booking.com
Početna stranica > Novosti

Srbi u ruskoj književnosti: „Mnogo je tamo zanesenjaka. Skoro su svi zanesenjaci...“

Srbi u ruskoj književnosti: „Mnogo je tamo zanesenjaka. Skoro su svi zanesenjaci...“
16.12.2017. god.


Od prvih decenija 19. veka do naših dana ruski pisci u svojim delima pišu o Srbima. Privlači ih neprekidna i neumorna borba srbskog naroda protiv raznih zavojevača, privlači ih nacionalni kolorit daleke bratske zemlje i egzotični likovi Srba koji su dolazili na školovanje u Rusiju ili se trajno u njoj nastanjivali. Russia Beyond predstavlja ekskluzivno istraživanje Danke Radovanović, koje je bilo 2015. godine objavljeno u našem štampanom dodatku RMagazin u Nedeljniku.

Karađorđe i Miloš

Aleksandar Sergejevič Puškin (1799-1837) prvi je među ruskim piscima imao prilike da se neposredno upozna sa srbskim junacima koji su se borili protiv Turaka, a zatim emigrirali na jug Rusije, gde je pesnik jedno vreme proveo u progonstvu. Tamo je slušao priče o ćerki vožda Karađorđa i posvetio joj stihove „Karađorđevoj kćeri” („Dočeri Karageorgiя”). Kao i svaki pesnik romantizma, Puškin je bio fasciniran muškim junaštvom, ženskom lepotom, južnjačkim karakterom, nesvakidašnjim istorijskim događajima i suprotnostima koje se međusobno dopunjuju. I Karađorđevu ćerku on je doživeo kao suštu suprotnost svome ocu, „zločincu i junaku” dostojnom i užasavanja i slave. Ona, lepa Karađorđeva kći, od igračaka je imala nož, i to „naoštren bratoubistvom”, ali je burno doba svoga oca upravo ona iskupila svojim „smirenim životom pred nebesima”.

Posvetio je Puškin pesmu i samom Karađorđu. U „Pesmi o Georgiju Crnom” („Pesnь o Georgii Černom”) on u stilu narodnih epskih pesama, sa slovenskom antitezom na početku, opisuje pokušaj Karađorđevog oca da prijavi nerazumnog sina Turcima, što ga je koštalo života. Karađorđe u Puškinovim stihovima najpre pokušava da izmoli od oca oproštaj, trči ispred njega i klanja mu se do nogu. „Povrati se rad’ Gospoda Boga, ne uvedi me ti u iskušenje” – preklinje sin oca. Na kraju, kada vidi da ništa ne pomaže, hladnokrvno vadi kuburu i ubija ga.

U pesmi „Menko Vujić sitnu knjigu piše” („Menko Vuič gramotu pišet”), opet u stilu junačkih pesama, Puškin piše o tome kako Vujić upozorava Karađorđa da mu Miloš Obrenović radi o glavi. „Rasrdi se Petroviću Đorđe, rasrdi se i očima sevnu, veđe mu se crne namrštiše...” Ali i Miloš Obrenović se borio protiv Turaka, pa je i on zaslužio Puškinovu pažnju, u pesmi „Vojevoda Miloš” („Voevoda Miloš”). Koliko se Puškin prožeo duhom srbskog ustanka dovoljno govori početni stih ove pesme: „Nad Srbijom smiluj se ti, Bože”, i njen završni stih: „Stari Srbin, vojevoda Miloš”.

Miloš Obrenović

Najpoznatiji Srbin u ruskoj književnosti

Poručnik Vulić u delu Mihaila Jurjeviča Ljermontova (1814-1841) „Junak našeg doba” („Geroй našego vremeni”) poznat je pre svega zahvaljujući tome što pomenuto Ljermontovljevo delo ulazi u spisak obavezne školske lektire, ne samo u Rusiji, nego i drugde u svetu gde se izučava ruska književnost. Poglavlje sa poručnikom Vulićem nosi naziv „Fatalista”. Radnja se odvija na Kavkazu, gde je u društvu ruskih oficira i jedan egzotični Srbin, poručnik Vulić. On se razlikuje od Rusa po dugačkom nosu (to je, po Ljermontovu, karakteristika srpske fizionomije), ali po duhu se potpuno uklapa u društvo ruskih oficira. Raspravlja sa njima o ljudskoj sudbini, kladi se i igra ruski rulet, želeći da dokaže da čovek umire kad on poželi, a ne kad mu sudbina odredi. Glavni junak Ljermontovljevog dela, turobni Rus Pečorin, primećuje otisak smrti na Srbinovom licu, i insistira na tome da će ovaj koliko danas umreti, iako je preživeo ruski rulet. Srbskom oficiru nije pravo, ali se kobni predosećaj ruskog „fataliste” ipak obistinjuje – iste večeri pijani kozak posekao je sabljom poručnika Vulića. Poslednje Vulićeve reči bile su: „U pravu je“. Čoveku koji je iskušavao sudbinu bilo je određeno da umre tog dana. Hrabri poručnik umro je neslavnom smrću od ruke pijanice, posečen sabljom kojom je pre njega ubijena svinja.

Vampiri ga jurili do zore

Kolorit srbskog podneblja izvanredno je dočarao grof Aleksej Konstantinovič Tolstoj (1817-1875). On je u mladosti na francuskom jeziku napisao pripovetku „Porodica vampira” („La famille du vourdalak”). Pripovetka je ostala neobjavljena, i tek posle njegove smrti je ugledala svet u prevodu na ruski jezik („Semья vurdalaka”). Glavni junak pripovetke, francuski markiz D‘Ifre, priča „istinitu priču” iz svoje mladosti. Davne 1759. godine putovao je iz Pariza u Moldaviju preko Srbije. Predah i prenoćište našao je u jednoj srbskoj seoskoj kući. Toga dana kada je markiz došao, u osam sati uveče isticalo je deset dana otkako je domaćin kuće, stari Gorča, krenuo sa drugim hrabrim Srbima u hajku na turskog razbojnika. Sinovima je rekao da, ako se ne vrati u roku od deset dana, treba da ga probodu glogovim kocem jer će to značiti da se premetnuo u vampira. Tačno u osam uveče Gorča se pojavljuje iz šume. Svi se pitaju da li je prošlo deset dana ili se domaćin vratio na vreme...

„Vampiri, draga moja gospodo, najradije sišu krv svojih rođaka i najboljih prijatelja, koji, kada umru, takođe postaju vampiri. Očevici kažu da su se tako u Bosni u vampire pretvarali žitelji čitavih sela“, govori piščev junak.

Gorča se vratio, ali se čudno ponaša. Ne želi da se prekrsti niti da pročita molitvu. Zatim noću dolazi u obliku mrtvaca i ubija svog malog unuka. Francuz, primoran da nastavi poslovni put u Moldaviju, teška srca odlazi i odvaja se od Gorčine ćerke Zdenke, prave slovenske lepotice, skromne i smerne devojke stidljivog pogleda.

Nakon godinu i po dana markiz se vraća u Pariz istim putem i odlučuje da svrati u to selo. Najpre dolazi u manastir, gde od monaha saznaje za prokletstvo koje je povampireni Gorča preneo pre svega svojoj porodici, a zatim i celom selu. Ne obazirući se na upozorenja monaha, Francuz ipak odlučuje da odsedne u nekadašnjoj Gorčinoj kući, jer je poželeo da vidi Zdenku. Bio je to za markiza D‘Ifrea najužasniji i najjeziviji događaj u životu. On se živo priseća kako povampirena Zdenka pokušava da ga zavede dok ga kroz prozor posmatraju vukodlaci i vampiri među kojima prepoznaje Gorčinu porodicu. Lukavstvom uspeva da se odvoji od Zdenke i da uzjaše konja. Zahvaljujući prepredenosti i hrabrosti, brzini svoga konja i srećnoj sudbini, markiz uspeva da pobegne od gomile vampira koja ga je vijala sve do jutra.

I pored toga što su glavna tema vampiri, Aleksej Tolstoj nije propustio priliku da rečima svoga glavnog junaka iskaže i mišljenje o Srbima kao narodu: „Srbi su siromašan i neprosvećen, ali hrabar i pošten narod, koji čak ni pod turskim ropstvom nije zaboravio svoje dostojanstvo i nekadašnju nezavisnost“.

Postoje dve Srbije

Fjodor Mihailovič Dostojevski (1821-1881) često je pominjao Srbe na stranicama svoga „Piščevog dnevnika”, koji je nekoliko godina izdavao i u kome je, uglavnom kao publicista, iznosio svoje poglede na svet i na aktuelne događaje. Evo šta Dostojevski piše o već pomenutim Puškinovim delima: „Ja bih onim visokoobrazovanim Srbima od kojih su mnogi sa nepoverenjem gledali Ruse pokazao, na primer, Puškinovu pesmu ’O Crnom Georgiju’ ili ’Pesmu o bici kod Zenice Velike’. To su dva remek-dela, najkrupniji dragulji Puškinove poezije (i baš zato su potpuno nepoznati u našim školama ne samo učenicima, nego, vrlo moguće, i učiteljima. Oni će sada prvi put čuti da su to velika remek-dela, veća nego ’Kavkaski zarobljenik’ ili ’Cigani’). A svakako je još prošle godine trebalo uvesti ove pesme u naše škole. Uostalom, sudeći po tome kako se sada stvari odvijaju, teško da će Srbi uskoro saznati za ovog najmanje poznatog od svih ruskih velikana – mislim da tako možemo definisati našeg velikog Puškina”.

Fjodor Mihailovič Dostojevski Dostojevski je, kao i mnogi drugi ruski mislioci, o Srbima i uopšte Slovenima razmišljao pre svega kroz prizmu uloge koju bi Rusija trebalo da ima u slovenskom svetu. U „Piščevom dnevniku“ 1877. godine on u tom kontekstu pominje rat između Srba i Turaka i srbsko-bugarske odnose. Naime, u Moskvu su stigle izbeglice, devojčice Srpkinje i Bugarke od 8-9 godina. Primilo ih je Pokrovsko društvo milosrdnih sestara. Pisac kaže da mu je prijatelj pričao kako srpske devojčice sede u jednom ćošku sobe, a bugarske u drugom. One međusobno niti se igraju, niti razgovaraju. Kada su srpske devojčice upitane zašto neće da se igraju sa bugarskim, one odgovoriše: „Mi smo im dali oružje da krenu na Turke zajedno sa nama, a oni su sakrili oružje i nisu krenuli na Turke“. „Ako male devojčice od 8-9 godina – piše Dostojevski – govore takvim jezikom, znači da su to preuzele od očeva, a ako takve reči već prelaze od očeva na decu, znači da među balkanskim Slovenima vlada nesumnjiva i strašna mržnja. Da, večito neprijateljstvo među Slovenima! Oni ga pamte u predanjima i čuvaju u pesmama, i bez ogromnog centra koji ih spaja, tj. bez Rusije, ne bi bilo saglasnosti među Slovenima, niti bi oni sami opstali. Nestali bi sa lica zemlje, šta god da mašta srbska inteligencija ili raznorazni evropeizovani Česi... Mnogo je tamo zanesenjaka. Skoro svi su zanesenjaci...“

Zanesenjacima je Dostojevski nazivao činovnike koji su smatrali da ukoliko Rusija oslobodi Slovene, „to će biti isključivo u korist Rusije, ona će ih okupirati i lišiti ‘toliko slavne i očigledne političke budućnosti‘“. Velikom ruskom piscu, i ne samo njemu, najteže su padale optužbe da Rusija brani slovenske narode radi sopstvene koristi i iz osvajačkih pobuda. „Ali proći će vreme i pojaviće se spasonosna reakcija; ti Srbi koji su sada sumnjičavi, ipak su u dubini duše vatreni rodoljubi. Oni će se setiti poginulih Rusa, koji su život dali za njihovu zemlju. Rusi će otići, ali će velika ideja ostati. Veliki ruski duh ostaviće svoje tragove u njihovim dušama, iz ruske krvi za njih prolivene nići će njihovo junaštvo. Jednoga dana će shvatiti da je ruska pomoć bila nesebična i da nijednom Rusu, poginulom za njih, nije bilo ni na kraj pameti da ih osvaja”.

Kao i danas, i tada je u Srbiji bila aktuelna razlika između „snalaženja” u lavirintima politike i narodnih nadanja. Tu razliku je Fjodor Mihailovič jasno sagledavao i sažeto izložio: „Postoje dve Srbije: Srbija ’gornja’, vatrena i neiskusna, koja još nije dovoljno živela i radila, ali strasno mašta o budućnosti i već je prepuna partija i intriga... Ali, pored te ’gornje’ Srbije, koja toliko teži političkom životu, postoji i Srbija narodna, koja Ruse naziva svojim spasiocima i braćom, a ruskog cara svojim suncem, koja voli Ruse i veruje im”.

Po srbskom receptu

Egzotiku daleke balkanske zemlje najlucidnije je opisao veliki ruski pisac druge polovine 19. veka Nikolaj Semjonovič Leskov (1831-1895), u malo poznatoj priči „Uništavanje stenica” ili „Stenicomor” („Klopodavie”). Glavni lik, jerođakon Vidubeckog manastira Sozont, zatečen je ujutru u svojoj monaškoj keliji sa ženskom osobom, koja je u paničnom strahu i negližeu izjurila i nestala bez traga i glasa čim je u keliju zakoračio eklisijar da vidi zašto otac Sozont ne dolazi da služi liturgiju. Zatečen u krevetu spremljenom za dvoje, sa izgužvanim jastucima i posteljinom, otac Sozont svu krivicu prebaci na ekonoma, koji nije hteo da mu obezbedi nikakvo sredstvo protiv stenica, pa je, eto, morao sam da ih uništava kako zna i ume. Sve recepte je isprobao, a kad ništa nije pomoglo, setio se kako je jednom o prazniku u bogoslovskom učilištu za trpezom čuo razgovor studenata iz Srbije o običajima u njihovoj rodnoj grudi. Evo njegovog objašnjenja: „Srbska zemlja, kao i celo Podunavlje, obiluje stenicama. Ali žitelji tih nama jednovernih krajeva znaju sve tajne ovih sladokusaca. Stenica je bludan i ženoljubiv insekat, i najusrdnije se pripija uz telo žena pod čijom kožom ima malo više masnoća, i te masnoće privlače stenice svojom slašću i aromom. Znajući to, Srbi posle iscrpljujuće borbe sa stenicama dovedu u svoju postelju neku punačku ženicu, i stenica sve svoje rilice zabija u njeno telo, a zatim, nasladivši se ženskom telesinom, oseća odvratnost prema muškom telu i ostavlja na miru oce i bratiju čak i kada spavaju sami”.

Posle takvog obrazloženja Leskov dalje opisuje postupak svoga junaka: „Znajući da su Srbi pobožan narod, kome su tuđe luteranske laži i jelinska prelest, o. Sozont odluči da reskira i primeni srbsko sredstvo radi sopstvenog spasenja, koje bi prema svojoj veri i zadobio da brzopleti otac eklisijar ne poplaši ženicu, odabranu među predusretljivim vernicama, i to upravo u jeku uništavanja stenica”. Jedna od odluka koje je crkveni sud doneo tim povodom glasi ovako: „Studentima iz Srbije preko o. inspektora Akademije najstrože skrenuti pažnju da ubuduće i ne pomišljaju da nevinim ovčicama stada ruskoga otkrivaju običaje svoje otadžbine, iskvarene viševekovnim ropstvom pod razvratnim Turcima”.

Tokom 20. veka o Srbima su pisali mnogi ruski autori. Poznati pisci Leonid Andrejev, Valentin Pikulj, Julian Semjonov i Eduard Limonov obratili su posebnu pažnju na važne događaje iz novije istorije srbskog naroda.

Zagrcnuće se Turčin

O Srbima je pisao Leonid Nikolajevič Andrejev (1871-1919), rodonačelnik ruskog ekspresionizma. Glavni junak njegove pripovetke „Stranac“ („Inostranec“) iz 1901. godine je Srbin Rajko Vukić, nizak i žilav student orlovskog nosa i oštrog podbratka. Autor o njemu govori s očiglednom simpatijom. Rajko se našao u Rusiji kada je u Srbiji izbio rat protiv Turaka. On voli svoju malu Srbiju u koju ne može da se vrati. Tuguje za svakim ubijenim Srbinom, srce ga boli za izranjavljenom otadžbinom. „Kada je bio trezan, on je ćutao, a kada bi popio malo votke počeo bi na smešnom i izvrnutom jeziku vatreno i uporno da priča o Srbiji... On je tako hvalio malu i slabašnu Srbiju da su svi umirali od smeha i namerno ga zadirkivali... Kao ovu haringu uzeće je Turčin i progutati“, podsmevali su se studenti Rajku. „Zagrcnuće se“, odgovorio bi Rajko.
Leonid Nikolajevič Andrejev

Kasnije, 1914. godine, u delu „Reč o Srbiji” („Slovo o Serbii”), Andrejev piše: „Rat je počeo od Srbije, Srbin je prvi ubijen u ovoj velikoj borbi naroda i to će istorija zabeležiti. Od tog prvog ubijenog Srbina, pa sve do Srbina ubijenog juče i danas, četiri meseca se muževno bije mali, usamljeni, junački narod na čelu sa svojim kraljem Aleksandrom, koji je dvaput bio ranjen i jedva izbegao smrt i vaskrsavao samo da bi ponovo jurišao u nove bitke i podvige”.

Dirljive su Andrejevljeve reči o odnosu srbskog naroda prema Rusima: „Evo šta još nemojte zaboraviti kada razmišljate o Srbiji: u Srbiji nas vole vatrenom, iskrenom, skoro nežnom ljubavlju. Ko god da ste, probajte da proputujete njenim okrvavljenim poljima i planinama..., Imaćete utisak da ste vladajući knez, prorok ili čak sam anđeo – takvu ljubav i poštovanje ukazaće vam ovaj izmučeni narod! Poslednji tepih će prostrti pod vaše ruske noge, od svojih gladnih usta otkinuće poslednje parče hleba i sa božanstvenom darežljivošću siromaha ugostiće vas, najdražeg gosta iz mile Rusije. Kada se mole Bogu, koga oni pominju pre svoje dece? – Rusiju. Na koju stranu gledaju njihovi mučenici, čekajući hiljadu godina da ih obasja sunce? Na koju stranu se otimaju uzdasi i liju suze majki izmučene dece? Onamo iza plave magle, gde sijaju na nebu zlatne kupole Moskovskog Kremlja“.

Rusi i Srbi se uvek bore do kraja

O Srbima u Prvom svetskom ratu piše još jedan ruski pisac, ljubimac sovjetskih čitalaca Valentin Savič Pikulj (1928-1990). Tiraž njegovih knjiga za života je dostigao 20 miliona, a dosada je već premašio 500 miliona primeraka. Glavni junak njegovog kultnog istorijskog romana „Imam čast. Ispovest oficira Generalštaba” po majci je Srbin, i jedan deo radnje se odigrava u Jugoslaviji, gde je on bio svedok političkih intriga koje su dovele do Prvog svetskog rata, poznavao je pukovnika Apisa i učestvovao sa njim u Majskom prevratu. Čak je sopstvenim rukama izbacio telo kralja Aleksandra kroz prozor.

Dragutin Dimitrijević Apis

Dragutina Dimitrijevića Apisa autor opisuje kao „mračnog poručnika“ za koga su „svi kraljevi na svetu bili jeftiniji od repe na pijaci“. Lepo je biti Srbin, ali nije lako – kaže Apis, pijući za „poslednje Obrenoviće“. „On sa zločinačkim izrazom lica dohvati flašu za grlić, kao da steže nekog za vrat i sprema se da ga udavi. Rakija je bila ljuta, pilići masni, a sir suviše jak“ – tako Pikulj opisuje susret svog junaka sa Apisom. Sa druge strane, Milan Obrenović je „zelenaš, hvalisavac, špekulant, pijanica, kockar, izdajnik naroda, razvratnik, kukavica...“ Prema Obrenovićima pisac oseća gađenje i otvorenu mržnju, dok prema Karađorđevićima gaji očigledne simpatije.

O karakteru i osobinama srbskog naroda Pikulj piše: „Skromnost nije lična vrlina, to je nacionalna crta svih Srba koji imaju samopoštovanje... Poverenje i poštenje Srba ušli su u poslovicu. Još jedna prijatna crta srbskog karaktera je to što se ne zanimaju za tuđi život... Stari kralj Petar Karađorđević tumarao je po gradu bez obezbeđenja, ulazio u kafane, ispijao pivo, prelistavao novine. Niko se nije okupljao da ga posmatra, kao što bi se dogodilo u Rusiji kada bi naš car otišao u krčmu. Srbima je to svejedno! Ako se kralj uželeo piva, neka pije; ako mu je zanimljivo šta piše u novinama, neka čita... Petovekovna borba sa neprijateljima uobrazila je Srbe – oni zato ne podnose kada se neko meša u njihove stvari, ali ni sami ne guraju nos u tuđe”.

Pikuljev junak je doživeo i Drugi svetski rat, u kome je i poginuo, ustupivši civilu svoje mesto u avionu, kada je sovjetska komanda izdala naredbu o evakuaciji. Rusija je tada – piše Pikulj – slala Srbima hranu, odelo, lekove i vojnu pomoć. Srbski vojnici su dočekivali Ruse uzvicima „Živeli ruski vojnici“ i „Živela Crvena armija“. „Jedna srbska starica je izdaleka došla bosa po snegu da vidi Ruse pa da umre. Kada ih je ugledala, pala je ničice kao pred ikonama, i plačući, pokušavala dugom sedom kosom da očisti prašinu sa čizama naših vojnika...“

Milioni ruskih čitalaca pročitali su, između ostalog, i ove Pikuljeve reči: „Hitleru su se suprotstavili mnogi narodi, ali, recite, gde je naišao na najjači otpor? Samo kod južnih Slovena i u Rusiji. Može se reći da su samo Rusi i Srbi sposobni da se bore do kraja, jer ih je velika majka istorija naučila da se nikada ne predaju”.

Špijunske priče u proleće 1941.

Što dublje zalazimo u 20. vek, pominjanje Srba u ruskoj književnosti sve više je vezano za njihove ratne podvige i stradanja. O Srbima u Drugom svetskom ratu pisao je Julijan Semjonovič Semjonov (1931-1993), tvorac čuvenog lika ruskog obaveštajca ubačenog u sam vrh Trećeg rajha, Maksima Maksimoviča Isajeva, Nemcima poznatog pod imenom Maks Oto fon Štirlic. Kasnije je Štirlic postao glavni junak legendarne TV serije „17 trenutaka proleća” („17 mgnoveniй vesnы”), a zatim, do dana današnjeg, i nepresušne serije ruskih viceva. Radnju jednog od romana o Štirlicu Semjonov je smestio u Jugoslaviju i Beograd kao njen glavni grad. Roman se zove „Alternativa (proleće 1941)” („Alьternativa (vesna 1941)”).

Julijan Semjonovič Semjonov (desno)

Kao i u drugim svojim romanima, Semjonov kombinuje istorijske i izmišljene ličnosti, istorijske događaje i zamišljene scene. Na primer, piše o jugoslovenskom vojnom atašeu, pukovniku Maksimoviću, i njegovom razgovoru sa Staljinom. Maksimović u romanu nikako ne može da se oseća lagodno dok razgovara sa Staljinom. Sam je sebi smešan i nezgrapan. Plaši se da reči sovjetskog rukovodioca ne shvati pogrešno i da ih pogrešno ne prenese. A Staljinu se ovaj srbski pukovnik dopao. „Liči na Rusa... Otvoren je kao Rusi. I tući će se do smrti, kao što je i rekao. Oči su mu dobre, čiste, pravo gledaju, ne vrdaju. Takvim očima se može verovati“ – tako Semjonov opisuje Staljinove misli.

U romanu se, pored ostalog, prikazuju odnosi između Srba i Hrvata u Jugoslaviji pred početak Drugog svetskog rata, i naglašavaju se različiti politički stavovi. Pisac navodi kako su Cincar-Marković i regent Pavle smatrali da je Rusija najveći neprijatelj Jugoslavije i da moć i blizinu Sovjetskog Saveza treba samo povremeno iskorišćavati. Navodi i reči jednog „levoburžoaskog lidera“, Dragomira Jovanovića: „Mi smo zemlja čudaka; satkani smo od suprotnosti koje se međusobno potiru: naša vlast želi saradnju sa Nemačkom, naša vojska žudi za Engleskom, a celokupno stanovništvo naše zemlje otvoreno pokazuje svoju ljubav prema Sovjetskom Savezu”.

Krivi su što brane svoje šljivike

 Eduard Limonov

Poslednja decenija dvadesetog veka. Opet rat u srbskim zemljama. I opet Srbi u ruskoj književnosti. Savremeni ruski pisac Eduard Venijaminovič Limonov (rođen 1943) boravio je 90-ih godina na ratištima bivše Jugoslavije, čak je i pucao iz srbskog oružja u pravcu neprijateljskih položaja. Lično je upoznao Ratka Mladića, Radovana Karadžića i Vojislava Šešelja, a o tom periodu napisao je zbirku pripovedaka u novinarskom stilu pod nazivom „Smrt“, objavljenu 2008. godine. Limonov opisuje susret sa prognanim Srbima i razgovor sa njima ispred hotela „Slavija“ u Beogradu 1993. godine:

– Bako, odakle ste pobegli? ...

– Iz Siska. – Starica premešta štake, mršti se, i iznenada počinje da plače. – Zašto ste nas vi, Rusi, ostavili?

– Jeljcin je ustaša! – odlučnim glasom reče stari seljak s kačketom, suv kao staro kvrgavo drvo.

Ovakvu izjavu kasnije sam čuo u raznim krajevima Srbije... „Ustaša“ – to je za Srbe gore i od đavola.

– Jeljcin je ustaša! Zašto ne sklonite Jeljcina? – jeca starica na štakama.

– Rusija mora da nam pomogne! Vi ste jači od svih! – kaže devojka u nekakvoj jadnoj ružičastoj jaknici...

– Vi, Rusi, imate atomsku bombu! Zašto ne zaustavite ubistvo Srba? Mi smo vaša pravoslavna braća...

– Napiši kako mi živimo. Mi našoj vladi ne trebamo, mi hoćemo kući.

– Kuće su nam preoteli!

Limonov piše o životu tih izbeglica. Oni ga i sami mole da zapiše ko su i odakle beže, ko im je poginuo, a ko proteran, i da fotografiše svu bedu u kojoj žive. Pisac zna da je sve to uzalud, da im to neće pomoći, ali ne želi da im uskrati zračak nade i zapisuje sve, do najsitnijih detalja.

Pominje Eduard Limonov i sudbinu pojedinih važnih ličnosti iz tog perioda. Neki su ubijeni, neki su u zatvoru, a neki se kriju. „Ispostavilo se da su svi oni podjednako krivi u očima Evropljana i Jenkija. Krivi su zato što su branili svoje rođene planine, svoje kuće, šljivike i vinograde”.

Danka Radovanović,
Russia beyond



  • Izvor
  • / vostok.rs


Komentara (3) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Svakodnevnica je nekad čudnija i od naučne fantastike, a potvrda nam upravo stiže iz SAD.   Naime, Kancelarija Mornaričke obaveštajme službe SAD (Off


Španski sud osudio je 83 - godišnjeg milijardera na kaznu od 18 meseci zatvora i kaznu od čak 58 miliona eura.   On je pokušao da iz Španije iznese sliku Pabla...

Google je postala četvrta kompanija na svetu, nakon Microsofta, Applea i Amazona, koja ima tržišnu vrednost od trillion (hiljadu milijardi) dolara. Ovu vrednost ima njegova krovna kompanija Alphabet, koju je...


Slanje ljudi na Mars nije baš tako neverovatno kao što možda zvuči, rekao je ruski kosmonaut Sergej Rjazanski za RT, napominjući da će zajednička misija na Crvenu planetu poslužiti kao...

stnita priča o događaju na KiM, u vreme episkopa raško-prizrenskog Pavla-potonjeg Patrijarha SPC


Moskva smatra da stvaranje „kosovske vojske“ predstavlja ozbiljnu pretnju za bezbednost na Balkanu, navodi se u saopštenju Ministarstva spoljnih poslova Rusije.


Ostale novosti iz rubrike »