DANAS JE  MEĐUNARODNI  DAN  MIRA 21. SEPTEMBAR

PESMOM ZA MIR - PESME SLAVICE JOVANOVIĆ  NOVINARA I KNJIŽEVNIKA

U ZEMLJI GDE SE RAĐAJU POSMRČAD

U zemlji ratova, deca se rađaju posle očeve smrti, zovu ih posmrčad,
rađaju se na carski rez. Nebo im preseca pupčane vrpce
u ruke ih prihvata babica i daruje sirotištima...
Oči im najtužnije, radioaktivne, sijaju u mraku, oni su prvenci i prvorod,
predodređeni su da nose gas - maske, da se zaštite od trovača,
njima je helijum i kiseonik jedini spas,
dok bosonogi koračaju, miniranim poljima rata...

Oni ne znaju gde su im grobovi očeva , detinjstvo im uljezi oteli...
Od njihovih života više vredi prokleta nafta.
Život posle smrti, njihov je jedini Darodar, osuđeni da dišu na cevčice,
čak i matericu koja ih je na svet iznela pojede rak...
Molitva za mir, njima je zagrljaj Neba mesto gde se beskućnik skriva od kiše.
Moćne drvoseče isekoše šume, čije su krošnje platna neba,
ko kičice slikarske.
Tu nema kiseonika , tu se bori za dah.

U zemlji ratova deca se rađaju posle očeve smrti , rađaju se siročad.
Njihove majke nariču, gledajući oblake,
što se kreću u pravcu kretanja skazaljki
sata.Kad bi se svi ratovi sveta pretvorili u jedan jauk,
probili bi zvučne zidove dalekih sazvežđa ...
Nebo je zvučnik.
Kad se rodi istodanče, života i smrti na tromeđi ratova,
da svetluca kroz život kao opomena,
da ga registruju svi radari sveta.
Žitna mu polja zatrovana otrovima rata...
Ne pamti oca branitelja, kopača rovova.
U toku je transfujija, presipanje krvi,
 iz  žile živog čoveka u žilu mrtvog. Neuspela reanimacija...
Ovde se rađaju mrtvi, nebo im talisman.
Zlotvor im uzorao njive kasetnim bombama.

O zemljo moja, neproklijalo seme, neće ti roditi zemlja izujedana.
Meni je danas zatrudnela pesma i rađa stihovima, majki lelekača .
U mojim sirotištima žive deca rođena posle očeve smrti.
ožigosana pre rođenja.
Pitanje je dana kad će ih pojesti rat,
dok koračaju kroz život svetlucajući.
U njihovim očima ne sija sunce....
Dajte im vazduha....
Pesme mi necenzurisane....
Ovde se rađa posmrče sa sprženim ocima hemikalijama rata,
iz svetskih laboratorija smrti...
Juče Srbija, danas Sirija,
hoće li ikad progledati čovečanstvo,
hoće li progledati Justicija !?

Vazduha hoću...
Rađaju se dvoglavi i bogalji, radijacija im lična karta...
Daruj im Bože , život ljubavi, Darodar,
usvoji zamorčad nečoveka,
daruj im vedro nebo i sunca zar,
da iz zemlje ne niče zatrovano seme ,
hemijskog oružja...
Od tog hleba ispadaju zubi i opada kosa,
poslednji je čas da se otrezni čovečanstvo.
STOP - ratovima  ....

POSMRČE

Rođeno posle očeve smrti , ko posthumna književna dela ,
u zemlji ratova
i  gledaju ga bezljudi u njihovim očima su bombe,
velike razorne moći ,
usta im vulkani, izbacuju usijanu lavu,
posahranjivali im očeve,  obezglavili istinu ,
oni su zlotvori , njihove duše su potkupljive ,
nad kolevkom , samo još nebom suzom  zaiskri,
budućnost kompasa nema, ni putokaza ...
Rođeno posle očeve smrti , zagrljaj mu nepoznat ,
u zemlji u kojoj su mine lozinke,
a dobrodošlica metak i granata ,
a svaki pogled tamničara , ko sablja raskomada .

Rođeno posle očeve smrti , gde su zgarišta samo ostala ,
u nesagorivi plamen ljubavi , majka ga mrtva dočekala,
odgajiće ga čopor vukova i ptica u knjunu vodu doneti,
ožednelog da ga napoji, ako preživi, ako proklija,
biće to cvet žilav , što se probija, između dva kamena,
prepuna zmija  i krvopija ,
i biće branitelj spaljene zemlje,
još jedan cvet iz herbarijuma,
upresovali ga, oni što im  ničija zemlja nije svetinja,
u zemlji ratova, u zemlji mina
a planeta im vojno vežbalište
i skladište eksploziva ....

UNIFORMISANI STRANCI

NE U NATO !

Kad krenu oklopni transporteri i helihopteri nad glavom kruže

i sa neba padaju padobranci , u tvoje žita i tvoje njive,

to se nad Zvečanom zvečarka nadnela

to se oglasila sirena neke nove vazdušne opasnosti

i fijuknu gumeni meci i suzavac ti bace u lice,

svetski mirovnjaci,

kad počnu da padaju ko skakavci dimne mine,

pozdravi se sa svetom zemljom.,

Sa Dečanima i Gračanicom moj sine....

Ovde će da se gine,

kad uniformisani stranci, zatvore usta svakom ko zine,

bezimeni  generali,

ukloniće tvoje barikade, svetske krvopije, nakaze i zmije,

kad te pod noge bace i zgaze,

preoravajući ti groblja i paleći manastire.

Njima je raketni bacač pasoš ,

za ulazak u tuđu zemlju,

oni imaju moćnu propisnicu, kasetnim bombama seju ti njive,

a ime im je Bogovi rata,

oni planetu naoružavaju,

ulaznica im do tvog ognjišta popločana rafalnim plutonima.

i lovorikama i leševinama, ti se ne pitaš , oni govore u tvoje ime.

Kod njih se čuju počasne paljbe,

dok piju šampanjac u ime rata i vode rat u ime mira

pola sveta njima  vojne  su baze,

u potrazi za energentima,

oni uvode svoje zakone,

uniformisani stranci iz tuđe zemlje,

iza njih ostaje pustopolje, spržena zemlja,

neplodno seme...

Bićemo samo glineni golubovi,

uvek na meti porobljivača,

nikad nad Gračanicom sijati neće

ni večernjača, a ni zornjača,

mi smo im samo, samo igračka,

i još jedno minsko polje,

bićemo robovi u svojoj zemlji,

ako ne podignemo glave gore.

A samo brodi koji tonu,

ostaju na dnu okeana,

oni što put nastave dalje

i kroz munje i kroz oluju,

stižu u svoju luku, daleko, od rata

i ne trebaju im ratna odlikovanja,

u svojoj zemlji, a tuđi robovi,

e, sveta zemljo, od izvorišta i

žilišta, postaćeš  samo kamenište,

samo još  jedno novo minsko polje,

na raširenoj mapi nekog novog rata....

kud oni prođu, tu niču mine…

MOJ NESUĐENI PRIJATELJU

Ti preko brda, ja preko reke ,

gledamo se popreko i preko nišana ,

dok je neko treći , zario projektil u naša polja ,

naše oranice i naš hleb nasušni …

Ti preko brda, poslednji put viđen sa jelenima ,

beživotan i ne znaš za miris ivančice,

zapovest trećeg , tebi je inspiratorka,

koju ne trepnuvši ispunjavaš.

I tvoja braća me gledaju preko reke , proglašavaju me zatočenikom,

nedogledom, mrtvogledom…

Oči u oči uprte dvogledima,

kažiprst u kažiprst osuđivanja .

Ja isto tako gledam u strahu kao i ti i moja braća gledaju tvoju,

ne pada niko na kolena.

A Šaptač neko treći , nije srodna duša ni tebi, ni meni,

ni našoj braći.

U skloništu smo , tu gde smo se zatekli,

ko aveti u javorovim šumama, gde se proslavljaju javordani,

u borovim šumama zatočeni, gde nas  okovaše smolom,

borovdani, u hrastovim šumama skriveni…

Ako zapožari , izgorećemo ko hrastovina, ko luča i smola …

Obilaze naš oružari , dovlače municiju,

da bolje jedni u druge nišanimo.

Tražiće i tebe i mene neko treći ,

a mi ćemo se voditi kao nestali.

Osuđuju me , ostaću na svom pragu isto kao i ti ,

što tražeći u mulju čistu izvorsku vodu,

ne sluteći da su je u crno  uniformisani - maskirani ,

ne ja i ne ti, da su je u kovitlacu krvi uskomešali .

Kad su kasetnu bombu survali u reku ,

ni ti, ni ja , već neko treći .

I ostaćemo i gladni i žedni i nepokopani,

plen grabljivicama

i nikad nećemo ugledati nerođenu decu .

Dragi moj nesuđeni prijatelju,

bratu po mesu i krvi , ni ti , ni ja…

Naše su oči mape u koje su zarili Svemoćnici

projektile osiromašenog uranijuma…

Učiniše to, ni ti, ni ja , već neko treći...

Slavica Jovanović novinar i književnik

Širom sveta obeležava se Dan mira. U rezoluciji, koju je donela Generalna skupština Ujedinjenih nacija 2001. godine, 21. septembar je proglašen Međunarodnim danom mira.

Beleška o autoru

Slavica Jovanović rođena u Šapcu 15.9.1969 . godine , novinar i
književnik .Autor sedam  objavljenih knjiga :Aliluja" . "Albatros " , " I
ubi drvo čoveka" ,  "Nebom lete Cerski samorasti" , "Kosovski crni
kosovi" , "Podsmevač " , " Zlatovez munja" U rukopisu još pet knjiga.
Dobitnik više književnih nagrada i priznanja .Dobitnik specijalnog
priznanja Akademije" Ivo Andrić" - Beograd za 2007. god. 2008 .god. i
2014.  za objavljene knjige  Inicijator književne manifestacije ‘’ Pesmom za mir -Pesmodari mira’’ . Živi u Mačvanskom Prnjavoru .