Daleki divlji istok: Mali nomadski narod protiv moćne Ruske imperije

Zamislite oružani sukob između supersile 18. veka i grupe uzgajivača irvasa i ribara koji su svoje oružje pravili od kostiju. Na koga biste se kladili? Nemojte biti toliko samouvereni! Ruska imperija se sukobila sa čukotskim narodom i uprkos svemu nije odnela pobedu.

Na ruskom Dalekom istoku postoji region koji se zove Čukotka. On se nalazi na Čukotskom poluostrvu na obali Čukotskog mora, gde živi (zamislite) čukotski narod. Oni govore čukotski jezik i autohtoni su žitelji ovog područja. Njihov život je tesno povezan sa prirodom, a u istoriji su poznati i kao vrlo opasni ratnici. Ruska imperija je to osetila „na svojoj koži“.

Imperija se širi

U 17. i 18. veku Ruska imperija se širila na istok prema Tihom okeanu. Ta ekspanzija je zahvatila mnoge autohtone narode koji su često polagali zakletvu ruskim vlastima i plaćali takozvani „jasak“, tj. porez u krznu. Rusija ih je zauzvrat snabdevala gvozdenim alatom, puškama i drugom korisnom tehnikom.

Stočari i ribolovci 

Muškarac Čukča. / Muzej „Multimedija Art“ (MAMM)

russiainphoto.ru

Takve uslove je prihvatila većina autohtonih naroda, ali su ih pojedini odbacili. Takve su na primer bile Čukče. Predstavnici ovog naroda su odbili da plaćaju „jasak“ iako su od oružja posedovali samo ono što su sami napravili od drveta, kostiju i kamena. Čukče su predstavljale grupu nomadskih plemena koja je brojala oko 9.000 ljudi. Uglavnom su se bavili gajenjem irvasa i ribolovom. Formalno gledano, nisu se nikako mogli porediti sa dobro obučenim i naoružanim vojnicima Imperije.

Tvrdoglavi ljudi

Rusija je u početku pokušala da ubedi Čukče da plaćaju „jasak“ poslavši izaslanika 1711. godine, ali ta misija nije urodila plodom. Čukče nisu htele da čuju. To su bili gordi ljudi kojima je stalo do svoje samobitnosti, kulture i tradicije. Sebe su nazivali Luoravetlanci, tj. „jedini pravi ljudi“.

Do početka 18. veka Rusija je već napravila nekoliko isturenih položaja na Čukotki, a među njima i utvrđeno Anadirsko naselje (to nije današnji grad Anadir koji se nalazi 6.000 km istočno od Moskve), ali to nije bilo dovoljno. Carica Katarina je 1727. godine pokrenula kampanju za učvršćenje vlasti nad Dalekim istokom i njegovim nepokornim žiteljima.

Prvi sukobi 

Čukče iz udaljenog sela Uelen (1913).

A.M. Collins / Vikipedija

Prva vojna akcija Rusije imala je ogroman uspeh. Oko 450 ljudi (Rusa i njihovih saveznika među lojalnim narodima) ubili su oko 800 čukotskih ratnika. Nije ni čudno jer strele i koplja ne mogu ratovati protiv pušaka i topova.

Međutim, to je bio samo početak iscrpljujućeg rata u kome Rusija nije uspela da pobedi. Posle prvih gubitaka čukotski ratnici su promenili taktiku – izbegavali su velike i direktne sukobe i napadali su ruska sela u malim grupama, koje bi posle uspešnog napada nestale u tundri. Ratovali su na svom terenu. Bio je to efikasan gerilski rat.

Bezizlazna situacija 

Anadirske Čukče, 1906.

Paul Niedieck / Vikipedija

I pored ogromnog vojnog iskustva i tehnološke dominacije Rusi nisu mogli da se prilagode borbi protiv Čukči u divljini. Nepokorni ratnici su dobro poznavali teren i kretali se brzo. Nikada se nisu zadržavali na jednom mestu, tako da im Rusi nisu mogli naneti veću štetu.

Carica Jelisaveta je 1742. godine naredila svojoj vojsci da „likvidira sve nepokorne Čukče“. Dmitrij Pavlucki, tamošnji gubernator, bio je poznat po svojim uspešnim borbama protiv Čukči, i po svojoj surovosti. On je organizovao čitav niz pohoda, ali nije postigao uspeh – njegov puk je 1747. godine upao u zasedu i Pavlucki je ubijen.

Trgovina, a ne rat 

Stambene zgrade u današnjem Anadiru, glavnom gradu Čukotskog autonomnog okruga Ruske Federacije.

Konstantin Čalabov/RIA Novosti

Senat je 1764. godine odlučio da obustavi rat jer je bilo jasno da je on suviše skup, a rezultata nema. Rusi su sami zapalili Anadirsko naselje kada su se povukli na zapad i više nisu pokušavali da pokore Čukče.

Zanimljivo je da je „ekonomsko osvajanje” bilo daleko uspešnije. Naime, Rusija je uskolo počela da prodaje Čukčama mnogo raznovrsne robe. Ovi su bili fascinirani obiljem koje im imperija nudi i brzo su izgubili interesovanje za pobune i borbu. Tako su Čukče postale moćan trgovinski partner Rusije.

Katarina II je 1779. godine zvanično proglasila sve Čukče državljanima Rusije, mada mnogi od njih verovatno nisu ni znali za to. Taj novi status kvo je svima odgovarao.

Oleg Jegorov,
Russia beyond