Ksenija Simonova: "Evo šta bih htela da naučim od Srba..."

Ksenija Simonova, umetnica koja pravi animacije od peska, posetila je Beograd da bi otvorila izložbu svojih slika u galeriji „Progres“. Našoj dopisnici Katarini Lane Ksenija je ispričala u čemu nalazi nadahnuće za svoja dela.

– Vi niste prvi put u Srbiji?

– Da, pre pola godine sam ovde bila kao turista, a sada sam došla poslom. Imala sam jaku želju da se odmah vratim. Srbija mi je kao kuća. Veoma mi se dopada Hram Svetog Save, njega slikam u svojim pričama i nastupima uživo. To je mesto koje mi je drago i koje volim. Beograd je i inače veoma lep grad, mada nije klasičnog tipa gradnje. Pomalo je haotičan, ali meni kao umetnici je veoma zanimljivo da ga slikam.

Ilustracija: Katarina Lane

„Postala sam umetnica zahvaljujući Emiru Kusturici“

– Stvorili ste animaciju posvećenu Srbiji: „ Živela Srbija!“ Šta vas je inspirisalo?

– Ja odavno volim Srbiju. Kada sam imala tri ili četiri godine odgledala sam film Emira Kusturice, doduše tada nisam znala da je to njegov film. Roditelji su kupili video-plejer, a to je u sovjetskoj porodici bila velika retkost, i kod nas su dolazili ljudi iz celog rejona da gledaju filmove. Jednom su noću moji roditelji odlučili da odgledaju film, a mene su uspavali. Međutim, ja sam se probudila i videla da oni gledaju film. Videla sam ribu kako leti i odgledala sam do kraja iako ništa nisam razumela. Ali sve sam očekivala da riba izleti iz ekrana i doleti do mene. Od tada sam postala umetnica, i sve vreme tražim tu ribu. Kada sam imala 20 godina, najzad sam saznala da je to film „Arizona Dream“. U jednom dahu sam odgledala sve Kusturičine filmove, a kada je moj sin imao 3 godine i napamet je znao „Zavet“. Nedavno smo stariji sin i ja gledali film „Na mlečnom putu“. Verovatno sam zahvaljujući tim filmovima postala upola Srpkinja. Pre nego što smo došli u Srbiju mislili smo da je to nekakva nadrealistična fantazija na temu Srbije, a zatim smo shvatili da je sve što on pokazuje u svojim filmovima praktično istina.  

– Kako birate teme za svoje radove?

– One se same biraju, ja nikada ne biram. Srbija je nekako sama došla. Doputovali smo ovamo sa grupom poklonika iz Jevpatorije. To je bilo moje prvo putovanje bez obaveza. Obišla sam pola sveta, ali sve su to bila putovanja sa nastupima. A ovde smo posetili svetinje i manastire, to je bilo divno! Shvatila sam da sam spremna da napravim animaciju o Srbiji, i ta priča je u meni odavno sazrela, pesme su odavno bile u glavi, ali sam pesmu „Tamo daleko“ čula tek ovde – poklonici su je pevali u autobusu i naučili su i mene, tako da moja priča počinje od te pesme. „Đurđevdan“ sam prvi put čula kako Cigani pevaju u filmu „Dom za vešanje“ i dugo sam mislila da ona postoji samo u toj varijanti. U manastiru Tršiću su mi rekli da postoji srbska varijanta i meni se ona veoma dopala. Ta pesma je finalni deo priče „Živela Srbija“.

– 24. marta je počela operacija „Milosrdni anđeo“ koje ste se dotakli u vašoj srbskoj priči. Ona je preokrenula život cele Srbije i srbskog naroda. Šta ste osećali dok ste slikali tu priču?

– Čoveku je prirodno da saoseća i da se uživi. Ja sam živela baš na mestu gde su fašisti streljali civile kada su okupirali moj rodni grad Jevpatoriju. Dugo sam živela odmah pored tog rova i od detinjstva mi je bio taj slučaj poznat. Bojim se aviona koji lete iznad glava i shvatam kako to može izgledati. Zamišljam šta govore majke svojoj deci dok sede u podrumu i šta preduzimaju da deca ne plaču. Meni je bliska ta srbska drama. Kusturičino „Podzemlje“, koje ja smatram jednim od najvećih ostvarenja svetske kinematografije, postalo mi je jasnije zato što ja ne delim Ukrajinu i Rusiju. Ta fraza iz filma „Bila jednom jedna zemlja“ i to što je Emir prikazao kako se jedan komad zemlje odvojio i otplovio – sve je to i moje. Srbima je jasno šta osećaju žitelji Krima. Mi smo još uvek Ukrajinci, i naravno, mi smo Rusi.

Ilustracija: Katarina Lane

„Ja spadam u zanesenjake koji sve propuštaju kroz sebe“

Gotovo svaka Vaša priča je prožeta temom porodice. Da li vam vaša porodica pomaže u stvaranju?

– Moja porodica je temelj mog rada. Neobična je i sama priča o tome kako sam počela da se bavim peskom. Bila sam običan slikar-ilustrator kada sam se upoznala sa budućim mužem. On me je pozvao da radim u časopisu i zatim smo zasnovali porodicu. Kasnije smo osnovali svoj časopis i on je izlazio pola godine, a zatim je zatvoren. Bila je kriza, nije imalo šta da se slika, pojavila se neka praznina. Da ne bih pala u depresiju muž mi je predložio da slikam nečim drugim, i doneo sa plaže džak peska, prosuo ga na sto, i tako je počeo moj novi život. Tri meseca kasnije sam učestvovala u šou programu „Ukrajina ima talente“, pola godine kasnije sam u njemu osvojila milion grivni. Nisam ni pretpostavljala da mogu pobediti jer pre toga nikada nisam izlazila na scenu.

 

 

Ilustracije: Katarina Lane

 

1/3

 

 

 

– Svi kreativni ljudi se razlikuju, neko propušta kroz sebe sve što se dešava u svetu, a neko se, naprotiv, ograđuje od stvarnosti i stvara sam u svome svetu. Kom tipu Vi pripadate?

 

– Pripadam onim zanesenjacima koji sve propuštaju kroz sebe. Verovatno je to pogrešno, treba živeti za svoju decu. Ali ja radim, i ne tretiram to kao dobrotvorni rad. Ja sam više običan volonter, tako je ispalo. Najpre smo počeli da snimamo filmove od peska da bismo pomogli u lečenju bolesne dece sa onkologije. I kako onda čovek da stvara sliku koja nikoga neće dirnuti jer on sam nije nju doživeo? I zato stvaraš životnu priču tog malog čoveka i propuštaš je kroz sebe, a gledalac posle to oseti. Sve je to teško, jer sam ja i sama majka i shvatam roditelje, ali drugačije se jednostavno ne može. Mi smo napravili pedesetak takvih priča. Danas, nažalost, mnogi junaci tih naših priča nisu više među nama. Ali u mojim radovima je ostala uspomena na njih.

 

Ilustracija: Katarina Lane

 

– Kako gledate na to što ljudi koji pripadaju umetnosti i kulturi, kao Zahar Prilepin, odlažu pero i idu u rat?

 

– Ja mislim da umetnik treba da bude izvan politike. To što ja govorim nije politička izjava. Mnogi moji poznanici me optužuju zbog toga što sam donela političku odluku da posle referenduma ostanem na Krimu. Ali to je bio moj ljudski izbor. Tamo žive moji roditelji, tamo su sahranjeni meni bliski ljudi, to je moj dom, ja nemam gde na drugom mestu da živim, ja nisam birala zastavu, jednostavno sam ostala kod kuće. Meni se čini da mi pomoću ljubavi treba da pokušamo nešto da ispravimo. U svetu ionako ima mnogo gadosti. Ja i dalje volim svoje ukrajinske prijatelje, volim Kijev i sanjam da se vratim tamo. Ali čini mi se da umetnik koji uđe u politiku retko kad ostaje umetnik. Emir je jedan od tih retkih primera. Treba biti pravi genije da bi čovek baveći se politikom ostao dosledan sebi. Ja ne znam za druge primere.

 

 

 

Zašto je pisac Prilepin formirao svoj bataljon u DNR?

 

 

„Srbi su primer svepraštanja“

– Kažu da vreme sve leči i da je ono najbolji lekar. Ali Kosovo je i dalje živa rana Srbije i srbskog naroda. Planirate li da na tu temu napravite svoju priču?

 

– Ja sam već to učinila. Premijera tog diptiha koji oživljava zove se „Đurđevdan Kosovo“ i biće održana upravo ovde. Moja prijateljica je posetila manastir kod Mitrovice i čak je htela da ostane tamo kao iskušenica. Ona mi je rekla kako je pravoslavno Kosovo neverovatno lepo, i to je po mom mišljenju najpravoslavnija Srbija koja postoji u Srbiji. A zatim mi je ona ispričala šta se dogodilo. Danas sam videla kosovske devojke, članice hora „Kosovski božuri“, one su kao deca preživele te strašne događaje. Moj prijatelj koji je glumio u Kusturičinom filmu poreklom je iz Jermenije, a Jermeni su takođe pretrpeli mnogo bola. On mi je rekao: „Srbi su neobični ljudi, oni sve praštaju. Misliš li da se oni ljute na Amerikance? Oni ne mogu dugo da se ljute. Razumeš li kakvi su oni? Mi to nikada nećemo shvatiti“. Srbi su primer svepraštanja. Oni se i u najtragičnijim trenucima osmehuju, kao što to radi i Emir. I to nije neki glupi osmeh, to je osmeh koji pomaže da se živi. To bih ja htela da naučim od Srba.

 

Ksenija Simonova planira da gostuje u Srbiji do 2. marta.

 

Ilustracija: Katarina Lane

 Katarina Lane,
Ruska reč