Košare srpske sramote

Bio sam pre mesec i po dana u straćari u kojoj živi Miloš Jovanović, srbski heroj sa Košara i bilo me je sramota da podignem pogled i da ga pogledam u oči! I njega i onu njegovu sirotinju. Ćutao sam i gledao u pod dok mi je Miloš pričao kako noćima sanja svoje mrtve drugove sa Košara, kako mu bez glava dolaze u snove i svake noći mu vraćaju sećanje na dane pakla i dane herojstva na Košarama.

Juče sam zvao Miloševu sestru Marinu. Da pitam je li se šta promenilo u njihovim životima u poslednjih mesec i po dana od kako je priču o Milošu, o heroju koji sa majkom i sestrom od 13.000 majčine penzije živi u tuđoj straćari, bolestan, često gladan, videla Srbija…

Marina, ponosna žena, ćutala je. Posle, jedva mi je priznala da su se javili ljudi, pomogli im, uglavnom penzioneri, radnici, nadničari, Miloševi ratni drugovi, odvojili od svojih usta i bednih plata, sirotinjskih penzija i nadnica, ko hiljadu, ko dve, ko pet, i pomogli im… To što su novca sakupili, nisu trošili, čuvaju, sanjaju da jednog dana naprave sebi kuću, barem dve sobice, da ne strepe svaki noći kad će se straćara u kojoj žive od vetra i kiše srušiti na njih.

A, je li vam se država Srbija javila, ona koja je Miloša zvala i poslala u rat, pitao sam Marinu juče. Ćutala je. Ćutao sam i ja. Od sramote pred njom, pred Milošem, pred njihovom žrtvom.

Jer, Miloš je u rat otišao kao zdrav momak, momčina sa Golije. Danas, od posledica pakla na Košarama, Miloš je teško bolestan, dolaze mu Košare svakog dana u sećanje, vraćaju se, a kako je to kad se desi, znaju Marina i njihova majka Rosa…

Bio sam u ratu 1999. godine. Mobilisan, odazvao se otadžbini, tako vaspitan i tako naučen. Moralo se, da na kuću i familiju ne padne sramota. I brat i ja, i rođaci, i kumovi, komšije iz sela, svi u istoj brigadi. Sedmoj brdskoj.

Mobilisala država Srbija sirotinju, one koji su mislili i bili vaspitani na isti način. U rat, u smrt, u stradanje, samo da se sačuva obraz, jer – mora se. Zove otadžbina.

Gledao sam tih nedelja i meseci i one koji su u civilu dolazili pred štab, sedeli tamo danima i plakali, kukali i molili da ih demobilišu, da ih vrate kućama, jer, njihovi su životi od 40 ili 50 i kusur godina preči od života momčića od 19 ili 20. Tako je to tih ratnih meseci bilo po čitavoj Srbiji. Sirotinja ratovala i nosila oružje, ginula po Kosovu, a oni važni, oni koji su imali prijatelje i imali veze, čiji su životi bili preči od života običnih, oni su imali preča posla.

I, je li to u Srbiji oduvek tako? Jeste. Jesu li se kući i posle Balkanskih ratova i posle Prvog i posle Drugog vraćali kućama kao što se i Miloš vratio. Bolesni, jadni, siromašni, bedni, obogaljeni, da ih država ne vidi više… Jer, oni su državi trebali dok su bili zdravi, kadri da nose pušku i da se bore, šta će joj bolesni i siromašni, obogaljeni…

Grko mi je u ustima dok ovo pišem. Nekad, kad sam bio mlađi i kad sam išao u rat, kad sam imao ideale , nisam verovao da bih nešto ovako nekad mogao napisati. Danas, juče, mogao sam samo da sagnem glavu pred Milošem Jovanovićem i da se stidim. I da pitam sebe, jesam li u ovo godina od Košara do danas mogao, jedući ovaj crni novinarski hleb, uraditi više da se istina o Milošu i Košarama, o desetinama zaboravljenih heroja čuje dalje, da se barem mi stidimo kad se država Srbija ne stidi… Mogao sam, nije da nisam. I zbog toga me je danas sramota pred Milošem i pred desetinama onih koji su tamo ostavili svoje živote, pred njihovim porodicama…

A država Srbija? Utovljeni činovnici, oni koji odlučuju, oni koji zovu, oni koji imaju i pred prve i pred zadnje, kad će se oni ponovo setiti mladića sa Javora i Golije, sa Zlatara? Onih što su sad kao što je Miloš nekad bio? Pa kad izbije sledeći rat, kad bude trebalo braniti otadžbinu i ginuti. Znaće oni tada dobro koga će u prve redovi gurnuti. Sirotinju svakako, sebe neće.

A Miloš Jovanović? Pa, ako se još sirotinje iz Srbije javi, i onih dobrih ljudi iz dijaspore koji znaju ljudsku muku, i ako pomognu, možda Miloš i Marina i njihova majka Rosa i dosanjaju kućicu na Goliji i možda tada bude novca da Miloš ode na lečenje. U Srbiju se vi Miloše i Marina ne nadajte, ima država i prečih poslova od vas i vaše muke i nevolje.

A priča o Milošu, još jedna od mnogih za nauk onima koji dolaze iza nas. Ispričana stotinu puta do sada.

Zoran Šaponjić,
Iskra