Srbski general Ratko Mladić

„Rođen sam u negdašnjoj staroj Hercegovini, staroj srbskoj kneževini...“ - priča Ratko.

Rođen za vreme Drugog svetskog rata, na šta i njegovo ime asocira, 12. marta 1943. godine u selu Božanovići, opština Kalinovik. Otac Neđo po zanimanju je bio zemljoradnik, a majka Stana, rođena Lalović, je bila domaćica koja je izdržavala troje dece Milicu, Ratka i Milivoja. Ratko je imao i brata Aćima i sestru Bojanu ali su oni ubrzo po rođenju umrli.

Ratkova majka Stana brinula se još za dva siročeta, za Ratkove bratiće Marka i Bogdana, čije roditelje su ustaše poubijale. Bilo je to vreme gladi i bede, neizvesnosti, večitog straha za život.

Sa nepune dve godine Ratko je izgubio oca, ubili su ga ustaše krajem 1944. godine. Jedan italijanski vojnik je o njemu tada brinuo. O tome Ratko svedoči, a Ljiljana Bulatović verno zapisuje: „ Iako su u početku bili naši neprijatelji u Drugom svetskom ratu, meni su život spasli italijanski vojnici, koji su jedno vreme bili smešteni u našoj kući, na Kalinoviku, gde sam rođen.
 

Bili su to vojnici iz italijanske divizije „Murđe“, koja je pre toga bila desetkovana od ustaša u kanjonu Neretve. Majka mi je bila obolela od tifusa i usahlo joj je mleko. Jedan vojnik, inače otac petoro dece, hranio me je i održao u životu. Žao mi je što nisam uspeo da ga pronađem sve ove godine. Mislio sam – biće vremena...“

Kad je Ratko napunio tri godine u svom selu izbegao je, on i njegova porodica, sigurnu smrt. Ljiljana Bulatović kaže: „Negde 1945 - 1946. godine , u njegovom selu je bilo dosta četnika, ali u Bosni i Hercegovini nisu četnici bili tako strogo odeljeni od partizana kao ovde (misli u Srbiji-nap.autora) , imali smo, kaže Ratko, jednu kravu koja nas je podizala.

Sve vreme rata hranila i onda su ih tog dana, koliko ne znam njih ali četnika, uveli su majku u staju, decu stavili okolo i zavezali joj jednu pletenicu za rog od te krave a drugu pletenicu za stub za koju je bila krava vezana u staji. Izašli su i zapalili tu staju. Spasili su ih komšije koji su pritrčali i ugasili vatru.“

Osnovnu školu završava u Kalinoviku. Imao je želju da postane učitelj, ali je nakon jednog grubog postupka učitelja prema njemu promenio mišljenje i hteo je da postane hirurg. Odlazi u Sarajevo gde neko vreme radi kao metalostrugar u preduzeću „TITO“. Nakon kraćeg vremena brzo se odlučuje da nastavi školovanje i odlazi u Beograd. Upisuje i završava Vojno-industrijsku školu u Zemunu.

Oktobra 1961. godine upisuje Vojnu akademiju kopnene vojske (VA KoV) u XVIII klasi, smer pešadija, koju je 1965. godine završio odličnim uspehom. Po završetku Vojne akademije, 27. septembra 1965. godine, primljen je u aktivnu vojnu službu JNA. Raspoređen je u Treću armijsku oblast, a svoju oficirsku karijeru započeo je u Skoplju (4. novembra 1965. godine) u činu potporučnika i komandir automatičarskog voda 89. pešadijskog puka.
 

Nakon godinu dana u aktivnoj vojnoj službi biva unapređen u čin poručnika. O tom prvom periodu svoje karijere Ratko je u intervjuu za NIN rekao sledeće: „Oficirsku karijeru započeo sam u Skoplju, gde sam 4.novembra 1965. došao na dužnost komandira u to vreme automatičarskog voda u puku. Već 7.novembra imali smo manevar “Jesen 65“.

O tim mojim prvim oficirskim danima mogle bi se knjige napisati, jer sam bio najmlađi u jedinici kojom sam komandovao. Nekako sam se uklopio u taj kolektiv. Prva moja polususretanja sa teškoćama vojničkog života počela su upravo na toj vežbi, kojoj je prisustvovao tadašnji državni sekretar za narodnu odbranu Ivan Gošnjak. Bilo je teško na toj vežbi, a vežbe se, ma koliko bile teške, ne mogu uporediti ni sa najlakšim ratnim danom. Eto, tako, počeo sam kao potporučnik i prošao sve komandne dužnosti, zaključno sa dužnošću komandanta brigade do 1989.godine.“ 
U Jugoslovenskoj narodnoj armiji službovao je u garnizonima: Skoplje, Kumanovo, Ohrid, Štip, Priština i Knin do 1992. godine kada je prekomandovan za načelnika štaba Druge Vojne oblasti u Sarajevo.

U Skoplju je upoznao Bosiljku Jegdić sa kojom se i oženio 1966. godine. Bosa je bila njegov verni životni pratilac sa kojom je dobio 1969. godine sina Darka i 1971. godine kćerku Anu.

Ratko Mladić je uporedo sa vojnom službom upisao vanredno Ekonomski fakultet i polaže ispite iz prve dve godine fakulteta ali ga ne završava.

U Skoplju završava tromesečni obaveštajno-izviđački kurs i kurs grčkog jezika 1967. godine, a već sledeće godine, 1968. prima dužnost komandira izviđačkog voda.

Godine 1970-te unapređen je u čin kapetana, a 1973. godine postavljen je na dužnost komandira čete kada biva i službeno ocenjen ocenom – naročito se ističe. 27. novembra 1974. godine unapređen je u čin kapetana prve klase i postavljen je za pomoćnika komandanta za pozadinu 87. samostalne pešadijske brigade. U septembru mesecu 1976. godine upisuje dvogodišnju Komandno-štabnu školu taktike –KŠŠT KoV (29.klasa) i završava je odličnim uspehom (9,57) 1978. godine. Krajem 1978. godine unapređen je u čin majora i postavljen na dužnost komandanta Prvog pešadijskog bataljona 89. Pešadijske brigade u Kumanovu. Nakon izvesnog perioda dobija prekomandu u Komandu Treće armijske oblasti i postavljen je na dužnost referenta za obuku u nastavnom odeljenju. Zatim je prekomandovan u Ohrid za komandanta pešadijskog puka i 1983. godine je unapređen u čin potpukovnika.

Početkom 1986. godine prekomandovan je u Štip za komandanta 39. pešadijske brigade 26. pešadijske divizije Treće vojne oblasti. U septembru mesecu 1986. godine odlazi u Beograd na jednogodišnje školovanje i 1987. godine završava Komandno-štabnu školu operatike (KŠŠO) odličnim uspehom. Nakon završene KŠŠO vraća se u Štip na dužnost komandanta brigade. 31. januara 1989. godine dobija prekomandu u Komandu Treće vojne oblasti na položaj načelnika Odeljenja za nastavu (operativno-nastavni organ) u Skoplju. Te godine biva unapređen u čin pukovnika. Od 14. januara do 26. juna 1991. godine obavljao je dužnost pomoćnika komandanta za pozadinu Prištinskog korpusa (52. Korpus JNA). U junu mesecu 1991. godine dobija prekomandu za Knin na dužnost načelnika Odeljenja za operativno-nastavne poslove u Kninskom korpusu (9.korpus).

O tome je u intervjuu za NIN Ratko Mladić izjavio: „Dok sam se 26. juna (1991. godina) nalazio u karauli Morina, prilikom obilaska jugoslovensko-albanske granice telefonom me pozvao komandant Treće vojne oblasti. Saopštio mi je odluku Vrhovne komande da treba da idem na dužnost u Knin i pitao šta ja o tome mislim. Rekao sam da nema šta da mislim, već samo odluku da realizujem. On je na to zahvalio, ali i upozorio da idem na niži položaj od onog na kome sam tada bio. Međutim, ja to nisam shvatio kao degradaciju, već kao poverenje da u tim složenim trenucima doprinesem da se rat spreči. U to vreme u Sloveniji sve je gorelo oko kasarni i karaula. Vođen je brutalan rat protiv JNA, isključivana je voda i struja, nedužni vojnici ubijani su u prolazu. Bilo je to maksimalno poniženje vojske i države. Tako sam 29. juna seo u helikopter i otišao u Knin“. 

General Ratko Mladić je bio na dužnosti komandanta 9. (kninskog) korpusa do maja meseca 1992.godine

U aprilu 24. 1992.godine vanredno je unapređen u čin general-potpukovnika. Ubrzo je dobio prekomandu i naređeno mu je da primi novu dužnost - načelnika Štaba Druge vojne oblasti. Za NIN je o tome Mladić ispričao sledeće:

„Početkom maja 1992.godine, neki dan posle napada na kolonu Druge vojne oblasti u Sarajevu, bio sam u Beogradu da bih primio zadatke od tadašnjeg načelnika Generalštaba, generala Blagoja Adžića. U to vreme general Veljko Kadijević podneo je ostavku na dužnost Saveznog sekretara za narodnu odbranu, pa je Adžić postavljen za vršioca dužnosti saveznog sekretara. On me je pozvao u Beograd da razmenimo viđenje i promene situacije. Razgovarali smo vrlo konstruktivno više od sat vremena. Primio sam odgovarajuće zadatke i avionom otputovao u Udbinu. Tu me je čekao automobil, kojim sam otišao do Knina. Samo što sam ušao u komandu Kninskog korpusa, sekretar mi daje vezu sa generalom Adžićem, koji mi je naredio da hitno predam dužnost i opet odmah dođem u Beograd, da bih odatle otišao da primim novu dužnost od generala Milutina Kukanjca, tadašnjeg komandanta Druge vojne oblasti, sa sedištem u Sarajevu.
 

To je za mene bilo veliko iznenađenje, šok. Nisam to očekivao. Nisam ni očekivao da će se desiti sa Komandom Druge vojne oblasti ono što se desilo, prilikom izvlačenja iz Sarajeva, kada je u Dobrovoljačkoj ulici došlo do masakra pripadnika JNA. U stvari, na neki način to sam i očekivao. U to vreme moj Deveti (Kninski) korpus, Četvrti, Peti, Deseti i Sedamnaesti korpus, bili su u sastavu Druge vojne oblasti. Jednom prilikom, kada je general Kukanjac dolazio kod mene, posle obilaska položaja mog korpusa kod Drniša, na njegovo pitanje šta bih mogao da mu predložim, s obzirom na moje dosadašnje ratno iskustvo, ja sam ga, onako skidajući vetrovku, upitao: „Izvinite jel Vama Komanda još u onom Solunu?“ On se iznenadi: „Kakvom Solunu?“ Velim: „Tamo na Baščaršiji?“ On kaže: „Jeste. Neće valjda da bude u tvom Kalinoviku?!“ Potom sam mu rekao:“Prvo, odmah naredite generalu Praščeviću (načelniku Štaba Druge vojne oblasti) da to izmestite ako me slušate...“ Nažalost, on to nije shvatio kako valja. Kasnije je već bilo kasno.

Naređeno mi je da preuzmem dužnost načelnika Štaba Druge vojne oblasti, ali ujedno i dužnost komandanta, jer je trebalo da generali Stanković i Kukanjac dođu u Beograd. Dužnost sam primio na izmeštenoj lokaciji Druge vojne oblasti... Događaji u Sarajevu po svemu su ukazivali da počinje veoma okrutan rat na prostorima bivše BiH, jer su se događaji ekspresno odvijali. Sve je išlo po jedinstvenom scenariju, počev od napada na karaule u Sloveniji pa do tragedije Komande Druge vojne oblasti. Tu, svakako, treba uzeti u obzir i one napade na srpske svatove na Baščaršiji 1.marta 1992.godine i druge napade na nedužne ljude. Nažalost, u svim tim događajima, od Slovenije do zahuktavanja rata na prostorima bivše BiH, zapadni mediji, a i slovenački, hrvatski i muslimanski odigrali su izuzetno tragične role i doprineli rasplamsavanju građanskog rata.

Oni su rat razbuktavali kojekakvim senzacijama koje su pravili od epizodnih stvari. To su toliko naduvavali da bi se kod muslimanskog i hrvatskog stanovništva razvila mržnja prema Srbima i JNA, da je to nezapamćeno. Takvu propagandu i takve efekte nije postigla ni Gebelsova mašinerija... Kada sam primio dužnost u Drugoj vojnoj oblasti odmah sam sebi postavio zadatak da prikupim ljude i formiram komandu i Glavni štab, nešto od ostataka Druge vojne oblasti a nešto od ljudi koji su samnom došli iz Knina i sa drugih prostora koji su rođeni u BiH“

Konstituisanje Srpske Republike BiH kao države srbskog naroda i drugih koji u njoj žive predhodili su događaji koji srbski narod u BiH nije želeo. U oktobru mesecu 1991.godine nepotpuna Skupština SRBiH – bez poslanika srbskog naroda i dela poslanika hrvatskog naroda – usvojila je dva dokumenta: Memorandum i Platformu o položaju BiH, u kojima se jasno ističe da BiH ne želi ostati u jugoslovenskoj državi, pošto u njoj nije ni Hrvatska, već želi da se izdvoji kao samostalna i nezavisna država. Ovim jednostranim odlukama bez pristanka srbskih predstavnika, primenom preglasavanja, majorizacijom, otvoren je put ka stvaranju Republike Srpske. Odluku o osnivanju Skupštine srbskog naroda, od 24.oktobra 1991.godine doneli su 84 narodna poslanika. Na istom zasedanju Skupštine doneta je i Odluka o ostajanju srbskog naroda BiH u zajedničkoj državi Jugoslaviji, a građani su je potvrdili na plebiscitu 9. i 10. novembra iste godine. Time je jasno potvrđeno opredeljenje, konstitutivnog srbskog naroda u BiH, gde, s kim i u kakvoj državnoj zajednici želi živeti.
 

Polazeći od univerzalnog, neotuđivog i neprenosivog prava naroda na samoopredeljenje, samoorganizovanje i udruživanje, na osnovu koga on slobodno određuje svoj politički status i obezbeđuje ekonomski, socijalni i kulturni razvoj, Skupština srbskog naroda BiH donela je 9.januara 1992. Deklaraciju o proglašenju Republike srbskog naroda BiH. Proglašenjem Republike formalnopravno je nastala Srbska Republika BiH kao državni subjekt, čiji je faktički proces konstituisanja nastavljen. Krnja Skupština SR BiH, bez predstavnika srbskog naroda, donela je Odluku o nezavisnosti, suverenosti i samostalnosti BiH i raspisala referendum koji je održan 28.februara i 1.marta 1992. godine.

Ovi i drugi procesi u BiH su nagoveštavali nesrećan period koji je nastupio kasnije. Već su bile formirane paravojne jedinice muslimanskog i hrvatskog naroda koji su svoje delovanje usmerile protiv JNA i srbskog naroda. U BiH je tada došlo do potpune podele na nacionalnoj osnovi. U nesrećnom vrtlogu koji je zadesio SFRJ njena sudbina je došla u situaciju iz koje nema spasa. Međunarodna zajednica je priznala secesionističke Republike za samostalne države čime je direktno doprinela razbijanju i raspadu SFRJ koja je bila jedini međunarodnopravno priznati subjekt. U BiH je već počelo sa intenziviranjem oružanih sukoba. Do maja meseca već su se vodile borbe u dolini Neretve, Posavini, Kupreško-livanjskom delu, Sarajevu, Bijeljini, u i oko Doboja, Foči, Zvorniku, Višegradu, Goraždu, Ilidži, Ilijašu, Čapljini, Stocu i drugim mestima.

Ubrzo je pala odluka o povlačenju JNA sa prostora BiH do 19.maja. O tome general Ratko Mladić kaže: „Saznajem da JNA treba da se do 19. povuče sa prostora bivše BiH, što mi saopštava i general Panić. Ta me odluka strašno pogodila. Vidim da smo prepušteni sami sebi i svojoj sudbini i nema druge, već da moramo da počnemo da stvaramo sopstvenu vojsku. Ona je uglavnom jezgro već imala, od ranije naoružanih i drugih formacija, a većina pripadnika JNA i oficira i vojnika Srba, koji su ranije bili u jedinicama, a rodom su sa ovog prostora, posle povlačenja JNA ostali su na ovim prostorima. I sad je trebalo što pre i što efikasnije, u vrlo nepovoljnim uslovima, formirati Vojsku.“

Nikola Savić,

Prethogdni tekstovi:

- Generali: Ratko Mladić (2) 

- Generali: Ratko Mladić