Dan i noć u jamalskoj tundri: Okusite nomadski život sa uzgajivačima irvasa

U jamalskoj tundri morate proputovati najmanje 20 kilometara da biste videli drugog čoveka, a za vreme polarne noći dnevna svetlost ne traje duže od 5 časova. Ljudi ovde najveći deo života provode u tami, a kad hoće da popiju šolju čaja, moraju da odu do jezera i „nalome“ leda. Vodu greju na peći na drva koja se popularno zove „buržujka“.

Bračni par antropologa iz Sankt Peterburga – Aleksandra Terjohina i Aleksandar Volkovicki – godinu dana su vodili nomadski život u tundri zajedno sa porodicom uzgajivača irvasa. Aleksandra je dugo imala žarku želju da jednom ode u takvu ekspediciju na duži period i da svim bićem oseti život naroda koji proučava, i ta želja joj se ispunila.

Ilustracija: Aleksandra Terjohina i Aleksandar Volkovicki, yamalexpedition.ru

Mlade naučnike je u svoj čum primila nenecka porodica Seroteto – Konstantin (33) i Albina (34) sa šestoro dece i starim Konstantinovim roditeljima. Oni vode nomadski život sa svojim stadom od 300 irvasa od južnih oblasti poluostrva Jamal do obale Karskog mora. Godišnje pređu preko 500 kilometara. Život uzgajivača zavisi od biološkog ciklusa irvasa, i zbog toga su Nenci neprekidno u pokretu – više nego bilo koji drugi narod u Rusiji.

Ilustracije: Aleksandra Terjohina i Aleksandar Volkovicki, yamalexpedition.ru

 

1/2

 

Priprema za „pokret“

Kada se objavi „pokret“, zimski dan počinje u pet sati ujutru. Domaćica ustane pre svih ostalih, skuva čaj i napuni njime termose. Zatim dvoje naučnika sednu sa Nencima da popiju čaj i doručkuju hleb, maslac, ribu ili meso koje je ostalo od večere.

Ilustracija: Aleksandra Terjohina i Aleksandar Volkovicki, yamalexpedition.ru

Nakon toga pomoću lampi i petrolejki pakuju stvari za put. Odelo i najpotrebnije stvari Albina i Aleksandra pakuju u „juhunu“, tj. sanke koje vuku irvasi, a Kostantin i Aleksandar za to vreme rasturaju „koralj“, tj. tor koji se pravi od 8-12 saonica i u kome se drže zaprežni irvasi.
Kad su stvari spakovane „lomi“ se i čum, tj. skida se pokrivač i rasklapa se konstrukcija od motki. Sve se to tovari na „narte“, tj. saonice. Tada počinje „jorkolava“, odnosno uprezanje irvasa u koralj, a nakon toga „argiši“ (zaprežni karavan) kreće. Na prvim saonicama je gazda Konstantin. On određuje pravac kretanja. Aleksandar Volkovicki kaže da je „navigator“ u nomadskoj porodici uvek muškarac, na neneckom „hasava“, tj. „gospodar tundre“.

Na novom odmorištu Ilustracija: Aleksandra Terjohina i Aleksandar Volkovicki, yamalexpedition.ru

Međutim, ipak su u tundri glavni irvasi. Oni čoveku daju i samu mogućnost da živi u surovim severnim krajevima, i slobodu da se kreće na koju hoće stranu. Kada je lepo vreme irvasi trče 8-9 kilometara na čas, tako da se za jedan dan pređe 20-25 km.

U zimskom periodu se često podigne snežna oluja kada je čum već spakovan a irvasi su upregnuti. Međutim, ako je nestalo mahovine kojom se hrane irvasi, onda će Nenci krenuti na put čak i po snežnoj oluji. Irvasi su osnova njihovog života i jedini njihov kapital. Zbog toga se gazda pre svega brine o tome da oni budu podmireni.

Posle pet časova vožnje Konstantin pronalazi zgodno mesto za novo odmorište, zaustavlja karavan, silazi sa saonica i pobada „horej“, tj. dugačak štap kojim upravlja zapregom. To je znak da je putovanje za taj dan završeno i da će na tom mestu biti postavljen čum.

Posle vrućeg čaja iz termosa svi zajedničkim snagama postavljaju čum. Dnevnog svetla više nema. U mrklom mraku Albina i Aleksandra pri svetlosti lampi i petrolejki prenose zaleđene stvari iz saonica u čum i nameštaju postelje, a zatim lože peć. Još na starom odmorištu su namestile potpalu i sada ostaje samo da se naloži. Za to vreme Aleksandar i Konstantin nagrću spolja sneg na čum da noću ne duva promaja.

Kad je sve to završeno dve porodice večeraju stroganinu (tradicionalno jelo od sirove smrznute strugane ribe) ili nešto pripremljeno na brzu ruku. Uzgajivači ponekad kuvaju ili dinstaju meso, ali ga uglavnom jedu „sirovo“, tj. termički neobrađeno. Sirovo meso je za njih važan izvor vitamina.

Svakodnevica na odmorištu

Ilustracija: Aleksandra Terjohina i Aleksandar Volkovicki, yamalexpedition.ru

Nenci starog kova smatraju da pravom gazdi ne dolikuje da sedi u čumu po lepom vremenu pri dnevnoj svetlosti. U to vreme treba obezbediti drva i vodu. Aleksandra uzima veliki džak i „ćuskiju“ koja liči na koplje sa drvenom ručkom, a Albina sekiru, i obe odlaze na jezero. Tamo Aleksandra lomi led na sitne komade i pakuje ih u džak, a Albina traži veliku pukotinu u ledu i pored nje sekirom odvaljuje velike komade leda. Sav taj led one tovare na velike saonice i teraju na odmorište.

Drva su drugi važan resurs za opstanak uzgajivača irvasa tokom zime. Postoje stanice na koje se specijalno dovoze brezovi trupci za stanovnike tundre, gde oni dolaze po drva na motornim saonicama i sa motornom testerom.

Porodice koje su daleko od takve stanice skupljaju granje žbunaste vrbe. Ona ne raste na mestima obraslim irvasovom mahovinom, gde se postavljaju čumovi, tako da žene odlaze i po desetak kilometara od čuma u potrazi za granjem. Uobičajena slika na odmorištu je „ikebana“ od skupljenog granja, visoka metar i po i zagrađena od jelena, jer oni češu rogove o granje.

Ljudima koji žive u gradu teško je i da zamisle dan bez tuširanja, ali nomadski način života i stalna štednja drva i vode „ubijaju volju“ za takvim zadovoljstvom. Tokom zime, kada se desi da ima dosta drva, Nenci zagreju vodu na peći i operu kosu i rublje. Naučnici iz Peterburga su poneli u ekspediciju dosta vlažnih maramica. „U tundri je odnos prema ličnoj higijeni sasvim drugačiji, i svako bi ga u tim uslovima prihvatio“, kaže Aleksandra Terjohina. „Zimi se u tundri niko ne kupa. Svi se svakodnevno umivaju“.

Nomadsko obrazovanje i crtaći na tabletu

Ilustracija: Aleksandra Terjohina i Aleksandar Volkovicki, yamalexpedition.ru

Pred ručak se hleb unapred vadi iz saonica i stavlja pored peći da se otkravi. Vekna svežeg hleba je u tundri prava poslastica. Ljudi koji to znaju uvek ponesu svežeg hleba kad pođu u ove krajeve. Posle ručka Aleksandra uči nenecku decu da čitaju i pišu ruska slova, da crtaju i vajaju. Ona je u ekspediciji i antropolog, ali i vaspitačica nomadskog dečijeg vrtića.

Ilustracija: Aleksandra Terjohina i Aleksandar Volkovicki, yamalexpedition.ru

Tek posle ručka je vreme za dugo očekivani odmor. Tada se svi okupe da gledaju film. Mnogi savremeni uzgajivači irvasa imaju televizor, satelitsku antenu, laptop ili tablet. Za nekoliko večeri na odmaralištu dve porodice su odgledale sve delove „Zvezdanih ratova“. Stari Konstantinovi roditelji su pratili radnju sa velikim interesovanjem i davali junacima nenecka imena: Hariko (Ušati), Tarcavej (Dlakavi) i Paridena nileka (Crni zlotvor).

​Aleksandra Terjohina i Aleksandar Volkovicki, yamalexpedition.ru

Posle večernjeg čaja svi odlaze na spavanje pod tople „jaguške“, tj. ženske bunde od irvasovog krzna. Ako irvasi do jutra pojedu svu mahovinu na odmorištu, moraćemo ponovo da ustanemo u pet sati ujutru i da se spremamo za put. A ako nam se posreći da mahovine ima mnogo, možemo ovde ostati i mesec dana, do sledećeg seljenja.

Aleksandra Jelisejeva,
Ruska reč