Majčino pismo prešlo kontinente

Bio je Veliki rat, a u njemu mladi ratnik Vidosav Marjanović iz Šljivovice, uzdanica svoje samohrane majke Stanojke. Ni glasa s fronta od sina ona godinama nije čula: da li je živ, svakog dana se pitala. A onda je njeno pismo sinu, bez tačne adrese, kontinente prešlo i čudom do Vidosava stiglo.

Tu priču je ovih dana od zaborava sačuvao pedantni hroničar zlatiborske prošlosti Milisav R. Đenić. Beleži on da je Vidosav Marjanović, rođen 1896. godine, u Veliki rat otišao 1915. kao regrut poslednje mobilizacije. „Bilo je to onih teških i sudbonosnih dana kada je otadžbina stavila pod oružje sve što je moglo pušku nositi. Krenuo je pevajući kao da u svatove ide, ostavivši uplakanu majku, ali sa nadom da će negde na frontu pronaći starijeg brata”.

Ostade samohrana majka Stanojka da brine o sebi i dve kćeri, da se bori sa nemaštinom. Nekako je uspela da preživi tifus, ali crne vesti iz daljine prosto je pokosiše. Javiše joj da se stariji sin Damnjan 1916. godine utopio tokom jednog transporta.

Od tada Vidosav postade majci najveća briga. Svake noći, klečeći ispred kandila, molila je Boga da joj čuva i vrati hranioca. Čekala je majka sina da se javi, raspitivala se o njegovoj sudbini kad bi neko u selu sa fronta dobio vojničko pismo, ali glasa ni od kuda.

Kad Stanojku izda strpljenje, piše Đenić, reši ona da potraži svoje dete kad ono ne haje za majčinu muku. Siđe Zlatiborka pešice u Užice, kupi dopisnu kartu i napisa adresu: Vidosavu Marjanoviću, poslednjem regrutu, Solunski front. I ništa više, drugih podataka nije ni imala. Na poleđini karte poruka je glasila: „Vide, sine, ako si među živima javi se kući, jer majčino srce više ne može da izdrži”.

Nije napaćena majka ni razmišljala da, recimo, bahati ćata u nekoj vojnoj komandi, zbog nepotpune adrese, može pismo baciti u korpu za otpatke. No, sreća joj se osmehnula.

„Iz okupiranog Užica, posredstvom Međunarodnog Crvenog krsta, krenula je karta ka adresantu. Na prvi pogled to je bilo traženje igle u plastu sena. Vidosav je mogao biti u nekom francuskom gradu, ili je ostao na Krfu. Možda je u nekom logoru na severu Afrike gde su se oporavljeni srbski pukovi spremali da krenu na Solunski front ili ranjen u bolnicama Bizerte i Soluna. Možda u nekom kajmakčalanskom rovu...”, piše Đenić i otkriva dalji tok majčinog pisma:

„Crveni krst je preko Švajcarske kartu uputio u Francusku. Ona putuje od grada do grada, obilazi izbegličke srpske logore tražeći zlatiborskog regruta, ali bez rezultata. Svetska humanitarna organizacija dalju brigu prepušta srbskoj vojnoj komandi, iz Marseja pošiljku brodom upućuje u severnu Afriku, u tuniski grad Bizertu gde se na logorovanju nalazilo nekoliko pukova naše vojske”.

Stanojkino pismo 6. januara 1917. godine prima Komanda rezervnih trupa i podoficirskih škola. Kad je nadležna služba utvrdila da se traženi regrut ne nalazi u njihovom sastavu, pukovnik Dragutin Milutinović tu kartu, uz propratno pismo, upućuje u susedni Lazuazu rezervnom pešadijskom puku. Pošiljka brižne zlatiborske majke kruži severnom Afrikom, od puka do puka, na propratnom listu nalazi se pet potpisa komandanata, sve se odvija ekspeditivno.

Petog dana potrage, 10. januara, stižu podaci od Drugog kragujevačkog bataljona iz Lazuazua da redov Vidosav V. Marjanović iz Šljivovice u ovaj ukinuti puk nije došao i da istome u primedbi sprovodnice stoji karminom napisano u okružnoj komandi: „bolničar”.

Odatle su karta i propratnica upućene na Solunski front Četvrtoj pukovskoj okružnoj komandi, koja je prosleđuje Zavojištu Drinske divizije, smeštenom kod Brazdaste i Miletine kose, gde se jedinica ukopala posle silaska sa Kajmakčalana. Tu Vidosav Marjanović prima majčinu pošiljku i na propratnici piše: „Ovde me je našla karta. Celu Francusku obišla”. Kasnije je kazivao da je pismo stotinu puta pročitao, uvek suzom zalio. Majci se odmah javio i molio za oproštaj zbog nanetog bola. Vidosav se posle rata kući vratio februara 1920. godine, da majku odmeni, ali ona nije dugo poživela, umrla je 1923. godine.

Tako je, zaključuje Đenić, jedna brižna majka stavila težak zadatak pred Crveni krst i srpsku vojsku, koji su za samo nekoliko meseci iznenađujuće uspešno rešili. „A ceo ovaj slučaj, zapravo, otkriva organizaciju i unutrašnje odnose u vojsci tadašnje Kraljevine Srbije. Zadivljuje humani odnos vojnih komandi i najviših starešina koje iskazuju za svoje ratnike. Nastoje da majčino pismo što hitnije stigne do njenog sina, uvek sa mišlju da i njihova majka možda negde tuguje. Fascinira funkcionisanje vojne administracije kada se čitava vojska nalazi van državnih granica a trebalo je pronaći poslednjeg regruta, pri čemu je posao završen za rekordnih sedam dana”, navodi Milisav R. Đenić, otkrivajući da mu je Stanojkin unuk Boško pre nekoliko godina uputio ovu propratnicu kroz Afriku i svoja sećanja sa željom da napiše priču i objavi.

Branko Pejović,
Politika