Prva srbska zabranjena knjiga

Knjiga „Srbije žalosno ponovno porobljenje” izazvala je pravu hajku velikih sila za nepoznatim piscem...

Već krajem 1813. godine, svega dva-tri meseca po slomu Prvog srbskog ustanka, neko, negde u udaljenim provincijama Austrije, sedi i piše. Po nalogu carske vlasti udaljen što više od granice sa Turskom, jedan od ustaničkih vođa, sada u izgnanstvu. Čovek žuri, zamače pero u divit, reči se samo nižu. Kao da želi da sve događaje oko ustanka što pre prenese na hartiju, dok još nisu iščileli iz sećanja. Sama poslovica na početku knjige, „Zaklela se zemlja raju da se sve tajne znaju” dovoljno govori.

A te tajne i reči pune gorčine, sve u obliku dijaloga Mati Srbije i Sina Srbina, ratnika. Majka pita šta se to desilo, zašto Srbe ponovo robe, zašto je propala Srbska revolucija. Sinak, očigledno vrlo upućen u sve događaje, objašnjava kako se sve srušilo, a da nije bilo sklono padu. Ne radi se tu o nedostatku volje naroda da se bori i sačuva tekovine svoje borbe. Nije ni vojske nedostajalo, pošto je u Srbiji tada bilo više od 50.000 boraca pod oružjem, uglavnom vrlo iskusnih i vičnih vojevanju. Nije u pitanju bila ni nepripremljenost za turski napad s nekoliko strana. Svi putevi kojima je turska ordija mogla da provali u Srbiju bili su zaprečeni, podignuto je šesnaest šančeva, sva pogranična mesta su utvrđena, povezana i dobro snabdevena hranom i municijom, kako bi mogli da odole stalnim napadima, pa čak i opsadama. Oružja nije manjkalo. Pa šta je onda, kad je već sve bilo rado borbi?

Poslanik kao gubernator

Sin odmah prelazi na stvar, bez okolišanja. Po njegovom mišljenju, uzrok nenadane propasti ustaničke države, bez većih borbi, valja tražiti na drugoj strani. Preko granice. Drugim rečima, međunarodni uticaj je i ovog puta bio tas na vagi. Nekako su ubedili samog vožda Karađorđa da napusti Srbiju, da mu valja spasavati glavu, niko ne može da izdrži tursku najezdu. I kada je vožd 21. septembra prešao u Austriju, sve se srušilo kao kula od karata. Samo, ko je to slavnom voždu napunio glavu da Srbi ne mogu da pruže nikakav otpor?

Glavne glumce u toj tragediji valja tražiti u voždovom okruženju. Pogotovo u njegovoj vezanosti za Ruse. Konačno, u ruskom poslaniku Konstantinu Rodofinikinu, poreklom iz Carigrada. Da je bio pravi Rus, i nekako. Ovako, poslanik koji je Srbima običavao da se predstavlja kao carski general, odmah po dolasku u oslobođeni Beograd počeo je da se ponaša maltene kao gubernator Srbije. Neko ko je iznad samog vožda. Tako je među Srbima, od početnog oduševljenja, ubrzo zavladalo razočarenje.

Taj i takav Rodofinikin udružio se s mitropolitom Leontijem, istog porekla. Ne samo porekla, već i istih sklonosti ka zakulisnim igrama i spletkama svih mogućih vrsta. Naime, Leontije je imao pogolemog iskustva u urotama, tako je i zaseo na arhijerejski tron, uz pomoć dahija. A s trona je imao običaj da sprovodi naloge Velike porte. Šurovao je i s nekim ustaničkim vođama koji su po svaku cenu hteli da ograniče Karađorđevu vlast, pa makar Srbiju pretvorili u rusku guberniju.

Tako su na Rodofinikinov zahtev 1809. godine prekršili primirje s Turskom, zametnuli bojeve, uvereni da će ruska dunavska vojska nagrnuti preko Dunava. Kako Rusima to nije padalo na pamet, to je ustanak bio na ivici propasti. Samo zahvaljujući hrabrosti ustanika i odlučnosti Karađorđa izbegnuta je katastrofa. Ili odložena, pokazaće se za neku godinu. Posle neuspeha, Rodofinikin, njegov zamenik Teodor Nedoba i mitropolit Leontije brže-bolje beže iz Srbije. U Bukureštu im se pridružuju i pobunjene vojvode Milenko Stojković i Petar Dobrnjac.

Za to vreme, u Srbiji se zakuvava. Ruski mitropolit Gavrilo odbija da za beogradskog mitropolita rukopoloži račanskog arhimandrita Hadži Melentija, pošto to mesto pripada Leontiju, živom i zdravom. A i krajnje poslušnom. Karađorđe, šta će, prihvati da se Leontije vrati iz bežanije, ali sada u pratnji Nedobe, koji je u međuvremenu napredovao do carskog poslanika, umesto Rodofinikina. Nastavlja ono što je započeo, rovari gde stigne, a sve po pismenim nalozima svog bivšeg šefa, koje ovaj šalje iz ruskog vojnog stana u Bukureštu.

U senci Bečkog kongresa

Nepoznati pisac opisuje i zbližavanje s Karađorđem, naročito 1811. godine, kada su Rusi i Srbi zajednički ratovali. I pored početnog nepoverenja, vožd se toliko zbližava sa Nedobom da mu je Karađorđe kumovao na venčanju. Od tog trenutka, sve Nedobine predloge smatrao je za volju ruskog cara Aleksandra Prvog. Tako je kao carsku volju primio i osmu tačku Bukureškog mirovnog ugovora između Rusije i Turske. Tu tačku je Nedoba naročito istakao, kad je pročitao ugovor pred voždom i Sovjetom. Mora biti da je ta odredba delovala kao hladan tuš, pošto je u njoj pisalo da se Srbija predaje Turcima. I to mirno.

Sin Srbin primećuje da se Karađorđe od tada sasvim promenio. Gotovo da je postao senka onog prkosnog i srčanog ustaničkog vođe. Izgovarao se bolešću, nije se pojavljivao na bojištima i šančevima. Umesto njega, svuda je išao sekretar Janićije Dimitrijević, još jedan od Leontijevih ljudi. I to najpoverljivijih.

Tada i Majka Srbija shvata da propast nije došla tek tako. Vožd je praktično namamljen preko Save i Dunava, tog 21. septembra 1813. godine. Sve u pratnji Leontija, Nedoba, Janićija i cele njihove svite.

Vojvode su, prirodno, sledile voždov primer. Svi osim Miloša Obrenovića, koji je ostao u Srbiji. Turci su za nekoliko dana, praktično bez opaljene kubure, zaposeli Srbiju. A koliki su strah imali od Srba rečito govori činjenica da u Beograd nisu smeli da uđu četiri dana, iako je bio nebranjen i gotovo napušten. Držao se još samo utvrđeni šanac na Deligradu, nekih mesec dana. Srbija je ponovo žalosno porobljena.

Pisac je baš takav naslov spisa i odredio – „Serbie plačevno pakiporabošenie leta 1813.” ili „Srbije žalosno ponovno porobljenje”.

Ubrzo se otkriva i još jedan razlog zbog kojeg je tajanstveni autor žurio s pisanjem. U pitanju je bio Bečki kongres, koji je počeo septembra 1815. godine. U carstvujuščoj Vijeni rešavala se sudbina Evrope posle propasti Napoleona. Kao da je autor želeo da na Srbe i njihovo stradanje podseti predstavnike velikih sila onog vremena.

Carska cenzura

Knjiga je napisana, sada je valja štampati. Samo, gde? U Beču vlada stroga carska cenzura, pogotovo u vreme Kongresa. Ne može da prođe nijedna reč koja kritički govori o saveznicima protiv Napoleona. Pogotovo ne o Srbima i propasti njihovog ustanka. Svi se prave da mali narod ni ne postoji. Deo je Turske, i to je samo njihovo „unutrašnje” pitanje.

Glavni cenzor za slovenske knjige i slovenske spise u to vreme bio je ugledni slavista Bartolomej Jernej Kopitar. Njegova odanost caru nije se dovodila u pitanje, nebrojeno puta je to i sam dokazao svojom strogošću spram nepodobnih autora. Tako je zabranio i Vuka Stefanovića, koji je za „Novine serbske” napisao spis „Pismo Karađorđu Petroviću o uzrocima propasti srbskog ustanka”. Jeste da ga je zabranio, ali se istovremeno i oduševio spisom i autorom, što je bio čudan početak čuvene kasnije saradnje.

Zato je nepoznati pisac rešio da izbegne uvek budnog Kopitara i ode u Trst. Ne zna se da li je poslao ili lično odneo spis, tek, knjiga je štampana u slovenskoj tipografiji Pana Teodosija u Mlecima. Ta štamparija odranije je bila poznata kao jedna od onih u kojima su štampane mnoge slovenske knjige, od Dositejevih „Sovjeta zdravago razuma” do Solarićevog „Zemljeopisanija”. A još jedan razlog za štampanje u Mlecima bio je baš taj Solarić.

                                                     


Naime, srbski pesnik Pavle Solarić bio je cenzor za slovenske knjige koje se štampaju u celoj mletačkoj oblasti. Pod uticajem svog učitelja Dositeja Obradovića, oduševljeno je prihvatao rukopise, a mnogima je i sam pomagao da se knjiga izda. Tako i našem nepoznatom piscu. Novac je verovatno prikupila Srbska trgovačka zajednica u Trstu.

Iz Teodosijeve tipografije je ubrzo izašla gotova knjiga. Stigli su da je završe baš pri samom kraju Bečkog kongresa. U Srbiji je u to vreme buknuo Drugi ustanak, kao odgovor na ponovni turski zulum. U Beču je boravio prota Mateja Nenadović, obijajući pragove poslanika velikih sila, u pokušaju da i srbsko pitanje dođe na dnevni red. Uzalud, Kongres ćuti.

Jel' Živko živ?

Ne pomaže ni novoobjavljena knjiga „Serbie plačevno...” za koju se zna da je dostavljena poslanicima novouspostavljene Svete alijanse, savezu Rusije, Austrije i Pruske. Čak izaziva i bes. Ponajpre ruskih diplomatskih predstavnika, jer je u najosetljivijem mogućem trenutku pozivala ruskog cara da zaštiti Srbe i Srbiju, a da osudi one koje su koristili carsko ime za lične koristi i izazivanje smutnje. I ne samo to, već su doprineli ponovnom porobljenju. Bio je to jedan od većih diplomatskih izgreda tog vremena.

Gnevni Rusi bunili su se kod austrijskih vlasti, mahali knjigom pred nosom samog kneza Meterniha. Smatrali su da su i Austrijanci tu obilato umešali prste, jer kako pored takve cenzure mogu da se pojave pamfleti upereni protiv saveznika? Pisac je optužen za grko- i rusofobiju. Politička korektnost tog vremena. Naravno, knjiga je odmah zabranjena. Najveći deo tiraža zaplenjen je i uništen.

Pošto su to uradile, austrijske vlasti dale su se u lov na pisca. Otvorene su policijsko-cenzorske istrage. Glavni cenzor za mletačku oblast odmah je smenjen. Logično je da je stradao i Solarić. Ne samo da je smenjen, već je na nekoliko dana uživao gostoprimstvo zatvorskih čuvara.

Policaji i žbiri rastrčali su se na sve strane. Valjalo je naći Živka Skiptrovića iz Mitrovice, koji na samom kraju dela kaže da šalje knjigu na štampu Solariću. Međutim, takav ne postoji. Onda su pokušali da raščivijaju ko bi mogao da se krije iza Živka. Sumnja je pala na mnoge, od Vuka Stefanovića do Sime Milutinovića Sarajlije. Jedan po jedan pozivani su na razgovore, ali niko ne priznaje. Pojavljuje se i ime Ivana Jugovića, najobrazovanijeg Srbina onog vremena. U knjizi je dosta njegovih mišljenja, citata. Nezgoda je samo u tome što je Jugović u međuvremenu umro.

Zavet ćutanja

Po nalogu šefa carske policije istragu preuzima sam Jernej Kopitar. On ima svoje kandidate, ponajpre Simeona Orlovića, izaslanika Petra Prvog Petrovića Njegoša kod Karađorđa. Poslao ga je da stupi u vezu s Rusima, što je ovaj tako dobro učinio da je ostao u službi kod Nedobe. Naš ugledni književnik Milovan Vitezović tvrdi da je Kopitar uzeo na zub Orlovića kako bi zaštitio svoje slavističke štićenike, a i da bi uzvratio ruskoj diplomatiji za optužbe da je knjiga austrijska podvala. Ako je delo napisao ruski špijun, Austrija s tim nema veze. Nije zgoreg pomenuti da je Orlović tada bio na Cetinju, nedostupan austrijskim organima. Time je istraga završena. Pravi pisac ostao je nepoznanica.

Tako je ostalo sve do drugog izdanja ove knjige koje se nenadano pojavilo 1846. godine u Lajpcigu. Tada klupko počinje da se odmotava. Kao mogući i verovatni pisac pominje se Miljko Radonjić. Kada je postao Karađorđev ministar spoljnih poslova, video je Srbiju kao nezavisnu zemlju, nikako kao deo Turske ili kao rusku guberniju. Tako je leta 1811. godine posetio feldmaršala Kutuzova u Bukureštu. Objasnio mu je da Srbi nikako svoju sudbinu ne prepuštaju u potpunosti ruskom caru, jer su sami napravili državu, već im je potrebno međunarodno priznanje. Kutuzov mu je obećao pomoć.

Miljko je imao velike planove, ali je sve poremetio Napoleonov napad na Rusiju 1812. godine. Spletkaroši oko Karađorđa optužuju Radonjića da je austrijski čovek. Ipak, on je bio jedan od poslednjih koji je napustio Srbiju posle sloma. Prava osoba koja je mogla da ukaže na sve zakulisne igre.

Vitezović smatra da je za pravi identitet pisca knjige morao da zna makar Dimitrije Davidović, tada urednik „Novina serbskih”, još u Beču. Samo, kao da je postojao zavet ćutanja, što je i razumljivo. Štitili su Miljka od austrijskih vlasti. Radonjić je umro 1837. godine, a da nikada nije priznao autorstvo. Mada, kada se bolje pogleda, sam sadržaj ukazuje na pisca. Ono što je svima decenijama bilo pred nosom.

Drugo izdanje ove knjige verovatno je novčano pomogao, ako ne i izdao knez Miloš Obrenović. Knjiga je imala sličnu sudbinu i u Srbiju pod vlašću kneza Aleksandra, Karađorđevog sina, mogla je da uđe samo tajnim kanalima. Uostalom, odlično je služila u međudinastičkim borbama, pošto je knez Miloš pomenut kao jedini koji je ostao da deli sudbinu naroda.

* * *

Ovaj, možda najpotpuniji izvor za istoriju Prvog srbskog ustanka, pogotovo u godinama 1811, 1812. i 1813, gotovo dva veka bio je teško dostupan. Sve do 2008. godine, kada je opština Gornji Milanovac otkupila jedan od retkih poznatih primeraka i poklonila ga Muzeju Rudničko-takovskog kraja, u čijoj je postavci od tada. Sve zbog toga što je Miljko Radonjić rođen u obližnjem selu Gornji Branetići. Tadašnji direktor ovog muzeja Borisav Čeliković namerio je da štampa ovo delo i tako ga učini dostupnim istraživačima. U tome je, zajedno sa „Službenim glasnikom”, i uspeo, sa prevodom na savremeni srbski jezik i izvanrednim, opsežnim pogovorom Milovana Vitezovića. Tako je prvu srpsku zabranjenu knjigu ponovo učinio dostupnom javnosti. Potvrdila se ona poslovica s početka knjige o zemlji, raju i tajnama.

Autor: Nemanja Baćković
Ilustrator: Zoran N. Đorđević,
Zabavnik