih udara, iako je od Komande vazduhoplovstva dobijao uveravanja da je teško pogoditi tenk sa visine od 15.000 stopa. Klark je proglasio pobedu i tako ućutkao nevernike u sumnje o rezultatima agresije. Međutim, izjave pojedinih zvaničnika, koji nisu bili ubeđeni u tačnost izveštaja o uspesima vazdušne kampanje na Kosovu i Metohiji, počele su da potkopavaju kredibilitet Komande i glavnokomandujućeg NATO generala Klarka. Ministar odbrane Ruske Federacije maršal Sergejev bio je impresioniran izveštajima stranih novinara sa terena i poručio jugoslovenskom rukovodstvu: „Dok su gledali pokret vaših jedinica sa Kosova iz visina, NATO planeri su padali u nesvest“.

Najbliži saradnici Klarka bili su realniji u proceni moje izjave o gubicima. Sugerisali su mu „Da je srbski general možda u pravu“. General Klark je reagovao na sugestije saradnika i krajem juna formirao mešoviti tim od tridesetak stručnjaka iz NATO-a i oružanih snaga SAD, koji je nazvao „Tim za procenu efikasnosti municije“.

Tim je na Kosovu pronašao desetine uništenih i spanjenih vozila i autobusa ali samo nekoliko tenkova. U svom izveštaju članovi tima naveli su da su „podaci vrlo precizni kada je reč o fiksnim metama, poput bunkera i mostova, ali i da su mnogo puta nasamareni“. Prema izjavi jednog člana tima, „Srbi su zaštitili jedan most od NATO bombardera gradeći lažni od polietilenskih ploča, koje su postavili 300 jardi uzvodno. NATO je uništio lažni most mnogo puta“. On je detaljno objasnio kako su napravljene lažne mete za artiljerijsko naoružanje, tenkove i protivavionska oruđa i konstatovao „izgledali bi savršeno sa visine od tri milje“. Kada je saznao za loše vesti, Klark je naredio članovima Tima da izađu iz helikoptera: „Idite na svako od tih mesta. Peške obilazite teren“.

Međutim to se nije moglo sakriti od medija. Krajem juna i početkom jula 1999. godine, američka štampa počela je da svojoj javnosti otkriva istinu o agresiji na SR Jugoslaviju i da ukazuje da je pravi cilj vazdušne kampanje bio slamanje naroda, a da su prave mete bili civili, industrijski i drugi objekti koji su od vitalnog značaja za život i opstanak ljudi i čitavog naroda u SR Jugoslaviji.

Novinari „Njujork Tajmsa“ 28. juna 1999. godine  otkrivaju brutalne laži, da su samo vojni, a ne i civilni ciljevi bili meta bombardovanja suverene SR Jugoslavije. U listu se navodi da je bombardovanje nanelo neznatnu štetu jugoslovenskoj armiji, koja je iz okršaja sa nadmoćnim NATO-om izašla skoro neoštećena.

„Širom zemlje mogu se videti samo razoreni civilni objekti, fabrike, srušeni mostovi i uništene centrale.“ Njujorški dnevnik otkriva čitavu seriju sramotnih tvrdnji agresora, od toga da su agresorski piloti „hrabro i ponosno“ gađali podmetnute makete tenkova i lažnih meta, do naknadno utvrđenih „vizuelnih“ grešaka pogodaka koje su zabeležile kamere u avionima, kada ih ustvari nije bilo. „Na Kosovu gotovo da nema olupina tenkova i drugog vojnog arsenala, koje je prema tvrdnjama, NATO avijacija pogodila.“

U tekstu „Njujorškog dnevnika“ navodi se: „Da je NATO preživeo poraz na vojnom planu, napadajući iz vazduha moćnom tehnologijom, jednu daleko manju i slabiju zemlju“ i da  generali u Briselu ne vole da pričaju o tome. „Niko se sada ne prsi da priča o tome“, izjavio je oficir iz NATO-a koji je želeo da ostane anoniman. „Sasvim je druga slika, što se tiče razrušenih civilnih objekata“, kaže list i ukazuje „da je avijacija brutalno i besomučno gađala i uništavala objekte od vitalnog značaja za život ljudi, ubijajući pri tom bespomoćno stanovništvo“ i navodi da je „američka štampa, direktno bila uključena u propagandni rat, sve vreme trajanja agresije na SR Jugoslaviju... skrivajući ratne zločine koji su činjeni i lažno prikazivala agresiju kao navodnu 'humanitarnu intervenciju“.

Kineski dnevnik „Žen min žibao“ je ocenio „da vojni pobednik u NATO agresiji na Jugoslaviju nije ta vojna alijansa već Oružane snage Jugoslavije, koje su iskoristile svoju mudrost i jake tačke da bi razbile i istrošile snagu protivnika“.

U tekstu ovog dnevnika je data analiza vojnih efekata dvoipomesečne NATO agresije na Jugoslaviju i konstatovano da će u vojnoj istoriji sveta biti zapisano da je “najmoćnija vojna organizacija bacila više od 10.000 tona bombi na malu zemlju“, čiji je rezultat bio svega 13 uništenih tenkova. Kineski list je ocenio  da je „NATO izgubio obraz“ i da su vojnici iz NATO zemalja, posle ulaska na Kosmet, i pored velike pretrage, „razočarani, našli ostatke samo tri tenka“ i istakao „da je propaganda NATO u nevolji kako to da objasni posle svakodnevne povike o 'velikim vojnim uspesima“.

Analizirajući stvarne razmere ovakvog vojničkog neuspeha, kineski dnevnik ocenjuje: „Da su 19 zemalja članica te alijanse 1.113 puta ekonomski jače od Jugoslavije, sa 43 puta većim oružanim snagama, koristile 1.100 aviona različitih tipova, koji su izveli više od 34.000 poletanja i bacili više od 23.000 najsavremenijih raketa i bombi, uključujući, i najmodernije laserski navođene i komjuterski kontrolisane, da bi sada samo našao ostatke tri tenka“.

„Šta je NATO bombardovao toliko dana“ kada su veliki konvoji tenkova i artiljerijskih oruđa jedinica Vojske napuštali Kosovo. To nije šokiralo samo „ NATO političare“ već i strane dopisnike koji nisu mogli da veruju svojim očima. Razlog tako velikog jaza između naduvanih „rezultata na bojnom polju“ i stvarnih gubitaka jedinica Vojske na Kosovu, kineski analitičari vide u nastojanjima portparola NATO-a Džejmi Šeja, da napravi galamu o navodnoj „vojnoj pobedi“, s jedne, i „mudroj kamuflaži i imitaciji ciljeva koju su izvele jedinice jugoslovenske vojske“, s druge strane. Takvom taktikom „Do maksimuma su očuvane snage Vojske Jugoslavije, a zbunjene NATO vazdušne snage i pored velike nadmoći, od početka do kraja agresije, nisu se usuđivale da se spuste na manje visine što je priznanje jugoslovenskoj vojsci i njenoj obučenosti“.

Nezadovoljan i drugim izveštajem svog Tima Klark je naredio Komandi Vazdušnih snaga da pripremi novi izveštaj o efektima bombardovanja snaga Treće armije na Kosovu i Metohiji.

Posle samo mesec dana, brigadni general Džon Korli je septembra meseca 1999. godine predao Klarku izveštaj.

Novi izveštaj je zadovoljio Klarka. U njemu su bile sve same laži, koje su trebalo da potvrde uspešnu kampanju NATO. U njemu je navedeno da je avijacija NATO uništila 93 tenka i 153 borbena vozila, što je približno brojkama, koje je odmah posle završetka agresije saopštio načelnik Združenog generalštaba general Šelton. Da je uništeno 120 tenkova i 220 oklopnih transportera.

Brigadni general Korli nije vršio novo istraživanje na terenu, već je izveštaj napisao na osnovu izjava i tvrdnji pilota. „Metodologija je više nego dobra“ izjavio je Korli i odbacio optužbe da je u pitanju obmana. Prema izjavama oficira iz Korlijevog tima, koji je pregledao sve izjave i podatke pilota, za više od polovine pogodaka koje je Korli proglasio „proverenim pogocima“, jedini dokazi su bili zamagljeni video snimci iz pilotske kabine ili bljesak koji je zabeležio špijunski satelit. Međutim, sateliti ne mogu da raspoznaju da li je raketa ili bomba pogodila cilj kada je eksplodirala. Ovaj izveštaj izvan Vazdušnih snaga dočekan je sa nevericom. U vezi sa novim izveštajem, Klarkov zamenik, britanski general ser Rupert Smit i njegov načelnik štaba, nemački general Diter Štokman, privatno su upozoravali Klarka da ne prihvati ponuđene brojke. Prema Korlijevom izveštaju sumnjičave su bile i američke obaveštajne službe. CIA je više verovala izveštaju, koji su u novembru mesecu 1999. godine izradili stručnjaci  američke i britanske obaveštajne službe. Oni su utvrdili da je jugoslovenska armija posle rata „samo malo manja nego što je bila ranije“. Jedan od visokih službenika CIA izjavio je za „Njusvik“ da „Niko ne voli da priča o toj temi“.

Mašinerija propagande, laži i obmana nije se mogla zaustaviti. U januaru mesecu 2.000 godine, sekretar odbrane Vilijem Koen i general Šelton potpisali su zvanični izveštaj, o ratu na Kosovu, koji je podnet Kongresu. U izveštaju na 194 strane nije bilo verodostojnih podataka, pa su ga oficiri nazvali „bezsadržajni“. Međutim u njemu je napisano obaveštenje: „procena nije obezbedila podatke o tome koliko je ukupno mobilnih meta pogođeno ili nivo nanetih oštećenja“. U izveštaju u kome se veliča trijumf vazdušnog rata i same Vazdušne snage su prestale da koriste informacije i brojke iz Korlijevog izveštaja.

Generalu Klarku su šefovi iz Vašingtona uskratili poverenje, a Klintonova administracija je objavila da će Klark svoj položaj morati da napusti dva meseca pre penzionisanja. Posle svega upitan koliko je srbskih tenkova i drugih vozila bilo uništeno na Kosovu, Klark je odgovorio „Dovoljno“.

Ostali moćnici, političari i generali, nisu više bili raspoloženi da istražuju šta se na Kosovu dogodilo. Međutim, istina o stvarnim efektima dejstva avijacije NATO probijala se mimo njihove volje.

Pred Vojnim komitetom Donjeg doma britanskog parlamenta, svedočio je i general Majkl Džekson, koji je za vreme agresije bio komandant NATO u Makedoniji, a posle komandant snaga KFOR-a na Kosovu. Tom prilikom je izjavio „Da je NATO krupno lagao o uspesima u vojnoj agresiji na Jugoslaviju“ i da su predsednik Toni Bler, ministar spoljnih poslova Robin Kuk i ministar odbrane Džordž Robertson planirali „totalni rat“ protiv Jugoslavije ako bombardovanje ne uspe. „Nema sumnje da kada smo ušli na Kosovo nije bilo potrebno da čistimo stotine spaljenih tenkovskih kupola, jer istih nije ni bilo“, izjavio je general Džekson, i dodao: „Milošević nije ustuknuo zahvaljujući našem bombardovanju“. Na kraju svedočenja potvrdio je da javno saopšteni podaci NATO-a nisu tačni. „Ništa od tih podataka o štetama na Kosmetu misija KFOR-a nije mogla da pronađe.“

Početkom marta meseca 2000. godine, Alan Litl, autor emisije „Moralni rat“ TV Bi-Bi-Si, izjavio je da je komandant „humanitarnog“ bombardovanja Jugoslavije, američki general Vesli Klark bio očajan što na Kosovu nije mogao da pronađe vojsku i tehniku generala Nebojše Pavkovića. „Srbi su tako dobro izbegavali efekte bombardovanja da je izgledalo da znaju ne samo šta je trebalo da bude gađano nego i kada“, komentarisao je Litl i ocenio da je srbska vojska pred talasima NATO avijacije bila „mirna, izazovna i samouverena“.

I komandant NATO avijacije general Majkl Šort, izjavio je u pomenutoj emisiji da je razmišljao da u jednom trenutku podnese ostavku: „Uistinu svi objekti koje smo na Kosovu gađali bili su davno ispražnjeni. Bilo je momenata kada sam osećao da ovako više ne mogu da nastavim“. 

Moguće da je o tome razmišljao kada je saznao da je avion njegovog sina pilota, pogođen iznad Kosmeta. Emisija autora Alana Litla „Moralni rat“ pomogla je da čelni ljudi NATO-a priznaju širokoj svetskoj javnosti da vazdušna kampanja protiv SR Jugoslavije, a posebno na Kosovu, nije bila tako uspešna kao što su sami posle završetka agresije tvrdili. Međutim, gledaoci širom sveta, bili su u prilici da u emisiji najgledanije televizije vide prava lica ljudi koji su bombardovali SR Jugoslaviju. 

I Klark i Šort nisu bili razočarani i frustrirani samo što ne mogu da pronađu srpske ciljeve na zemlji nego što nisu imali dozvolu da počnu razaranje širom Jugoslavije po svim ciljevima. Još uvek su mi na pameti bile reči Klarka koje je na pregovorima u Beogradu rekao predsedniku Miloševiću: „Vaša zemlja nikada više neće biti ovakva kakva je danas. U stvari morali bismo odmah da prekinemo pregovore, a vi biste morali da izađete i da se provozate Beogradom jer nikada više neće biti ovakav kakav je danas“. Znao je koliko je bombi i raketa planirao da upotrebi po Beogradu. Ostaće upamćen i po insistiranju da prvi „Tomahavk'' padne u centru Beograda na Terazijama.

U pomenutoj emisiji koja je trajala dva sata, rečeno je da su i Klark i Šort pritiskali političare da im odobre da krenu u opšte razaranje Jugoslavije. Nadobudni Šort je najpre hteo da bomarduje Brankov most, „Rok en rol most“ kako ga je zvao, „ jer na njemu su igrali Srbi“. On govori da je Pariz zabranio da bombarduje Brankov most i da je Širak bio „van sebe“ kada je Klark počeo da bombarduje „strateške“, ustvari civilne, ciljeve, bez pitanja ostalih vlada u Alijansi.

Povodom samovolje Klarka i Šorta, govorio je šef francuske diplomatije Iber Vedrin: „Poručili smo Klarku, ako menjate ciljeve, znači da ulazite u novu fazu rata. U tom slučaju o tome mora da odlučuje političko rukovodstvo. Zbog toga je Francuska poslala svog generala kod Klarka u komandu“. „Bukvalno se nije od mene odvajao ni danju ni noću“, izjavio je Klark.

Bez obzira na to, Klark je ubeđivao svoje nadređene „da nema razloga zašto ne bismo udarili po Beogradu“. Za Klarka, „generalčinu“, Beograd je bio legitiman cilj, kao što je bila i zgrada Televizije, za koju kaže da je takav status stekla jer „širi Miloševićevu propagandu“. 

O kakvim se ljudima radi potvrđuju saznanja da su njih dvojica doneli odluku o proširenju liste ciljeva, bez konsultacije i odobrenja političara. General Šort je mirne savesti izjavio pred kamerama: „Išli smo na Beograd. Beograd je bio u plamenu. Napali smo ispravan niz ciljeva. Od tog trenutka bilo je značajno da se na tome zadržimo, ali tu smo imali izvesnih teškoća“.

I jedan i drugi, ostrašćeni na ubijanje civila, otvorili su dušu pred milionima gledalaca i šepurili se kao heroji. General Klark je povodom bombardovanja RTS-a hladnokrvno izjavio: „Mislili smo da je udar na televiziju dobar potez, a političko vođstvo se složilo sa nama“. Koji političari su se složili? Pre svih glavni planer agresije na SR Jugoslaviju Toni Bler: „Bili smo svesni da će nam se vraćati slike. Konvoji su bili, na mnogo načina gori od izbeglica, koje su pogodile bombe NATO. Bili smo svesni da će se te slike vratiti i da će nastati instiktivna simpatija za žrtve kampanje“.

U emisiji Bi-Bi-Si, pojavio se i general Klaus Nojman, predsednik Vojnog komiteta saveta NATO, koji je potvrdio da je proširena lista ciljeva avijacije u SR Jugoslavije bez saglasnosti političara: „Članice NATO nisu ni u jednom momentu predviđale da ćemo morati da idemo toliko daleko. Zbog toga smo odlučili da ne pitamo političare, jer smo znali da će odgovor biti razočaravajući“. 

Krajem aprila i početkom maja 2000. godine konačno su razobličene zavere i laži onih koji su osmislili i realizovali nelegalnu i nelegitimnu agresiju, na suverenu zemlju, članicu OUN. 

Uticajni američki nedeljnik „Njuzvik“ objavio je dva tajna dokumenta: Tajni izveštaj američkog vazduhoplovstva i Izveštaj Stejt departmenta. Obelodanjivanjem prvog izveštaja, samo nedelju dana posle odlaska generala Veslija Klarka sa dužnosti, konačno je na svetlost dana izbila istina o namerno zataškanom porazu, koji su doživeli na Kosovu i u agresiji na SR Jugoslaviju. Nedeljnik „Njuzvik“ obrušio se na Pentagon, najuže rukovodstvo NATO, političare iz Bele Kuće i Stejt departmenta, „optužujući ih za kratkovidost, neviđenu neodgovornost i vojni amaterizam, i zbog naduvanih raporta“.

Stejt departmen je, na zahtev Nacionalne bezbedonosne arhive, koja se pozvala na Zakon o slobodi informisanja, obelodanio Interni izveštaj na osnovu koga je postalo jasnije zbog čega je tako dugo skrivana istina. 

Pod naslovom „Zataškavanje Kosova“, magazin je objavio najinteresantije delove iz tajnog izveštaja američke vojske u kome se „Kosovski rat“, kako se agresija na  Jugoslaviju naziva u izveštaju, ocenjuje kao „potpuni poraz“. Između ostalog u izveštaju je navedeno: „Tvrdilo se da je to bila najuspešnija vazdušna kampanja ikada preduzeta, da je to bila prekretnica u istoriji savremenog rata“. 

Međutim, „Njuzvik“ tvrdi da je „vazdušna kampanja protiv srpske vojske na Kosovu bila najvećim delom neefikasna i da je ona Vojsci Jugoslavije nanela samo puke ogrebotine“ i otvoreno ukazao da je bombardovanje bilo efikasno, ne prema vojnim već civilnim ciljevima, a da je NATO vodio rat protiv civila.

Komentari u magazinu „Njuzvik“ predstavljali su pravu bombu za domaću i međunarodnu javnost, od kojih je tendenciozno prikrivana istina, sa očiglednim ciljem da se prikrije ne samo vojni poraz, već i zločini koji su počinjeni prema srbskom narodu. Iz izveštaja vazduhoplovnih snaga SAD “Njuzvik'' prenosi da je: „Od ukupno 744, navodno potvrđena uspešna udara NATO pilota na vojne ciljeve, naknadnim uviđajem i istragom na terenu, postoje dokazi o samo 58 pogođenih ciljeva, što je nepunih osam posto od prvobitno saopštenog podatka kojim je zamajavana američka javnost. Nije uništeno 120 nego 14 tenkova, nije 220 nego 18 oklopnih transportera, nije 450 komada artiljerijskog oruđa nego samo 20 komada... Odgovorni ministar odbrane SAD Vilijam Koen uveravao je tokom agresije na SRJ da je uništeno 50 odsto jugoslovenske artiljerije i trećina oklopnih vozila. Sindrom 'vijetnamske laži' uticao je da se surova istina o američkom balkanskom promašaju sahrani u Pentagonu. Trebalo je sakriti od javnosti da je najjača sila sveta žestoko uništavala protivavionski lanser SA9 napravljen od kartona za pasterizovano mleko. Stvorena je ekspertska grupa sa zadatkom da dokaže nedokazivo, pa je njih 30 škljocalo dan i noć po Kosovu ne bi li makar uz pomoć 2.600 fotografija, dokazali Klarku koliko je njegova strategija-ćorak“. 

Na konferenciji za štampu u Pentagonu, prvog jula, Klark je obznanio da je naredio „ispitivanje štete od bombardovanja na Kosovu“, ali kako veruje „pogođeno je 110 srbskih tenkova i 210 oklopnih transportera“.

Povodom svih ovih ocena i komentara oglasio se i italijanski dnevnik „Republika“, koji je tvrdio „da su SAD bile prinuđene da opovrgnu još jednu smišljenu laž povodom NATO agresije na SR Jugoslaviju i da priznaju da tokom 78-dnevnog bombardovanja, gotovo da nisu dotakle Vojsku Jugoslavije na Kosovu“. Italijanski dnevnik konstatuje da je predsednik Slobodan Milošević „nasamario NATO“, prenoseći tajni izveštaj američke vojske objavljen u američkom „Njuzviku“. 

I ovaj dnevnik naglašava da „izveštaj američkih stručnjaka sa terena pokazuje da su avioni Alijanse uglavnom pogađali automobile, kamione i lažne ciljeve“, i da je NATO „samo okrznuo oružane snage Jugoslavije“. 

Pozivajući se na tekst objavljen u američkom „Njuzviku“, oglasili su se i francuski dnevnici „Parizjen“ i „Ožurdui“ i napisali da su izveštaji NATO o rezultatima bombardovanja Jugoslavije „maksimalna laž“, podsećaju n izjavu šefa Pentagona Vilijama Koena, od pre godinu dana, prema kojoj je Severoatlanska alijansa navodno „teško uništila 50 odsto artiljerije VJ na Kosovu i jednu trećinu blindiranih vozila... To je bilo najobičnije razmetanje i hvalisanje... Saveznici su tvrdili da su uništili 120 tenkova. Misija za verifikaciju organizovana na terenu pronašla je 14“.

Novine navode da je ista situacija iz pentagonske fabrike laži. „Četiri stotine pedeset pogođenih artiljerijskih oruđa? Pogođeno je samo 12.“

Takav odnos između laži i istine prisutan je u ukupnom broju „potvrđenih pogođenih ciljeva, jer su NATO piloti izmislili 740 pogođenih ciljeva, a bilo ih je 58... Istraga je pokazala da je srbsko lukavstvo bilo veoma efikasno“, prenosi „Parizjen'' i navodi primer lažnog mosta, o kome su izvestili  i drugi listovi. 

Prema pisanju novinara „Njuzvika“, posle objavljivanja poverljivih izveštaja, odmah je reagovala Administracija i moćnici i „sahranili“ izveštaje.





 
Zbog toga je „Njuzvik“ otvoreno postavio pitanje: „Zašto se istina zataškava i prikriva?“ i podsetio čitaoce da se američka administracija slično ponašala i u vijetnamskom ratu, kada su se prikrivali podaci o poginulima. 

General Klark ipak je dao intervju ovom dnevniku, ali je odbio da se upušta u diskusiju o brojkama. 

Otkriće magazina „Njuzvik“ delovalo je na američku javnost kao hladan tuš. Na brifingu u Pentagonu, novinari su zatrpali pitanjima portparola Keneta Bejkona, koji nije imao prave odgovore. Nevešto se branio i pokušao da se naruga autorima teksta koji su američkoj javnosti otkrili istinu o postojanju tajnog izveštaja Pentagona i NATO. Odbijao je da saopšti bilo koju cifru o gubicima Vojske Jugoslavije. Komentarišući izveštaj generala Korlija, Bejken je izbegavao da uđe u raspravu o brojkama iako je kao zvanični predstavnik Pentagona sigurno morao da zna u detalje. Na kraju je novinarima rekao da cifre i „nisu najvažnije“ i da je u suštini potpuno nevažno koliko je teškog naoružanja jugoslovenske Vojske zaista uništeno na Kosovu i ponovio tezu koju je zastupao general Klark rečima: „Mi smo očigledno pogodili dovoljno tenkova i drugih ciljeva da bi smo pobedili“. 

Posle okončanja vazdušne agresije na SR Jugoslaviju i obelodanjenih tajnih izveštaja o efektima bombardovanja, većina vojnih analitičara procenili su da su napadi iz vazduha na pokretne ciljeve na Kosovu, kao što su tenkovi, bili mnogo manje uspešni nego što je NATO tvrdio i da se zato pristupilo gađanju civilnih ciljeva po Srbiji i u Beogradu.

Otkriće i obelodanjivanje američkog nedeljnika „Njuzvik“ „Da je NATO gađao civilne ciljeve i životno važne infrastukture, objašnjava zbog čega se toliko lagalo. Čitava konstrukcija i manipulisanje činjenicama o sukobima na Kosovu, praktično su pale u 'blato' i ukazalo na katastrofalno lošu političku procenu“.

Obelodanjeni izveštaj Stejt departmenta, pisan je od juna do novembra 1999. godine, a potpisao ga je najbliži saradnik državnog sekretara za inostrane poslove Madlen Olbrajt, Morton Halperin, direktor za planiranje u Stejt departmentu. Posle novembarskih izbora, iako je još Klintonova administracija proglasila „humanitarne intervencije“ ključnim ciljem spoljne politike, u internom izveštaju Stejt departmenta, se konstatuje da je „obavila više nego loš posao“ u pružanju humanitarne pomoći. Milijarde dolara otekle su ka Aganistanu, Sudanu i jugoslovenskoj pokrajini Kosovo, kako bi se, navodno, pomoglo nedužnim ljudima. Rezultati ove pomoći su bile više nego nezadovoljavajući. Ovim je praktično priznat neuspeh  vojne „humanitarne intervencije“ na Kosovu i Metohiji i prema izveštaju, sa potpisom najbližeg saradnika Madlen Olbrajt, da je humanitarna katastrofa počela sa prvim borbama na Kosmetu. 
Možda je najbolju ocenu izrekao zvanični komentator na francuskom međunarodnom radiju „Frans internasional“':  „Nije više sporno da je varvarska NATO agresija na Srbiju i Jugoslaviju, posmatrana sa bilo kog aspekta, vojnog, političkog ili moralno-humanitarnog, potpuni promašaj sa katastrofalnim posledicama ne samo za Balkan i Evropu već, i za odnose na svetskoj međunarodnoj sceni uopšte... ono što ima značaja i što je pitanje na koje će se usuditi da traže odgovor, po svoj prilici, tek istoričari, jeste kako je sve to bilo moguće“. 

U komentaru „Frans internasionalu“, dalje se konstatuje: „NATO je počeo rat. More svetskih stručnjaka iz svih domena, učestvovali su u pripremi sa uverenjem da neće 
ni bita rata, već samo dva dana simboličnog bombardovanja, a onda je ispalo da ni vlade, ni vojni stručnjaci, pa ni armija novinara, intelektualaca i humanitaraca nisu znali šta ih čeka. 



Svi oni su se brzopleto ukrcali u rat u uobičajenoj potrebi za senzacijom i  katastrofom, da bi tek sad počeli da otkrivaju šta se sve stvarno desilo, prikrivajući, međutim, i dalje svoju odgovornost“.

Pripremio Boško Antić prema delu generala Nabojše Pavkovića 
“Treća armija sedamdeset osam dana u zagrljaju 'Milosrdnog anđela' – Ratni dnevnik komandanta Treće armije“.
 


  • Izvor
  • foto: © Petty Officer 1st Class Benjamin D. Olvey, U. S. Navy. / vostok.rs


Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Ove godine Nobelova nagrada za književnost pripala je Peteru Handkeu, dramskom piscu sa neupitnim književnim ostvarenjima. Međutim, slučajno se sukobio politički stav sa zapadnim establišmentom, pa se sav pakao...


 Kako izgledaju insignije „žezal“ i „deržava“ za koje je ruski car Ivan Grozni verovao da imaju lekovitu moć?


 Nagradili smo ih crvenim zvezdama. Neko je zaslužio jednu, neko pet! (Tita ovde ne tražite)

„Tačno u 15 časova neprijatelja se ima razbiti vašim silnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao.


 Oni su stariji od Egipćana i Sumera. Njihove žene su imale tetovažu u vidu Džokerovog osmeha, a muškarci su nosili ogromne brade. Ovaj narod je vekovima progonjen. O


Ostale novosti iz rubrike »