Stradanje Narodne biblioteke u Beogradu

Na zdanje na Kosančićevom vencu palo je tek nekoliko zapaljivih bombi, ali nije bilo nikog da ih ugasi. Posle je bilo kasno...

Rano izjutra 3. aprila 1941. godine upravnici najvažnijih državnih ustanova kulture pozvani su na hitan sastanak kod ministra prosvete, Miloša Trifunovića. U njegovom kabinetu našli su se upravnik Državne štamparije Milošević, upravnik Državne arhive Arnautović, upravnik Muzeja kneza Pavla Kašanin. S njima je bio i upravnik Narodne biblioteke Dragoslav Ilić. Potajno su se nadali da ministar želi da im saopšti nešto važno o planu izmeštanja sadržaja glavnih ustanova kulture, dogovoren  ranije. Umesto toga, dočekao ih je hladan tuš.

Trifunović im je kratko saopštio da je doneta odluka da se odustaje od izmeštanja dragocenosti, sve mora da ostane gde se zateklo. Ministar vojni ne može da odvoji ni jedna jedina kola, ni jedan jedini vagon. Sve je neophodno za ratne napore, koje su svi naslućivali. Planirano je da sve bude kao 1915. godine, Srbija pokorena, a vojska izvan granica, odakle će pobedonosno da se vrati u otadžbinu. A i kako gospoda upravnici misle da sele sve te stvari, kada će vlada imati na raspolaganju svega dva aviona, za sopstveni odlazak?

Vekovi u sanducima

Nisu pomagali ni protesti, molbe, čak ni pretnje. Uvijene, ali pretnje. Pokušali su da objasne ministru da se ne radi o seobi van zemlje, već o zbrinjavanju dragocenosti, po ranijem planu. A po tom dokumentu, najvrednije stvari Narodne biblioteke trebalo je  da se sakriju u Manastir Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Ilić je pokušavao da objasni da je zgrada potpuno neuslovna, da nema trezor, i pomenuo značaj starina koje čuvaju a koje vrlo lako mogu nepovratno da propadnu. Međutim, ministar je bio uporan:

– Met’ite u podrume, zbrinite kako znate...

Tako ih je i otpustio.

Izašli su zgranuti.  Pogotovo Dragoslav Ilić. Biblioteka nije imala betonski podrum, pritom je postojeći, cigleni, veoma plitak. Metar do metar i po ispod nivoa ulice. Gotovo da mu je kroz glavu proletelo sve što se dešavalo poslednjih nekoliko dana, počev od 27. marta i puča. A oni iz biblioteke još od izbijanja rata, 1939. Godine, na sve strane traže plan za zbrinjavanje. Prvo su zahtevali novu zgradu, pošto je njihova na Kosančićevom vencu broj 12 pogodna za sve drugo, osim da bude nacionalna biblioteka.

Pri Ministarstvu prosvete napravljen je Mobilizacioni odsek. Odlučeno je da se kupe dva kamiona koja bi, u slučaju potrebe, trebalo da hitno izmeste najveće vrednosti iz biblioteke. Ilić je tražio i da se poslužitelji biblioteke oslobode vojne obaveze, kako bi uvek bili na raspolaganju. To mu nikada nije odobreno. Prolazile su nedelje,  meseci. Kako su se neprilike uvećavale, Ilić je pojačavao pritisak. Odziva nije bilo. A onda je došao 25, pa 27. mart. Pristupanje Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu, zatim i vojni puč.

Rat je sada bio neizbežan, niko nije verovao da će Hitler tek tako preći preko šamara koji je dobio. Iako je pučistička vlada đenerala Simovića uveravala Nemačku da nema nameru da odstupi od pakta, to nije ostavilo neki utisak na Nemce. Kada su shvatili kako vetar duva, oni iz biblioteke počeli su da pakuju stvari. Danju i noću gorelo je svetlo u zgradi na Kosančićevom vencu. Stvari su smeštene u sanduke. Bilo je 38 sanduka rukopisa, svaki težine preko 80 kilograma. Iste težine bila su i 22 sanduka starih knjiga, pisama, retkih časopisa. Novine zbog formata nisu mogle u sanduke, pa su posebno spakovane. Ilić je od ministra tražio novac makar za potrošni materijal, ali je opet ostao praznih ruku. Zaposleni su sami kupovali eksere, katance. Ministarstvo nije imalo, državna blagajna nije davala, zato što je bio kraj budžetske godine. A uskoro će uslediti ne kraj budžetske godine, nego kraj sveta.

Bratska pomoć

Poslednjeg dana marta stigle su naredbe za izmeštanje i pakovanje. Predviđeno je da se sve završi do 10. aprila. To su pratile uobičajene birokratske zvrčke, svi akti morali su da se popišu, čak i najbeznačajniji. I sve to u dva primerka. Ilić je i to završio. Domaćin zgrade mobilisan je 2. aprila. Upravniku su, za sav posao, ostala samo još četvorica poslužitelja. Od njih su trojica bili obveznici. Javljeno je da će 3. marta naveče ili 4. izjutra doći ona dva obećana kamiona, za Blagoveštenje. Umesto kamiona, stigao je poziv za već pomenuti sastanak kod ministra.

Ilić je o naređenju izvestio Đorđa Sp. Radojčića, istoričara i šefa Odseka starih knjiga. Ovaj se dosetio da mu je brat, potpukovnik Živojin Radojčić, na položaju šefa Saobraćajnog odseka Glavnog đeneralštaba. Rešili su da nešto pokušaju na svoju ruku. Radojčić je pozvao brata i izložio mu stvar. Napisao je čak i akt u kome se vojska preklinje da pomogne u izmeštanju najvrednijih primeraka koje poseduje Narodna biblioteka.

Potpukovnik je odmah postupio po molbi, i naredio da se biblioteci izda jedan kamion i deset vojnika. Njihov zadatak bio je da u nedelju, 6. aprila, u 10 časova ujutru, sanduke s dragocenostima natovare na kamion i da ih u nekoliko navrata oteraju do železničke stanice. Tamo će sve ukrcati na posebnu vojnu kompoziciju. Predviđeno je da taj voz napusti Beograd u ponedeljak, 7. aprila, u 7 sati i 43 minuta. Odredišna stanica bio je Jelen Do, kod Požege. A odatle, neka bibliotekari sa sanducima rade šta znaju, na njima je da ih prebace do Blagoveštenja. Neka mole seljake, neka preklinju, nek iznajme prevoz, njihova stvar. Ostalo im je samo da sačekaju te kamione.

Ilić i Radojčić bili su u Biblioteci od rane zore, tog 6. aprila. Očekivali su kamion i vojnike.  Umesto njih, stigli su neki drugi vojnici, ali u avionima.

Nalet za naletom

Prvi nalet bombardera otvorio je pakao. Čulo se zavijanje, eksplozije na sve strane. Sve se trese, sasvim u skladu s nazivom operacije. „Strašni sud” ili „Smak sveta”. Tako je i delovalo Beograđanima, tog dana. Radojčić je otrčao ka Ministarstvu vojske, da  nađe brata i dobije kamion. Ilić tvrdi da se nije vratio. U zgradi je ostao upravnik, četiri poslužitelja i žena i deca domara. Sklonili su se u ulazni trem. Kada je oko 9 sati završen prvi nalet aviona, Ilić je otrčao kući, da vidi šta mu je sa porodicom. Kad ih je zbrinuo, vratio se na Kosančićev venac.

Poslužitelji su odjurili da se jave svojim komandama, a upravnik je pokušavao da dobije bilo koga od nadređenih. Uzalud, nikog u Ministarstvu, nikog u Mobilizacionom odseku, upravnika Državne štamparije nema. Nigde nikog. Tražio je opštinu, komandu mesta. Uzalud. Biblioteka u prvom naletu nije pogođena, osim što su izbijeni prozori i vrata od eksplozija u blizini, uglavnom kada je gađan Most kralja Aleksandra.

Drugi nalet bombardera, ispostaviće se najžešći, Ilića je zatekao kod Biblioteke. Tvrdi da ni tada nije bila pogođena. Ubrzo je otišao da traži sklonište, gde će da provede noć. Ilić je kasnije tvrdio da je Narodna biblioteka pogođena te noći, u sledećem talasu. To je izneo u izveštaju upućenom Komisiji za utvrđivanje uzroka propasti Narodne biblioteke, krajem jula 1941. godine. Taj i druge izveštaje objavio je dr Ljubomir Durković-Jakšić, u svom radu o propasti Narodne biblioteke, iz 1984. godine. A baš u tim drugim ima ponešto zanimljivo, što čak i pobija Ilića.

Krov u plamenu

Inženjer Sava Veličković, koji je živeo na broju 26 iste ulice, navodi da su tog popodneva nemački avioni preletali i bacali zapaljive bombe. Čim su se udaljili, izašao je iz skloništa, da bi ispred same kuće zatekao tri zapaljive bombe. Male bombe, 25 sa 5 centimetara, težine kilogram. Kad udari u kakav tvrd predmet, bomba ne eksplodira, nego se u njenoj unutrašnjosti zapali smesa aluminijuma i gvožđa. Gori oko 50 sekundi, a stvara temperaturu od 2500 stepeni. To topi košuljicu bombe, napravljenu od legure magnezijuma. Gori 10 do 15 minuta, a pali sve zapaljivo na daljini do dva metra. Parčići lete i dalje. Probija krov, a lako može da ostane nezapažena, pošto nema eksplozije. Svi su znali da se ove bombe ne gase vodom, pošto ih to razgoreva, nego se zatrpaju peskom.


Tako je postupio i inženjer. Čim je to obavio, uzverao se na krov kuće, da vidi da neka nije zapala gore. Sve je bilo u redu, pa i na komšijskim kućama. Stara kuća na broju 21 pogođena je i gori. U prolasku pored Biblioteke primetio je da se na krovu mansarde nešto puši. Dim je bio slab, plamen se nije video. S još jednim komšijom pokušao je da upozori zaposlene, ali je zgrada bila zamandaljena, nigde nikog. Pokušali su da nađu neke vojnike u blizini, ali su se oni izgovarali da nisu vatrogasci. Požarna četa ne odgovara na pozive, telefoni mrtvi.

Predveče, oko 7 sati, krov biblioteke bio je u plamenu. Sve jači vetar raspirivao je vatru, a nigde nikog da gasi. Oko pola noći na Kosančićevom vencu bilo je svetlo kao u podne. Požar se nastavio i sutradan, a proširio se i na okolne zgrade. Svuda je leteo gar od hartije, pa i nagoreli listovi. Sve se sručilo u podrum, i nastavilo da gori.

Posebno je zanimljivo svedočenje dr Radoslava Grujića, tada upravnika Muzeja Srpske crkve, smeštenog u neposrednom komšiluku. Čim je počeo jutarnji napad, on je otrčao do svog muzeja, da, ako zagusti, pokuša da izvuče dragocenosti. I kod njih je sve bilo u sanducima. Tokom popodnevnog bombardovanja bio je u skloništu. Osetio je jak tresak, zgrada iznad njega se zaljuljala. Izleteo je napolje i ispred zatekao jednu upaljenu bombu. Zatrpao ju je nekom zemljom s travnjaka i tako ugasio.

Naišao je novi talas bombardera, pa se vratio u sklonište. Kad je izašao, kod ograde bašte zatekao je veliki šaržer za bombe, izrešetan mitraljeskim zrnima. U njemu i oko njega izbrojao je dvadeset bombi, nijednu upaljenu. Uskoro će i suton, pa je Grujić opazio da je nebo zažareno od Kosančićevog venca. Vetar je raznosio upaljenu hartiju. Znači, sigurno gori skladište Državne štamparije, u komšiluku. Nadao se da nije Biblioteka.

Vatra pod peskom

Ujutru, kad je završen noćni napad, Grujić je otišao do Kosančićevog venca. Stao je skamenjen. Biblioteka je gorela. Do tada je oganj već uništio ceo zadnji deo zgrade, a buktalo je i iz podruma. Znao je da se najvrednije knjige nalaze u prednjem delu, pa je gotovo izbezumljen otrčao da nađe pomoć. Na Varoš kapiji naišao je na tri žandarma. Počeo je da ih moli i kumi:

– Pomagajte, braćo, da spasemo veliko narodno blago!

Sva trojica su se zainteresovala, verovatno na pomen blaga. Koje blago, gde? Kad su čuli da je reč o knjigama, vođa patrole je dreknuo. Napao je Grujića da je njemu do knjižurina, a toliki narod izgibe. Profesor je nastavio da moli, da mrtvima više nema pomoći, ali možda mogu nešto da izvuku iz plamena. Vođa patrole tada je skinuo pušku s ramena, repetirao, uz najgore psovke.

BEZ OPROŠTAJA

Neki autori pak tvrde da je komandant nemačke Četvrte vazduhoplovne armije i komandant Jugoistoka, general avijacije Aleksandar Ler, direktno od Adolfa Hitlera dobio naređenje da u Beogradu prvo bombarduje Narodnu biblioteku, kako bi na taj način zbrisao srpsku kulturu i pamćenje, sledstveno i ceo narod. Za tu tvrdnju oslanjaju se na izjavu koju je Ler nezvanično dao oficirima Jugoslovenske armije posle hapšenja, a koja je objavljena sedamdsetih godina prošlog veka.

Međutim, u zapisnicima sa suđenja Aleksandru Leru, osuđenom na smrt i steljanom 1947. godine u Beogradu, nigde nema optužnice za paljevinu Biblioteke. Teško je poverovati da bi tadašnji Vojni sud propustio priliku da ga optuži i za to nedelo, pogotovo ako se ima u vidu traženje ratne odštete. Veća je verovatnoća da je Biblioteka pogođena slučajno pošto se u njenoj blizini nalazio se veliki broj strateških objekata, od mosta, pristaništa, do jedinica protivvazdušne odbrane  na Kalemegdanu. Nijedan svedok ne navodi da je Biblioteka direktno bombardovana, svi pominju jednu do dve zapaljive bombe. To, naravno, Nemce ne oslobađa odgovornosti za terorističko bombardovanje grada. Naprotiv.

Dvojica kolega jedva su ga zaustavila da ne napravi još veću nesreću. Vikali su Grujiću da im beži s očiju. On ih je poslušao i odjurio da traži vatrogasce. Njih nigde. Kasnije je video nove i nove plamenove u Biblioteci.

Čak i kad se sve obrušilo, vatra je danima i nedeljama tinjala. Svako malo prolaznici bi videli plamičke i dim kako se viju iz ostataka. Krajem leta 1941. godine zdanje Narodne biblioteke planski je zatrpano šutom visine od dva do dva i po metra u odnosu na nivo ulice. Računalo se da će požar tako konačno uminuti.
 
* * *

Trideset i pet godina kasnije stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, pod rukovodstvom Gordane Cvetković Tomašević, pristupili su iskopavanju zgarišta. Pronađeni su ostaci zgrade i brojne ugljenisane knjige koje su se na dodir raspadale u prah. Poneka je i preživela.

Zanimljivo je da je ekipa iz Zavoda utvrdila da su okovani limeni sanduci, oni u kojima je bio najvredniji deo fonda, odneti. Drugim rečima, zgarište je opljačkano verovatno ubrzo nakon spaljivanja. Vidljive  su mrlje na mestu gde su stajali sanduci, ali umesto ugljenisane materije, iznad je bio samo šut. Durković-Jakšić navodi jednog od poslužitelja Biblioteke kao mogućeg krivca. Stefan feringer, Folksdojčer, koji je neposredno po okupaciji stupio u SS diviziju. On je znao gde se blago nalazi, i svakako mu nije bilo teško da dokaže vernost novom poretku tako što će pokazati to mesto. Pominju se još neki ljudi, ali je Feringer verovatni krivac.

Bilo kako bilo, pretpostavlja se da je fond aprila 1941. godine obuhvatao preko 354.000 monografskih publikacija, 1.365 rukopisa, 226 ranih štampanih knjiga, 6.260 brojeva časopisa i novina, 3.770 pisama i 1.447 jedinica kartografskog materijala, grafika i fotografija. Dovoljno da se shvati kakva je to bila tragedija, a sve zbog jedne ili dve zapaljive bombe. Nije bilo nikog da ih ugasi, posle je bilo kasno.

Autor: Nemanja Baćković,
Ilustrator: Zoran N. Đorđević,
Zabavnik