Autefalnost ne traže, već se ona nameće na silu

10.12.2018. god.

Predsednik Odeljenja za spoljne crkvene odnose Moskovske patrijaršije Mitropolit volokolamski Ilarion dao je intervju za portal na francuskom jeziku Ortodoxie.com.

Predsednik Odeljenja za spoljne crkvene odnose Moskovske patrijaršije Mitropolit volokolamski Ilarion dao je intervju za portal na francuskom jeziku Ortodoxie.com.

— Vladiko, hvala Vam što ste pristali da odgovorite na naša pitanja. Ovo je već treći intervju. Prvi put smo ovde, u Parizu, razgovarali 2007. godine, to je bio intervju za radio. Drugi put, iste godine, razgovor je održan na Ohridskom jezeru. Sad se nalazimo u Parizu, u Kulturno-duhovnom centru na keju Branli. Za početak bismo želeli da Vam postavimo pitanje o najnovijim vestima: svi su bili začuđeni i osetili su žaljenje zbog odluke Patrijarha vaseljenskog Vartolomeja da ukine Arhiepiskopiju ruskih pravoslavnih parohija u zapadnoj Evropi. Kako biste mogli da prokomentarišete ovaj događaj?

— Ova odluka me nije mnogo začudila, pošto je sasvim nedavno patrijarh Vartolomej „ukinuo“ Ukrajinsku Pravoslavnu Crkvu koja se sastoji od 13.000 parohija, preko 200 manastira i više miliona pravoslavnih vernika. On zbog nečega smatra da ima pravo da ukida Crkve i da osniva nove, da uzakonjuje raskolničke strukture i da jednostrano ukida anateme koje je izreklo sveštenonačalije drugih Pomesnih Pravoslavnih Crkava. S naše tačke gledišta radnje koja patrijarh Vartolomej preduzima u poslednje vreme nemaju nikakvu logiku – ni s tačke gledišta crkvenih kanona, ni s tačke gledišta zdravog razuma.

Avantura koju je sad započeo u Ukrajini donosi mnogo nevolja ukrajinskom pravoslavnom narodu. Prvi put u istoriji Crkve autokefaliju ne traže, već se ona nameće na silu. Većina pravoslavnih vernika u Ukrajini pripada kanonskoj Ukrajinskoj Pravoslavnoj Crkvi koja ima status samoupravne Crkve u sastavu Moskovske patrijaršije; oni nisu molili ni za kakvu autokefaliju i neće je primiti iz ruku patrijarha Vartolomeja. Bez obzira na to, iz meseca u mesec sa Fanara se uporno čuju izjave o „već donetoj odluci“ da se da autokefalija – ili Ukrajini, ili ukrajinskom narodu, ili Ukrajinskoj Crkvi. Sa svoje strane, ukrajinski predsednik Porošenko o ovome govori kao o već rešenom pitanju.

Mislim da se odluka Carigradske patrijaršije o ukidanju Egzarhata ruskih pravoslavnih parohija u zapadnoj Evropi takođe uklapa u ovu logiku. Ali ne bih želeo da više komentarišem ovaj potez, jer mi se čini da na njega treba da odgovori sam Egzarhat kojem predstoji da odluči hoće li i dalje postojati ili će se ukinuti.

— Što se tiče situacije u Ukrajini, Ruska Pravoslavna Crkva je reagovala donevši odluku o prestanku evharistijskog opštenja s Carigradskom patrijaršijom. Istaknuto je da se ona nalazi u raskolu. Dana 27. oktobra u emisiji „Crkva i svet“ Vi ste rekli: „Raskinuvši opštenje s Carigradom samim tim izjavljujemo da se Carigrad nalazi u raskolu.“ Želeo bih da Vam postavim pitanje u vezi s terminom „raskol“. Kao što piše svetitelj Vasilije Veliki u pismu Amfilohiju, postoje tri kategorije onih koji su napustili Crkvu: jeretici, koji su se u potpunosti otcepili i postali tuđi zbog dogmatskih razloga; raskolnici koji su se odvojili zbog pitanja crkvenog života ili zbog razloga koji bi mogli biti rešeni; i napokon „samovoljne skupine“ – to su partije koje neobrazovani ljudi stvaraju oko nepokornih prezvitera ili episkopa. U svom pismu svetitelj Vasilije govori o tome kako treba primati ove ljude i da li treba priznavati njihovo krštenje... Vi to znate bolje od mene. Dakle, ako se kaže da je Carigrad u raskolu, da li to znači da je van Crkve? Ako su van Crkve, ne mogu da saslužuju s drugim Crkvama? Da li možete da prokomentarišete ovo?

— Ne možemo da primenjujemo takvu logiku kad je u pitanju crkvena realnost. Postoji izvanredan članak protojereja Georgija Florovskog o granicama Crkve. On u ovom članku razmišlja o tome koje su granice zemaljske Crkve i u kakvom odnosu prema ovim granicama se nalaze zajednice koje se nalaze u raskolu.

Prekinuvši opštenje s Carigradskom patrijaršijom samim tim smo označili svoj stav prema njenim postupcima u vezi s ozakonjavanjem razkola u Ukrajini – postupcima na koje smo više puta upozoravali patrijarha Vartolomeja. Poslednji put je to bilo 31. avgusta ove godine, kad je patrijarh Kiril doputovao u Istambul kako bi se sreo s patrijarhom Kirilom i upozorio ga na posledice ovakvih akcija. Nažalost, patrijarh Vartolomej nije poslušao reči patrijarha Kirila, ni drugih poglavara Pomesnih Crkava koji su ga i javno i privatno upozoravali na posledice ovakvih postupaka.

Zapazite da nijedna Pravoslavna Crkva nije podržala patrijarha Vartolomeja u njegovom delovanju u Ukrajini. Neki su se otvoreno izjasnili protiv, drugi još uvek ćute čekajući da vide kako će se završiti cela ova tužna priča. Ali nijedna Crkva nije podržala Carigradsku patrijaršiju u njenoj sadašnjoj avanturi.

Ako je reč o raskidu opštenja, to je bila mera na koju smo bili prinuđeni i koju smo preduzeli s velikom tugom. Međutim, crkveni kanoni nam ne ostavljaju nikakvu drugu mogućnost da reagujemo na ovaj banditizam koji trenutno sprovode patrijarh Vartolomej i arhijereji koji su ga podržali. Ovi postupci se ne mogu nazvati nikako drugačije osim banditskim. Patrijarh Vartolomej sad govoreći na različitim platformama kaže da saglasnost Pomesnih Pravoslavnih Crkava uopšte nije potrebna da bi se osnovale nove autokefalne Crkve, da bi se ukinule anateme, koje je izrekao Sinod druge Pomesne Crkve. Ispostavlja se da on sam, jednostrano može da rešava sva ova pitanja! Da li to znači da se u Pravoslavlju sad pojavio papa? Ranije nismo imali papu, a sad smo ga dobili? Mislim da ne možemo da se složimo s tim i sumnjam u to da će se druge Pomesne Crkve složiti s ovom novinom. Sistem papizma je nastao u Katoličkoj crkvi – ovakav sistem nikad nije postojao u pravoslavnom svetu. Mi smo Pomesne autokefalne Crkve i svaka Crkva je odgovorna za svoju pastvu.

Patrijarhu Vartolomeju niko nije dao prava da ovako postupa. Zbog toga je naš odgovor bio iznuđen, ali nismo imali nikakvu alternativu i odluka Sinoda Ruske Pravoslavne Crkve je bila jednoglasna i jednodušna. Naš crkveni narod je podržao ovu odluku. Sad dobijamo vesti iz naših mitropolija, iz eparhija i od pojedinačnih parohija. Svi podržavaju ovu odluku, zato što shvataju da se na banditizam drugačije ne može odgovoriti.

— Glavni problem je pitanje prvenstva, zašto je ono potrebno, čemu? Sve pravoslavne Crkve smatraju da Carigradska patrijaršija ima prvenstvo časti. Ali su nedavno jerarsi Carigradske patrijaršije počeli da izražavaju drugačiji pogled na prvenstvo. Imam u vidu Mitropolita pruskog Elpidofora koji je u članku napisao da Patrijarh carigradski nije primus inter pares (prvi među jednakima), već primus sine paribus (prvi bez jednakih). Da li možete da prokomentarišete ovakve izjave?

— Mislim da je to ispoljavanje jeresi papizma, protiv koje se Pravoslavna Crkva vekovima zalagala. Ne samo to, kao što znate, upravo pretenzije na vaseljensko poglavarstvo su bile razlog za raskid između Rima i Carigrada 1054. godine. Nažalost, sad se istorija ponavlja, i postupci patrijarha Vartolomeja već rasecaju na delove telo Pravoslavne Crkve.

Pritom, on to radi svesno. Patrijarh Vartolomej je upozoren na to kakve će biti posledice, ali nastavlja da radi po svom izvršavajući politički nalog koji je dobio iz Sjedinjenih Američkih Država. Rukovodstvo ove zemlje ne krije da je ono glavni naručilac. Nalog je plaćen novcem, što se takođe prilično dobro zna; objavljeni su podaci o tome. Njegov cilj je razaranje jedinstva Pravoslavne Crkve.

Pre svega, patrijarh Vartolomej hoće da uništi Rusku Pravoslavnu Crkvu, da je maksimalno oslabi. Samim tim želi da se osveti patrijarhu Kirilu za krah Kritskog sabora, pošto smatra da je on navodno „podgovorio“ Pravoslavne Crkve koje su odbile da učestvuju na saboru. Iako, podsećam na to da je prvo Bugarska Crkva izjavila da neće učestvovati na njemu, zatim Antiohijska, i posle toga Gruzijska, svaka je odluku donosila nezavisno, i sve ove Crkve su imale svoje razloge za ovakvu odluku. Moskovska patrijaršija je bila poslednja Crkva koja je odbila da učestvuje na Kritskom saboru i naša odluka se zasnivala isključivo na tome što je, kao što smo isticali u toku celog predsabornog procesa, odluke na Svepravoslavnom Saboru trebalo da se donose konsezusom, koji podrazumeva učestvovanje svih opštepriznatih Pomesnih Crkava. Ukoliko čak i jedna Crkva ne učestvuje to znači da nema kosenzusa. Kad su tri Crkve objavile da neće doći na Kritski sabor (osim toga, Srbska Crkva je izjavila da treba pomeriti vreme njenog održavanja, ali je kasnije promenila odluku), bili smo prinuđeni da odbijemo. Neko je sugerisao patrijarhu Vartolomeju da je sve to organizovao patrijarh Kiril i on je odlučio da se osveti na ovaj način.

Mislim da s ljudske strane to nije nimalo u redu, a da je sa hrišćanske tačke gledišta ovo što radi prosto nedopustivo. Veoma mi je žao zbog duhovnog pada ovog jerarha koji je i prouzrokovao njegov pad u šizmu. Ali želim da podsetim da to nije jedini slučaju u istoriji Carigradske patrijaršije. Neću govoriti o Trećem Vaseljenskom Saboru na kojem je osuđen carigradski patrijarh Nestorije, koji je pao u jeres, ali ću podsetiti na sredinu XV veka kad je Patrijarh carigradski potpisao uniju s Rimom. Upravo tada su episkopi okupljeni u Moskvi izabrali svog poglavara bez blagoslova Patrijarha carigradskog. I od tada Ruska Pravoslavna Crkva postoji kao autokefalna. Oni nisu uzeli blagoslov Patrijarha carigradskog, jer u tom trenutku na carigradskoj katedri nije bilo pravoslavnog patrijarha, već je bio patrijarh-unijata koji je kod nas u Rusiju poslao mitropolita, koji samo što nije došao s kardinalskom kapom na glavi i koji je počeo da pominje rimskog papu na bogosluženju. Kad su to čuli naši kneževi i boljari isterali su ga. Pobegao je glavom bez obzira, s teškom mukom je došao do Rima i tamo je postao kardinal. A kad je tadašnji carigradski patrijarh saznao da je u Moskvi samostalno izabran mitropolit, postavio je paralelnog mitropolita u Kijevu. Ova paralelna mitropolija je postojala dvesta godina, a posle se ponovo sjedinila s Ruskom Crkvom koja je u ovo vreme već imala status Patrijaršije.

I sad odjednom patrijarh Vartolomej kaže da „ukida“ odluku o prisajedinjenju Kijevske mitropolije Moskovskoj patrijaršiji. Ima izjava da u Ukrajini sad uopšte ne postoji druga crkva osim Carigradske patrijaršije i da će tomos o autokefalnosti dati izvesnoj Ukrajinskoj crkvi koja zapravo uopšte ne postoji.

— Tačno ste zapazili da nijedna Crkva nije podržala otvorenu odluku Vaseljenske patrijaršije o stvaranju nezavisne Ukrajinske crkve. I sve Crkve se slažu s tim da bi trebalo sazvati Svepravoslavno savetovanje ili Sabor. Ali istovremeno, po kanonima upravo Patrijarh vaseljenski saziva Sabore, a on odbija da to učini. Dobijamo, što se kaže, začarani krug. Kako iz njega izaći?

— Rekli ste „po kanonima“. Ali kojim? Da li možete da citirate kanone po kojima Patrijarh carigradski ima pravo da saziva Sabore? Takvi kanoni ne postoje. Vaseljenske Sabore nije sazivao Patrijarh vaseljenski, već car. Činjenica da je u HH veku carigradski patrijarh dobio pravo da saziva sabore predstavlja isključivo rezultat konsenzusa Pomesnih Pravoslavnih Crkava. I on Sabore ne saziva samo po svojoj odluci, već uz saglasnost Pomesnih Crkava, upravo kao prvi među jednakima.

Pošto danas nema cara, donedavno smo imali prvog među jednakima – Patrijarha carigradskog koji je sazivao Sabore u ime Pomesnih Pravoslavnih Crkava. Sad je Carigradska patrijaršija samu sebe likvidirala kao koordinatora – to nije naša, već njena odluka. Odlučila je da se poveže s raskolom i zato se sad sama nalazi u raskolu.

Trenutno nemamo centar za koordinaciju u vidu Patrijarha carigradskog i treba da razmišljamo kako ćemo dalje živeti. Ko će sazivati sabore – da li će to biti Patrijarh aleksandrijski ili neko drugi, ili uopšte nećemo imati Sabore. Što se tiče Carigradske patrijaršije, čak i ako ona sazove neki Sabor, sve dok se nalazi u raskolu Moskovska patrijaršija u njemu neće učestvovati. Molili smo Patrijarha carigradskog da radi rešavanja problema u Ukrajini sazove Sabor ili Sinaksis, odnosno savetovanje. Međutim, on je radije sam doneo odluku. I sad patrijarh Vartolomej treba da snosi odgovornost za posledice ovakve odluke.

— Pomenuli ste da ukrajinsko pitanje ima drugu dimenziju, odnosno geopolitičku. Često ovde čujem da neki ukrajinsku autokefaliju podržavaju zato što je to protiv pojma „Ruskog sveta“ koji često pominju Ruska Crkva i ljudi iz Rusije. Ostali to doživljavaju kao svojevrsni ruski neoimperijalizam ili jednostavno imperijalizam. Pristalice ove tačke gledišta dodaju da Ruska Pravoslavna Crkva nije nezavisna, da se potčinjava savremenoj političkoj vlasti. Da li možete da odgovorite na ove optužbe?

— Mogu da kažem da ove opaske predstavljaju ili svesnu laž, ili su posledica nepoznavanja stvarne situacije. Ja sam postao sveštenik 1987. godine, još u sovjetsko vreme i dobro se sećam kako je Crkva tada živela. Nalazila se pod kontrolom države. Od raspada Sovjetskog Saveza Crkva je potpuno nezavisna od državne vlasti. Država se kod nas ne meša u poslove Crkve – ni predsednik, ni bilo koji državni činovnik ne može da kaže, eto, treba da izaberete tog i tog patrijarha ili da postavite tog i tog čoveka na episkopsku katedru. To je sada nezamislivo i mitovi koji se šire o takozvanoj zavisnosti Ruske Pravoslavne Crkve od države nemaju nikakve realne osnove.

— Vi ste predsednik Sinodalne biblijsko-bogoslovske komisije. Pre godinu dana, 13. novembra, održana je plenarna sednica ove komisije na čijem dnevnom redu su bili razmatranje i analiza dokumenata usvojenih na Kritskom saboru. Ali koliko znam, Vaša kritika, Vaše mišljenje i Vaša analiza ovih odluka još uvek nisu objavljeni.

— Nismo objavili svoju analizu. Ona je dostavljena Arhijerejskom Saboru Ruske Pravoslavne Crkve koji je na osnovu ove analize doneo odgovarajuću odluku. Ne mislim da sad treba da se vraćamo na ovu temu i da razmatramo dokumenta Kritskog sabora. Nažalost, to je epizoda koja je već ostala u prošlosti, to je voz koji je prošao. Posledica neuspeha Kritskog sabora je ta da nema razmatranja ovih dokumenata i njihove implementacije u Pomesnim Pravoslavnim Crkvama.

— Vladiko, poslednje pitanje je praktično, o pastirskom rukovođenju. Da li deca Ruske Pravoslavne Crkve koja se nalaze u inostranstvu, gde nema hrama u blizini u kojem bi mogla da se pričešćuju, već postoje samo parohije Carigradske patrijaršije, u vidu izuzetka mogu da se pričešćuju u njoj? Na primer, ima ljudi koji žive u Sjedinjenim Državama, na 300 kilometara od hramova Moskovske patrijaršije.

— Ne mogu da kažem da smo spremni da dozvolimo svojim vernicima da se u izuzetnim slučajevima pričešćuju u šizmatičkoj Crkvi kakva je trenutno Carigradska Crkva. Ulažemo napore u to da parohije Ruske Pravoslavne Crkve osnujemo svuda gde ima naših pravoslavnih vernika, ali nema parohija.

Pre nekoliko dana sam bio u Južnoj Koreji. Tamo postoji zajednica ruskih pravoslavnih vernika, ali nema ni parohije, ni sveštenika Ruske Pravoslavne Crkve. Svi ovi ljudi su donedavno išli u hram Carigradske patrijaršije i mi nismo imali nameru da tamo osnivamo svoju parohiju, jer smo smatrali da Carigradska patrijaršija rešava zadatak pastirskog rukovođenja našim vernicima. Međutim, sad se nalaimo pred neizbežnom odlukom: treba da osnujemo parohiju i da pošaljemo tamo sveštenika. I slaćemo sveštenike svuda gde ima naših vernika, ali još uvek nema parohija.

Mitropolit volokolamski Ilarion (Alfejev)

Sa ruskog Marina Todić

Patrijarhija.ru

Čitajte više na Ukrajina i Novorusija iz minuta u minut

Izvor
foto: pravoslavie.ru/ vostok.rs

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Donjecki pravac: proboj u fabrici vatrostalnih materijala Krasnogorovski

Stanje u 14:00 časova 25.04.2024.

Bajdenov tim sumnja da će američka pomoć pomoći Ukrajini da pobedi – Politiko

Dinamika bojnog polja značajno se promenila u korist Rusije, rekli su zvaničnici Bele kuće

Avdejevski pravac: oslobođenje Novobahmutovke, stanje od 08:00 časova 25.04..2024

Ruske trupe su, nakon uspeha u Očeretinu, uspele da razviju svoj uspeh još dalje. Jurišne grupe Oružanih snaga Rusije iz sastava 15. motorizovane brigade i bataljona specijalnih s