Aleksej Homjakov: Moskovske poruke Srbima iz 1860.

Aleksej Stepanovič Homjakov (1804-1860), ruski filosof, bogoslov, sociolog, istoričar civilizacije, ekonomista, pronalazač, pesnik, lekar, slikar, jedan od rodonačelnika slovenofilske ideologije svog vremena, zajedno sa grupom istomišljenika (Mihail Pogodin, Aleksander Košeljev, Ivan Bjeljajev, Nikolaj Jelagin, Jurij Samarin, Petar Besonov, Konstantin Aksakov, Petar Bartenjev, Fjodor Čižov, Ivan Aksakov) u godini svoje smrti napisao je pismo Srbima, netom oslobođenim iz dugog turskog ropstva. U tom pismu, koje na svojoj aktuelnosti nije ništa izgubilo ni ceo vek i po kasnije, Homjakov, vođen rđavim iskustvom Rusije, upozorava siromašnu Srbiju, koja u tom trenutku, fomirajući svoju državu, vapi za obrazovanjem, da uči i preuzima znanja i iskustva zapadnih zemalja, ali da se ne utapa u njih, žrtvijući im svoj narodni život, veru, kulturu i identitet.

Istorijski ishodi pokazali su da ni Srbija ni Rusija u ono vreme nisu pročitale umne i dobronamerne savete Homjakova. Aktuelnost njegovog pisma, međutim, danas je takva da se sa gotovo svakim njegovim delom i svakom opomenom brutalno suočavaju i napadnuta Rusija i okupirana Srbija. Kad nije onda kada je napisano (1860), možda je danas, ako ne pravo, a ono poslednje vreme da ovaj vredni Homjakovljev spis bude pročitan na način koji zaslužuje.


"Mnogo vam je, braćo, milosti dao Gospod Bog poslednjih godina: oslobođenje od nesnosnog jarma divljeg i nevernog naroda, nezavisnost i samostalnost u javnim poslovima, mogućnost umnog, naravstvenog i duhovnog razvijanja u duhu Hrišćanstva koje nas je prosvetlilo, i naposletku, mogućnost da pomažete napredovanju i sreći svoje manje braće poukama i primerima svojim. Tako sretne dobitke postigli ste vi vašom vlastitom hrabrošću, a dêlom i pomoću i simpatijama jednokrvnog i jednovernog vam naroda ruskog, a ponajviše blagoslovom Boga, koji je uredio prilike političkog života da se prekrate nevolje i poniženja kojima je On vekovima iskušavao vašu veru i vaše trpljenje.

Mi ne bismo mogli a da se ne radujemo takvim Božjim milostima kad bi se one izlile na svaki drugi, nama sasvim tuđi narod, ali nikome ne možemo mi tako sačuvstvovati kao vama i ostalim Slovenima, naročito pravoslavnim. Nikakav tuđin (ma kako on bio dobar i dobro mislio) ne može se u tom s nama uspoređivati, jer za njega ste vi ipak tuđi, a za nas, Srbi, vi ste zemna braća po rodu i duhovna braća po Hristu. Nama je mio vaš spoljni izgled, koji svedoči o krvnom srodstvu s nama; mio nam je vaš jezik, koji zvuči kao naš rođeni; mili su nam vaši običaji, koji potiču od istog korena s našim vlastitim običajima. Iskreno, dakle, i iz dubine duše zahvaljujemo Bogu za milosti koje na vas izliva, i molimo Ga da produlji i uveliča vašu sreću i proslavi vas svakom pravom slavom duhovnog dobra i opšteg napredovanja pred svima narodima.

Dobar ste početak učinili.

Veliki srbski početak

Nikad se neće zaboraviti vaše trpljenje pod mnogovekovnim jarmom, sjajna hrabrost u doba oslobođenja, a najviše razum i osećanje pravde, što vas je nedavno oslobodilo od upravitelja, tobožnjeg zaštitnika, a u stvari izdajnika srbskog naroda. Taki prekrasni počeci obećavaju i prekrasnu budućnost. Narod srbski, koji je već stekao poštovanje drugih naroda, neće nikad uniziti svoje dostojanstvo. Ali, mi znamo da posle iskušenja, kroz koja ste vi već prošli, pred vama su druga, ne manje opasna, i ako izgledaju manje teška.Sloboda, to najveće blago za narode, nalaže na njih u isto vreme i velike obaveze, jer mnogo što-šta prašta se za vreme ropstva radi samoga ropstva, i izvinjava se nesrećnim uticajem tuđeg jarma. Sloboda udvojava ljudima i narodima njihovu odgovornost pred ljudima i pred Bogom. S druge strane, sloboda i blagostanje veoma su sablažnjivi, i mnogi, koji su u nesreći sačuvali svoje dostojanstvo, podlegli su iskušenjima kad su se od vidne nesreće oslobodili, i tako zasluživši Božju kaznu, navukli su na sebe gore nesreće nego što su bile one od kojih su se jednom oslobodili. Svake spoljne i slučajne nesreće lako se mogu savladati; šta više, one često, iskušavajući narodnu snagu, ukrepljuju je i vaspitavaju za buduću slavu. Ali poroci i slabosti, koji se uvuku u život i dušu narodnu, razjedinjuju njegovo unutrašnje biće, potkopavaju u njemu sve osnove životne, postaju za njega izvori neizlečivih bolesti, i spremaju mu propast baš u – po izgledu – cvetno vreme njegova blagostanja i napredovanja. Zato, neka je dopušteno nama, braći vašoj, koja vas vole ljubavlju dubokom i iskrenom i kojima je teško na duši pri svakoj pomisli o ma kakvom zlu koje vas može snaći – neka je dopušteno nama da vam se obratimo s nekim opomenama i savetima.

Mi smo stariji od vas u sadašnjoj istoriji i prošli smo kroz različnija, iako ne teža iskušenja, i molimo Boga da bi naše iskustvo, i suviše skupo plaćeno, bilo na korist našoj braći, i da bi ih naše mnogobrojne pogreške sačuvale od mnogobrojnih opasnosti, koje su u svome početku često nevidljive, ali su u svojim posledicama veoma ubitačne. Jer opasnosti za svaki narod porađaju se u njemu samom i proističu često iz najplemenitijih i najčistijih principa, ali koji nisu jasno shvaćeni ili su suviše jednostrano razvijeni. Zato vas molimo, braćo, ne okrivljujte nas da smo ponositi ljudi koji uzdajući se u svoju mudrost hoće da vam daju ma kakve lekcije, nego verujte u našu bratsku ljubav, koja hoće da znanje stečeno mnogim i gorkim iskustvima ne ostane za vas bez koristi.

Bezumnost uznetih Grka

Prva i najveća opasnost koja prati svaku slavu i uspeh jeste ponositost. Za čoveka ponositost spoljnih uspeha i slave. U sva tri vida ona može biti uzrokom potpunog pada čovekova ili propasti narodne i sva tri vida sretamo u istoriji i u savremenom svetu.

Najočitiji primer duhovne ponositosti nalazimo ne u Rimu (tamo je sve duhovno više maska nego princip) nego u docnijih ili današnjih Grka. Bogu je bilo ugodno izabrati njihov jezik za proslavljanje njegova imena, a njih za rasprostranjenje vere u svetu. Nezaboravna je pamet (spomen) njihovih mučenika, nezaboravna je slava njihovih duhovnih učitelja! Od njih su se prosvetlili mnogi narodi, i mi, Sloveni, od njih smo dobili svoje najbolje blago, istinito poznanje Boga i Spasitelja našeg, čisto od svake jeresi i laži, kojima su pomračeni zapadni narodi. Sa zahvalnošću i iskrenim uvaženjem spominjemo mi tako velike trudove i zasluge Grka.

Ali radi tih zasluga oni su se poneli do bezumnosti. Slavu svojih pređašnjih boraca za veru prenose oni na sebe i kiteći se njome uznose se pred drugim narodima i preziru svoju po Hristu braću. Veru, kojoj su služili njihovi preci, ne drže kao opštu svih koji je ispovedaju, no kao svoju, grčku, i sebe kao jedine sinove Crkve, a druge kao sluge i posvojčad. Iz tog ubitačnog izvora ističe: mržnja na sve narode koji ne odobravaju te njihove neumesne prohteve, a naročito na nas Slovene; želja da nas podčine i drže u turskom ropstvu da bi preko Turaka nad nama gospodarili; neprijateljstvo prema našem jeziku, koji bi, kad bi mogli, izbacili iz hramova Božijih i iz upotrebe u službi crkvenoj, sasvim protivno onome što su radili njihovi prvoučitelji; i, naposletku, taka okorelost srca da je plemenima slovenskim teži pravoslavni Grk nego muhamedanac Turčin. To je poznato celom svetu.

Razume se da su i druge strasti, kao koristoljublje i vlastoljublje, uzrok ovoj mržnji grčkoj na Slovene, ali prvi uzrok je duhovna ponositost, zbog koje, kao Jevreji u starini, gotovi su da sebe drže jedinstvenim izabranicima Božijim, a sve druge narode nečim nižim, i stvorenim da služe izabranom plemenu grčkom. To su plodovi njihove duhovne ponositosti: mržnja na sve narode i umno slepilo koje im ne dopušta da uvide svoje vlastite koristi. Neka bi Bog dao da se isprave od tog strašnog poroka. Mi ih i sad volimo kao braću i učitelje naše, ali još revnosnije bismo se mi starali o njihovu dobru, pa i krv bismo svoju prolili za njih, zaboravljajući svako zlo i sećajući se samo njihovih zasluga i velike Božije blagodati koja je data njihovim precima.
Duhovnoj ponositosti grčkoj odgovara umna ponositost svih zapadnih naroda. Bogu je bilo ugodno da ih ogradi od onakih beda kakve su se sručile na Grčku i na plemena slovenska, i da im olakša napredovanje u razvijanju nauka, umetnosti i građanskog života. Oni su se koristili milošću Božijom i dostigli visok umni razvitak. Ali zaslepljeni svojim uspesima oni su, s jedne strane, postali (kao što je poznato) potpuno ravnodušni k višem dobru – Veri – i ostaju i dalje u slepilu duhovnom, a s druge strane postali su ne dobročinci ostalom čovečanstvu (za što su bili pozvani) već njegovi neprijatelji, uvek spremni da pritiskuju i porobljavaju druge narode. Gorko iskustvo i suviše je jasno to pokazalo Slovenima; pa i u celom svetu lađe evropskih naroda nisu vesnici mira i sreće već vesnici rata i najvećih beda. Svak zna oholost jednog Engleza ili koga mu drago Nemca (ma koliko sićušna bila njegova rođena otadžbina), preziranje svih ostalih naroda u svetu, želju da nogama gazi sva njihova prava i da ih gradi nemoćnim oruđem u svoju korist. Ubitačno seme rađa ubitačan plod, i neprijateljstvo zapadnih naroda, a naročito Engleza i Nemaca, prema svima, rađa prirodnu i pravednu mržnju svih naroda prema njima. To je kazna za umnu ponositost.

Rđavi ruski primeri

Obraćajući se k vama, braćo naša, s najiskrenijom ljubavlju, ne možemo zatajiti od vas ni naše krivice.

Posle mnogih i teških pretrpljenih nevolja od najezde s istoka i sa zapada ruska zemlja, oslobodivši se milošću Božijom od neprijatelja, raširila se na daleko po zemnoj kugli, na celom prostranstvu od Baltičkog mora do Tihog okeana, i postala najveća današnja država. Sila je rodila ponositost. I kad je uticajem zapadne prosvećenosti unakaženo uređenje staroruskog života, mi smo zaboravili zahvalnost Bogu i skromnost, opštih opasnosti mi smo na rečima i izretka zaista postajali smireni u duši, ali nije tako bilo opšte raspoloženje našeg duha. Tom materijalnom snagom, kojom smo se odlikovali pred drugim narodima, naprestano smo se hvalili i jedino smo se starali da je uveličamo. Naše staranje bilo je upućeno da umnožimo vojsku, da povisimo prihode, da zastrašujemo druge narode, da širimo – nekad i nepravedno – svoje oblasti, a da uvodimo sud i pravdu, da ukroćujemo nasilje osionih, da štitimo slabe i koji su bez zaštite, da čistimo naravi i da uzvišavamo duh – to nam se činilo nekorisnim. O duhovnom usavršavanju nismo ni mislili; kvarili smo narodnu naravstvenost; i na same nauke, o kojima smo se božem starali, gledali smo ne kao na razvijanje Bogom danog nam razuma, već jedino kao na sredstvo za uveličanje spoljne moći državne, nikad ne pomišljajući da samo duhovna moć može biti siguran izvor i same materijalne snage.

Kako je naopak bio pravac našega rada, kako je bogoprotivno bilo naše razvijanje svedoči to što smo u našem slepilu načinili robovima više od dvadeset miliona naše slobodne braće, seljaka, i što smo od opšteg razvrata (pijanstva) napravili glavni izvor državnih prihoda. To su bili plodovi naše ponositosti. Rat, i to pravedan rat, preduzet protiv Turaka da olakša sudbinu naše istočne braće, postao je za nas kazna; Bog nije dao nečistim rukama da izvrše tako čisto delo. Savez dveju najsilnijih država u Evropi, Engleske i Francuske, izdaja Austrije, koju smo mi spasli, i neprijateljsko raspoloženje gotovo svih ostalih naroda prinudili su nas da zaključimo nedostojni mir; granice naše su sužene, a vojeno gospodstvo naše na Crnom moru uništeno je. Hvalimo Boga što nas je kaznio radi naše popravke. Sad smo uvideli naše zablude, sad oslobođavamo svoju potlačenu braću (seljake), staramo se uvesti pravdu u sudove, umanjiti razvrat u narodnim naravima. Daj Bože da se delo našeg pokajanja i popravke ne zaustavi, da dobar početak donese i dobar plod u našem duhovnom očišćavanju, i da nasvagda poznamo da samo ljubav, pravda i skromnost mogu doneti narodu (kao i čoveku) milosti od Boga i dobro raspoloženje ljudi.

Svakojako je ponositost materijalnom silom po samoj svojoj prirodi niža od ponositosti duhovne i umne: ona upravlja sve težnje ljudske krajnje nedostojnom cilju, ali se zato ona ne ukorenjava tako duboko u dušu, i lako se od nje može popraviti što se njena lažnost pokaže pri prvim neuspesima i nesrećama u životu. Nesrećni rat nas je urazumio, a tvrdo se nadamo da uspesi (kad Bogu bude ugodno da nas njima obraduje) neće nas uvući u pređašnje zablude.

Zamke slobode

I vi, braćo naša Srbi, lako možete podleći takvom iskušenju prema drugima, prema našoj zajedničkoj braći. Pred jednima možete se ponositi gledajući njihovu slepoću u Bogopoznanju; pred drugima gledajući njihovo robovanje; pred mnogima, gledajući njihovu slabost. Ali, pomislite da vaše bolje Bogopoznanje nije od vas samih, već od milosti Božje: očevi vaši zaveštali su vam Pravoslavlje, kao što su drugima zaveštali jeres, a lakše je očuvati i održati istinu nego od nasleđene laži vratiti se istini. Za to se imate zašto radovati, ali nemate povoda ponositi se. Tako, i robovanje ne daje povoda preziranju. Uspeh u borbi često zavisi od prilika koje ni najveća hrabrost ne može pobediti. Zar i vi sami niste dugo robovali? Zar dugo nije robovala i Rusija pod Tatarima?

I eto Gospod je oslobodio prvo nas a potom i vas, a Bugari, čije se carstvo na daleko slavilo, sad su pod jarmom; i Česi, čiji su napori dostojni svakog divljenja, preklanjaju glavu pod tuđom vladom. Takva je sada volja Božija, a budućnost je nepoznata, jer, iako po nesreći veliki deo Slovena robuje pod tuđinom, svi oni po svojoj hrabrosti dostojni su slobode. Isto tako, i slabost nekog plemena ne daje vam pravo da ga prezirete, jer često slabi i neznatni u svetu postaju najjača oruđa volje Božije. Zato ne vređajte braću vašu preziranjem, koje pada teže nego i samo ropstvo, već imajte na umu da su vam oni ravni, iako manje sretni. Vi, po milosti Božijoj pravoslavni, slobodni i silni privlačite k sebi iskrenim prijateljstvom slabe, oslepljene i koji su u ropstvu. Neka svaki Slovenin, iz ma kog kraja on bio, videći vašu bratsku ljubav prema njemu, bude gotov pomagati vas dobrim željama, srdačnom naklonošću i zajedničkim radom. To zapoveda Bog, a to je i vaša vlastita korist. Bog je tako uredio sudbu današnjega sveta, da je najlepša čovečija vrlina, tj. bratska ljubav, u isto doba jedini spas Slovena od neprijatelja i ugnjetača, koje sami znate, i nije ih potrebno imenovati. Hvalimo Boga za njegovu svetu volju.

Mi znamo da ima slovenskih plemena koja se još ničim nisu proslavila, dok se vi još iz starine možete pohvaliti mnogim sjajnim delima. Ali i toga radi nemate povoda ponositi se. Iako ste se i u pređašnja vremena odlikovali junaštvom, setite se koliko je u letopisima vašim zapisano vašeg razvrata, izdaje, međusobnog krvoprolića, bratoubistva, pa čak i oceubistva, od čega se i nehrišćani gnušaju. Zar se iz toga ne vidi da sveta Vera, koja je ozarila vaše pretke, nije prodrla u srca njihova i postala, kao što bi trebalo, za njih izvor svetosti i vrline? Za te njihove poroke i zbog njih Gospod Bog kaznio je mnoga njihova pokolenja. Mi ovo ne govorimo da bismo vas, našu dragu braću, vređali, no da biste vi, odbacivši svaku ponositost i pojmivši kako svoje krivice tako i kaznu Božiju, unapredak težili svakoj vrlini i svakoj časnoj slavi, dostojnoj hrišćanskog naroda, i da biste stekli poštovanje i ljubav od svakoga – čemu ste, kao što smo rekli, dobar početak učinili.

Pravoslavlje, zenica duhovnog oka

Zaista, Srbi, velike milosti darovao vam je Bog – veće, držimo, nego što vi i sami znate.Zdravlje je jedno od najvećih blaga za čoveka, ali ga on pozna tek kad ga izgubi, ili kad vidi tuđe bolesti i uporedi sa svojim zdravljem. Tako i vi možete poznati svoja preimućstva samo upoređivanjem s nedostacima drugih društava (na što vi još niste obraćali pažnju), ili otvorenim priznanjem tih društava, koja su iskustvom poznala svoje slabosti i uzroke im. Neka vam to saznanje posluži kao opomena da biste mogli izbeći pogreške koje drugi narodi nisu umeli izbeći, i da se ne biste, primajući ono što je dobro i korisno, zarazili onim što je zlo, koje se često meša s dobrim i neprimetno je za neiskusno oko.

Prva, najvažnija i neocenjiva sreća vaša, Srbi, to je jedinstvo vaše u Pravoslavlju, tj. u višem znanju, višoj istini, u jezgru svakog duhovnog i naravstvenog napredovanja. Vaše jedinstvo u Veri tako je da za Turčina reči „Srbin” i „Pravoslavni” znače isto. To najbolje od svih blaga treba da cenite više svega, i da ga čuvate kao zenicu oka, jer, u samoj stvari šta je Pravoslavlje nego zenica unutrašnjeg duhovnog oka.

Hrišćanstvo nije po svetu posejano nasiljem, niti je nasiljem razraslo, već pobeđujući svako nasilje. I prema tome ono ne treba da bude nasiljem čuvano, i teško onima koji hoće da silu Hristovu brane slabim čovečijim oružjem! Vera je stvar duhovne slobode i ne trpi nikakve prinude; jer istina vere pobeđuje svet i ne traži svetski mač za svoju pobedu. Zato poštujte svaku slobodu savesti i Vere da niko ne bi mogao vređati istinu i govoriti da se ona boji laži i da se ne sme boriti s lažju oružjem misli i reči. Služite Božijim zapovestima ne s bojažljivošću i sumnjanjem u njinu moć, već smelo i s mirnim uverenjem u njinu pobedu.

Ali, s druge strane, imajte neprestano na umu značaj i dostojanstvo Vere. Veoma se varaju oni koji misle da se vera sastoji samo u veroispovedanju, ili u obredima, ili čak u direktnim odnosima čoveka k Bogu. Ne. Vera prožima celo biće čovekovo i sve njegove odnose prema bližnjem. Ona kao nevidnim koncima ili žilicama obuhvata i prepleće sva čuvstva, sva ubeđenja, sve težnje čovekove. Ona je kao neki bolji vazduh, koji pretvara i promenjuje u čoveku svako zemaljsko poreklo, ili je kao neka najsavršenija svetlost koja ozarava sve njegove poglede na druge ljude i na unutrašnje zakone koji ga vezuju s njima. Prema tome, Vera je viši društveni princip, jer i samo društvo nije ništa drugo do vidni oblik naših unutrašnjih odnošaja prema drugim ljudima i naše veze s njima.

Zdravo građansko društvo osniva se na pojmovima njegovih članova o bratstvu, pravdi, sudu i milosrđu, a ti pojmovi ne mogu biti jednaki ako je društvo sastavljeno od ljudi raznih Vera. Jevrejin i muhamedanac ispovedaju jednoga Boga kao i Hrišćanin, ali ni tainstva svete i prisnopoklonjajeme Trojice, ni ljubavi Božije koja nas je spasla kroz Hrista, i da je prema tome razlika među nama suviše velika; ali mi znamo da i među Hrišćanima, osim istine Pravoslavne Crkve, nema potpuno jasnog pojma ni potpuno iskrenog čuvstva bratstva. Taj pojam, to čuvstvo, vaspitava se i snaži samo u Pravoslavlju. Nije slučajno što se samo u zemljama pravoslavnim očuvala opština i svetinja opštinske presude i pokornost svakoga pred rešenjem braće. Versko učenje vaspitava dušu čak i ako nema društvenog života. Katolik traži vlast ličnu i van svoga društva, kao što je navikao pokoravati joj se i u verskim stvarima; protestant ide u ličnoj slobodi do slepog samopouzdanja kao i u svom uobraženom Bogopoznanju; takav je duh učenja njihove vere. Samo pravoslavni, zadržavajući svoju slobodu, pokorava se jednoglasnoj odluci opštinske savesti. Zato je narodna opština mogla sačuvati svoja prava samo u pravoslavnih; zato i Slovenin, ako nije pravoslavni, ne može biti potpun Slovenin. To s tugom priznaju i naša braća, koja su obraćena na zapadnjačku laž. To se isto ogleda i u svima poslovima suda i pravde, i u svima pojmovima o društvu, jer osnova tome leži u bratstvu.

Da među vama ne bude viših i nižih

Neka je svako slobodan u veri i njenu ispovedanju. Neka niko ne bude ugnjetavan i gonjen zbog stvari Bogopoznanja i Bogoispovedanja – velimo niko, pa ma to bio (sačuvaj Bože) i Srbin koji bi skrenuo s istinitog puta; neka vam on ipak bude brat, iako je nesrećan i zaslepljen. Ali takav neka ne bude ni zakonodavac, ni upravitelj, ni sudija, ni član opštinskog zbora, jer je druga njegova savest, a druga vaša. Veliki Apostol narodima veli: „Zar vas Hrišćane nije sramota da vam sude neznabošci? Neka vam sude braća.” Zato inoverac neka za vas bude gost, koga štitite od svake nepravde, i koji se koristi svima pravima kao i vi u privatnom životu, ali on ne treba da bude punopravan građanin ili sin velikog Srbskog doma koji sudi s braćom u poslovima opštenarodnim. Bog vas je izbavio od unutrašnjeg razjedinjenja, nemojte dopustiti razjedinjenje u samim nedrima savesti narodne i opštenarodnog duha. Teško nam je pomisliti da svi Sloveni nisu Pravoslavni, ali verujemo da će se i oni svi vremenom prosvetiti istinom. Mi ih od srca volimo, i gotovi smo uvek pružiti im ruku bratstva i pomoći protiv svakoga, ali mislimo da se ni oni neće naći uvređeni ovim isključenjem – i sami ne bi hteli u vaše društvo unositi seme razdora i raznomišljenja i radi ljubavi prema vama.

Među vama ima bogatih i siromašnih, isto tako kao silnih i slabih, zdravih i nemoćnih, umnih i glupih. Ali šta bi vi rekli o zakonu u kome bi se naređivalo da taj i taj bude bogat, a taj i taj siromah; ili taj i taj da bude silan, a taj i taj slab; ili, taj i taj da bude pametan, a taj i taj da bude glup? Bi li bio pametan takav zakon, i bi li bio saglasan sa Hrišćanstvom: zar vi svi niste ljudi? Zar svi niste Sloveni? Zar svi niste Srbi? Vi ste srećni nad sve narode u tome što svaki Srbin gleda na Srbina kao njemu ravna, i među vama nema viših i nižih, osim po službi narodnoj koja ljudima određuje razne činove prema zaslugama ili potrebama državnim. Čuvajte tu jednakost i dostojno cenite to veliko blago. Ne dopuštajte nikakve zakone, nikakve mere vlade, nikakve običaje koji bi mogli uništiti bratstvo. U svima drugim zemljama zaveden je taki naopaki princip da se jedni smatraju plemeniti a drugi niski po krvi: „taj i taj nije mi ravan”, ili „taj i taj ne može biti u našem društvu, jer je niskog porekla”, ili „taj i taj ne sme prositi moju kćer, jer nije od plemenite kuće ” itd. Iz velike nepravde niče veliko opštenarodno zlo: ponositost tobožnjih viših, zloba i zavist tobožnjih nižih, a iz toga proističe razdor i opšta slabost. Neka to zlo ostane kod onih kod kojih se već nalazi i potiče iz istorijske prošlosti. Ne kalemite na sebe bolest od koje vas je Bog izbavio. Ne zaboravljajte primer Poljaka, vaše jednokrvne braće! Tamo su nekolike hiljade smatrali sebe narodom, a narod su smatrali stokom jedva dostojnom imena čovečijeg, i država je Poljska pala i pored svih ratnih uspeha, sve svoje hrabrosti i sve svoje slave. Ne zaboravljajte tu lekciju. Neka sudija sudi, neka upravitelj upravlja, neka knez knezuje kako je i potrebno društvu, ali van svoje dužnosti neka svaki Srbin i sad i svagda bude jednak sa svojom braćom.

Znanje je raširenje umnog bogatstva

Mnogome koječemu, braćo, morate se vi učiti u naroda kojima je Bog izodavna dao slobodu od spoljnjeg ugnjetača, i mogućnost da posvete svoju misao usavršavanju u naukama i u umetnosti. Vi sami vidite i nije potrebno dokazivati vam kakvu moć daje nauka čoveku i kako mu ona pokorava i samu prirodu. Ali nauka daje još i više nešto: ona širi granice bogodanog nam razuma, prosvetljava naše umne poglede, otkriva tajne Božijeg sveta i čudesa Njegove tvoračke premudrosti. Sticati nauku ne samo da je neophodno za društveni život, nego je i obavezno radi ispunjenja volje Božije, koja nam je dala razum kao mnogoplodno polje, koje ne treba da leži zaparloženo i zaraslo u trnje neznanja i lažnih misli, nego da se ukrašava žetvom znanja i istine. I tako, velimo, da treba mnogo dobrih i korisnih znanja da dobijete od drugih naroda (Nemaca ili kojih drugih) da bi dostigli onaj stepen umnoga razvitka za koji ste pozvani. Ali znanje još nije pravo prosvećenje. Znanje je raširenje umnog bogatstva, a pravo prosvećivanje je pored toga još razviće viših principa naravstvenih i duhovnih. Dobiti znanje nije veoma teško, ali je viši zadatak čovekov dobiti više naravstveno otkriće. Mnogi ljudi, koji su usled životnih prilika ostali bez naučnog znanja, ali duboko prožeti naravstvenom svetlošću, bliži su pravom prosvećenju nego ljudi koji mnogo znaju, ali su bez duhovne moći i života duhovnog.

Verujte nama, Srbi, koji znamo i koji smo na sebi, a unekoliko i na našoj otadžbini, iskusili bolesti sadašnjega sveta. Mnogi i najbolji ljudi u celoj Evropi zavide vam na vašim preimućstvima iako ih potpuno i ne poznaju. I ta je zavist razumljiva, jer jedinstvo vere, zakon i osećanje bratske jednakosti, zajednica života i prostota naravi taka su blaga koja se ne kupuju ni znanjem ni pojedinačnim naporima ni državnom moći ni uređenjem. Vi pristupate razvijanju vaših umnih bogatstava i, razume se, treba još mnogomu koječemu da se naučite. Ali vi prilazite tome ne kao siromasi već kao bogataši, ne kao niži među narodima, već kao viši, jer, sve ono što imaju drugi vi možete dobiti s nevelikim trudom, a ono što je vaše vlastito, Bogom dano, to oni dobiti ne mogu. Čuvajte ta svoja blaga i visoko ih cenite! Ponositost je veliki i ubitačan porok, ali je isto tako ubitačno i samouniženje, koje ne zna cene darovima danim nam od Boga. Neka vam naše pogreške budu opomena i lekcija.

I mi smo imali mnoga od tih preimućstava koja vi sad imate; neka u manjoj meri, npr. bratsku jednakost i prostotu života, a neka čak i u većoj, npr. snagu i silu opštinskog uređenja. I mi kao i vi usled istorijskih događaja došli smo u dodir s Evropom i njenom prosvetom. S tugom smo uvideli svoje neznanje i tuđe znanje. Mi smo zavoleli to znanje i trudili smo se da usvojimo njegovo blago; i bili smo u pravu, jer je taka obaveza čovekova. U slepom obožavanju tuđeg bogatstva mi nismo umeli raspoznati njegovu zlu primenu, i zaboravili smo svoje više bogatstvo. Nama se činilo da zemlje učenije od nas prevazilaze nas u svakom pogledu, da je svaki njihov običaj, svako uređenje bolje od našeg vlastitog. Umesto da smo se učili tuđemu kako je trebalo, mi smo se stali na njih ugledati, podražavati im. Umesto pravog smisla prosvećenja, umesto unutrašnjeg jezgra misli koje je u njemu, mi smo stali primati njegovu formu i spoljni izgled. Umesto da probudimo u sebi samotvornu snagu razuma, mi smo stali izreda primati sve što je tuđi um stvorio, slepo u to verovati čak i kad je lažno, tako da nas je ono što je trebalo u nama probuditi krepku radljivost misli i duha potopilo u dugi umni san.

Sud smo tako primili od Nemaca s njegovom tajnošću i s njegovim formalnostima, koje ne dopuštaju pristup čovečijoj savesti; upravu smo uredili na nemački način, koja ne odgovara našim vlastitim potrebama; građanskim i vojničkim činovnicima dali smo tuđa imena; vojsku smo na nemački način preobratili u pokretne mašine, protivno duhu narodnom, i stezali te mašine nakaznim haljinama kao lancima koji ne dopuštaju slobodno kretanje delova tela; krasno i udobno odelo naših predaka zamenjivali smo ružnim odelom zapadnih naroda, koje nekad neće moći ljudi pominjati bez podsmeha; menjali smo svoje običaje da bismo primili tuđe, i neprestano ih menjamo kako ih tuđinci menjaju; naposletku (sramota je to i pominjati) i sami jezik svoj, veliko narečje slovenskog govora, najstarijeg i najboljeg od svih čovečijih govora, prezirali smo, napuštali u pisanju, u društvu, pa čak i u prijateljskom razgovoru, i zamenjivali žalosnim mucanjem najoskudnijega od svih evropskih jezika (francuskim). Takvo je bilo naše bezumlje: takve su bile pojave kad je materijalnu ponositost države pratilo samouniženje narodno. Ali to samouniženje nije bilo u narodu, već samo u višoj klasi koja se odcepila od naroda: ona je htela da se ugleda u svemu na tuđina, htela je da izgleda tuđin, i za narod je tuđin i postala. Iščezlo je svako poverenje, svako duhovno opštenje, svaka razmena misli. Razum milionâ ostao je besplodan za društvo koje se zaključalo u tesne granice nevelikog broja hiljada ljudi koji su pristali da se odreknu svih svojih rođenih običaja. Ti ljudi umesto za prosvetom jurili su za njenom senkom ponoseći se tim što su u očima naroda izgledali kao Nemci, a narod je bežao od pravog znanja videći u njemu kao neku vražiju i za ruski narod ubitačnu silu. Pogreška viših uvela je u suprotnu pogrešku niže, i naše slepo klanjanje evropskom znanju i prosveti zaustavilo je za dugo vremena razviće znanja i prosvete u ruskoj zemlji.

Nije potrebno, braćo, objašnjavati vam kakve su ubitačne posledice bile ovog unutrašnjeg razjedinjenja, kakvo je mnoštvo pogrešaka proisteklo iz te jedne, kakvim nepravdama i stradanjima u privatnom, kakvom bestidnošću u javnom, i kakvom slabošću u državnom životu kažnjeni smo bili zbog ovog našeg pokloništva tuđinstvu. Ni sad se nismo izbavili, i skoro se nećemo izbaviti od gorkih plodova toga poklonstva. Mi to vidimo i osećamo svuda i u svemu, ali vama, koji živite daleko, to ne može biti tako očigledno. Zato smatramo za vrlo potrebno da vam iznesemo bar jedan primer, po kome ćete moći suditi o ostalom.

Primer Petrove flote

Svima je poznato da su bregovi Crnoga mora pre cara Petra Prvog pripadali Turskoj, i samo je ušće Dnjepra bilo u rukama ruskih kozaka, naše braće Zaporožaca. Oni nisu imali ni lađa, ni mogućnosti da ih grade. Na lakim čamcima, često i na oranicama, puštali su se oni na burno more, strašno još iz starine mornarima, strašno i sada pored sveg savršenstva morske plovidbe, i naletali su hiljadama na bregove večnih neprijatelja hrišćanskog imena. Od Batuma do Carigrada širili su strah i trepet. Trapezunt i Sinop i sama utvrđenja Bosporova drhtali su pred njima. Turske flote, koje su slobodno šetale Sredozemnim morem i često pretile obalama španskim, francuskim i talijanskim, skrivali su se u pristaništa pred čamcima zaporoškim. Ne hvališemo se, no govorimo istinu, a svedoci su nam sami turski letopisi i još nezaboravno predanje u pričama. U celoj Evropi nema ni jednoga naroda koji bi se mogao pohvaliti tako divnim hrabrim delima na moru.

I opet bez hvalisanja možemo reći da severnjaci nisu ni u čem ustupali svojoj južnoj braći. Zar se nije moglo nadati da će ruska flota s takim ljudima daleko natkriliti flote drugih naroda kad se čamci zamene jakim i silno naoružanim brodovima? Takav uspeh ne samo da je bio verovatan, već smelo tvrdimo bio je nesumnjiv. Ali, moramo priznati, očekivanja se nisu ispunila i pored neosporne hrabrosti naših mornara. Otkud taka nedaća? Zašto da ljudi koji su na moru daleko bili nad svojim takmacima postanu im jedva ravni? No, uzrok je sasvim prost. Oni su postali sasvim drugi ljudi, a ne oni koji su bili pre. Car Petar počeo je prvi graditi u nas velike lađe, po ugledu na holandske (i za to mu čast i slava!), ali, pametnom poslu on je dodao veliku ludost. Imena svih delova lađe, sve reči koje se tiču plovidbe, sve reči za komandu on je uzeo od Holanđana. Kakve su se javile posledice? Takih nemačkih reči, takih imena koja su za rusko uho bez ikakva smisla, i koja ruskom uhu ne predstavljaju ništa, nakupilo se na hiljade. I sad stupa na lađu budući mornar, čovek koga je Bog obdario neobičnom okretnošću i smelošću, čovek kao i oni koji su u stara vremena sa uskim čamcima razoravali obale Crnoga mora, potresali Carigrad i uništavali turske flote – ali on ne stupa sad u mornare, već u đake. On mora da uči napamet hiljade besmislenih reči, koje mu neobično zvuče, i u tom besmislenom učenju prolaze godine njegove vatrene i žive mladosti. Umesto da zavoli svoj posao, da steče mornarsko iskustvo, on postaje ravnodušan i dobija čak kao neku odvratnost od svoga posla, od svoje lađe, pa i od samoga mora. Prođu godine, i morski junak pretvori se u polumrtvi nemački rečnik. On će, istina, vršiti svoje dužnosti zato što je hrišćanin i Rus, ali pravi mornar u njemu je bespovratno izgubljen – po tome primeru sudite, braćo, o svemu. Sva ruska zemlja pretvorila se u jednu lađu na kojoj se čuju samo reči nemačke komande.

Po milosti Božijoj, mi smo počeli sad dolaziti k sebi i vraćati se svome jeziku, svome rođenome duhu. Nas je spasla vera, koju nismo izneverili; spasla nas je čvrstina naroda, koji se nije sablaznio primerom više klase; ali se bolest ne leči brzo, a izgubljene godine ne povraćaju se. Neka vam naš primer bude lekcija! Učite se u zapadnih naroda, jer je to veoma potrebno, ali se ne ugledajte na njih i ne verujte im, kao što smo se mi u svojoj slepoći ugledali i verovali im. Neka vas Bog sačuva od te strašne napasti.

Ne budite brzi na uvođenje novina

Tuđ um treba u vas da budi radljivost vašeg vlastitog uma, i tom radljivošću ve ćete se sve više i više uzdizati. Vi ne treba na sebe da kalemite tuđi život, jer ćete nakalemiti na sebe ne tuđe zdravlje već tuđu bolest. Da rečemo još više: ono što u drugom narodu ne samo da nije štetno, već je čak i korisno, to će kod vas postati početak zla i pogibelj. Svako živo stvorenje ima svoje zakone bića, svoj red i svoj sklad na čemu je osnovan njegov život, i što sa svoje strane određuje svojstva njegovih pojava i plodova. Ali to što je u jednom živom stvoru uredno i skladno (jer je saglasno s njegovim bićem), kad se nakalemi na drugi, čije je biće osnovano na drugom zakonu, postaje izvorom nereda i neskladnosti. Niko ne može pevati tuđim glasom, niti lepo hoditi tuđim hodom.

Tako i unutrašnji život nekog naroda dolazi u nered i u neskladnost ako dopusti da se u njegove žile uliju struje tuđeg života. Zato strogo prosuđujte tuđe misli pre nego što ih primite, i ne budite brzi na uvođenje novinâ, osim ako bi korist od njih bila jasna i nesumnjiva.

Vi imate mnogo jednokrvne braće van granica vaše kneževine, koja vam iskreno žele dobra, i svojom obrazovanošću i znanjem mogu vam često prineti mnogo koristi. Primajte ih s ljubavlju, saslušavajte njihove dobre savete, koristite se njihovom srdačnom službom sa srdačnom zahvalnošću, ali i tu budite oprezni. Često biva da su oni živeli i obrazovali se pod silnim uplivom tuđinskih principa, recimo npr. nemačkih, i zavoleli su ih. Često se događa da su po navici primljenoj iz detinjstva oni nesvesno izmenili sklad svoga unutrašnjeg života i svoga uma, naučili su se npr. da umnožavanje formalnosti drže za državničku mudrost, da pritisak drže za uslov poretka i reda, da je tačnost u aktima jemstvo tobože bolje i vernije nego čovekova savest, da je činovničko mešanje u sve i činovničko tutorovanje nad svima jedina zaštita opšteg mira i poretka, i, naposletku, naučili su da nemačku izveštačenost smatraju za pravo obrazovanje, a slovensku prostotu za ostatak starinske divljine. Razume se da njih ne treba za to kriviti, jer je njihova zabluda sasvim prirodna, ali vas molimo da se od nje čuvate, a njih molimo da ne veruju suviše u svoju uobraženu mudrost, i da imaju na umu da oni ne stupaju u vašu družbu kao najčistiji i najbolji, već kao ljudi malo izopačeni, koji treba da svoju dušu operu od tuđe zaraze. Prostota je viši stepen u društvenom životu nego najstarija izveštačenost, i svaki princip koji ističe iz duha i savesti uzvišeniji je od formalnosti i administrativnog piskaranja. Prvo je živo i živi, drugo je mrtvo i umrtvljava. Ostavite ovo drugo Austriji.

Istom takom rečju obraćamo se i k vašim mladim sugrađanima, čedima pravoslavne Srbije koji su svoje naučno vaspitanje dobil