Domeni i hosting
Početna stranica > Novosti

Dejan Berić, deset odlikovanja, srbski borac u Vojsci DNR: Došao sam da pomognem narodu i da vratim dug prema ruskim dobrovoljcima

Dejan Berić, deset odlikovanja, srbski borac u Vojsci DNR: Došao sam da pomognem narodu i da vratim dug prema ruskim dobrovoljcima
30.03.2015. god.
Ako ideš dobrovoljno, nije novac


Ja sam Dejan Berić, ovde me zovu Deki. U Donjeck sam došao da pomognem narodu ovde i da vratim dug što sam imao prema ruskim dobrovoljcima koji su bili kod nas i u Republici Srbskoj. Znate i sami koliko su nas oni zadužili, a to mnogi zaboravljaju. Radio sam u Sočiju i pozvala su me dvojica momaka koji su bili kod nas. Vreme je došlo da se vraća. Ostavio sam posao, seo sam na autobus došao u Sevatstopolj i stigao do Donjecka.


Koji je motiv, mnogi ljudi kažu da ako idu dobrovoljno da ratuju, da je motiv novac?


- Ako ideš dobrovoljno, nije novac. Za novac ideš kao plaćenik. Mene je zabolelo, bio sam u septembru u Srbiji pre donošenja ovog zakona kod nas. Sreo sam se sa kolegama pecarošima na Maradičkom jezeru, i kažu mi: "Pa nema para, zašto ideš?". Pitao sam da li je vama novac sve u životu. Rekli su: "Nego šta je.". E, pa onda smo završili svaku priču.


Novac se zarađuje kada radiš. Ovo nije posao, ovo je neizbežno zlo. Motiv za mene je bio da vratim taj dug. I to je počelo u Sevatopolju, a posle smo otišli u Slavjansk, u taj rejon. Međutim posle svega, stotinu puta sam sebi rekao, sada je bilo dosta. Prvi put kada sam bio ranjen, rekao sam dosta je, i kada se oporavim idem nazad. Međutim, kada je krenula njihova ofanziva, otišao sam iz bolnice, pobegao. Posle toga opet, sada odustajem, i tako odustajem već pet meseci. Ne vredi, ne možeš da odeš. Ne možeš da odeš da ostaviš momke, da ostaviš te žene i decu, teško je.



Na liniji si od prvog dana?


- Ja sam najstariji dobrovoljac, uopšte koji postoji ovde. Od 27. februara kada sam došao na Krim do sada. Bila je grupa od šest momaka i ja, koji smo sa Krima prešli u Slavjansk. Tamo su poginula dvojica i posle su jedan po jedan svi poginuli. Tako, da sam od te najstarije grupe, ostao samo ja.



Ranjavan si...


- Tri puta. Prvi put sam ranjen na Saur Mogili kada smo pravili koridor Stepanovka-Marinovka. Bila su dva obruča kao zaseda. Rekli su da tamo nema nikoga. Mi smo trebali da prođemo, i na Saur Mogilu da odnesemo momcima iz "Vostoka" oružje. Njih sedamnaest je bilo tamo. Međutim, tako smo upali u zasedu, da je bilo da gineš u svakom slučaju. Rekao sam momci, ajde, ginemo, ginemo. Po dve granate, pušku na leđa i pravo među njih. Bacili granate, pucali, i svega nas dvojica smo bili ranjeni. Probili smo se kroz njih i došli do momaka gore. U pancir sam dobio tri metka, polomljena su mi bila dva rebra.


To je bilo prvo ranjavanje?


- To je bilo prvo. Drugi put sam ranjen kada smo išli na njihovu stranu. Noć pre ranjavanja oni su bili maksimalno kilometar udaljeni od nas. Svaki dan su tukli sa tenkovima ili minobacačima po gradu. Rekao sam momcima, idemo mi kod njih. Zašto da čekamo svaki dan da nas tuku. Upadnemo tamo nas deset, napravimo haos i oni će da pobegnu, pošto je u njih srce kao u zečića. Međutim, nisu hteli, hoće-neće, i ja se pokupim i odem. Tamo miniram tri tenka i ukradem pun sanduk granata. Tada nismo imali granata i to je bilo najbolje što smo imali kod sebe. Sutradan očekujemo odgovor od njih. I predveče, Vujić, drugi Srbin što je ovde, nas dvojica smo krenuli, jer će sigurno oni da krenu prema nama. Znači da ih predupredimo. Staćemo ispred, pošto ja imam "Vintovku", snajper sa teplovizorom. Kada ih vidimo, damo znak našima, damo im kordinate i oni pucaju po njima. Noć je, magla. Ubace nam još četiri Rusa s kojima nikada ranije nismo bili u izviđanju, ne poznajem ih...



Kada ideš na njihovu teritoriju moraš imati čoveka sigurnog za sebe. U svakom slučaju, nacrtamo mapu i objasnimo šta da rade. Dva su bila u jednom kanalu na 300 metara od tog položaja, a dva na nekih 200 metara, i ja i Vujić smo krenuli dalje. I kažem, kada krene da se puca, ako dođe do toga, na tri sata je tvoj rejon, dva sata je tvoj, svako svoj da gađa. Međutim, u trećem kanalu u koji sam ja hteo da idem, ukrajinac je ležao tu i čekao. I ja pravo na njega, nagazim. Kako sam ja nagazio na njega, malo se sapleo, on je podigao pušku i zapne mi za "tikimura" - kamuflažno odelo. Kako je zapelo, tako me ustreli u stomak. Tu rešim njega i još jednog što je bio, i kažem Vujiću, beži nazad, mene su ranili. Kaže on: "Umiremo zajedno". "Kakvo umiranje jesi lud, neću da umirem povlači se nazad", kažem. Prosto, ja imam teplovizor i ja vidim, a on je "slep". Onda su krenuli sa desne strane na nas, i govorim na koliko su sati jer ja "vidim", i on tuče po njima. A, ovi iza naši, uopšte ne odgovaraju. Povukli smo se do položaja prve dvojice, nije ih bilo. Vratimo se do zadnje dvojice, tamo tri čoveka, a jednog nema. Šta da radimo, idemo da tražimo čoveka, možda je ranjen. Mene već počinje da boli, prošlo je pet-šest minuta. Bolelo je odmah, ali je gadno počelo boleti. Ova trojica neće da idu. Ko ga jebe. Opet ja i "ludi" Vujić opet među ukrajince. Nekih 25-30 minuta smo se sa njima dobro tukli. Ne bi ga našao da si "Bog". I on se javlja po radiju. Kada je počelo da se puca kaže, ja sam pobegao nazad.



To je bilo drugi put. Posle smo se malo izvukli i onda su nam naši dali podršku sa malo većim kalibrom.


Treći put je bilo na aerodromu. Zauzeli smo aerodrom. Oni su nekoliko puta pokušavali da ga zauzmu. Njihove pozicije tamo su jako blizu. Maksimum su na kilometar i po. Probavaju sa tenkom i transporterom povremeno da izađu, ali nikada im ne uspeva. Jednom su krenuli sa pešadijom i minobcačima, a ja se popnem na vrh aerodromske zgrade i odozgo sam tukao po njima, gađali smo. Oni su otišli i sada čekamo odgovor. Mi smo računali da će to biti minobacači. Tamo nema ni ploče ni poda. Moraš da trčiš gredama kako bi sišao dole. Ja nisam stigao dovoljno brzo, i oni udare "Gradom". Upadnem dole, a udarni val me baci i još me zatrpa odozgo. Vujić i još jedan Rus, dok je tukla njigova artiljerija i "Grad" su me izvukli iz svega toga na sigurno.Tu sam povredio kičmu s kojom imam još problema, rame i pukla mi je bubna opna.


Kakav je odnos ljudi ovde prema tome, koliko to cene?


- Mnogo. Ovde uopšte ne možeš proći ulicom. Ne samo ovde u Donjecku, nego u celom DNR-u, da te neko ne zaustavi da se slika, porazgovara. Uvažavaju. Da ja sednem u kafić i da platim kafu - nema šanse. Ima kafića gde jednostavno više neću da idem jer me je sramota. Hoću ja nekad da platim. Nije uvek da se nema para. Ali džaba, ne daju. Tako da, veoma cene i uvažavaju. Posebno ove humanitarne pomoći što naši ljudi pošalju pare, kupimo, pomognemo deci i starima.


Da li si nagrađivan od DNR-a?


-
Nekoliko puta.


Koliko je to "nekoliko" puta?


 -
To je šest. Šest puta ovde, dva sa Krima i još imam dve posebne medalje. Ima anegdota jedna. Ovde postoji naredba da se medalje nose. Uglavnom imaju jednu, dve, neko ima tri. Ja sam na primer, prvo bio u Prvoj inter brigadi, i kada treba pomoć bataljonu "Kalmiju", oni dođu, pokupe me i idem sa njima. Kada treba pomoć "Oplotu", idem sa njima. Za svaku dobro izvedenu akciju predlože nagradu. Zamenik ministra, moj drug sa početka rata kaže:  "Gde su tebi ordeni?".  Ja kažem: "Kod nas se nosi samo kada se ide na proslave, 9. maja, a ne svaki dan po gradu." Kaže on: "Sutra da se pojaviš sa medaljama." Kažem: "Dobro ako tako kažeš.". Dolazim sutra, stoji na meni deset medalja. Ulazim unutra, kaže on: "Šta je to?", rekoh: "Pa jesi rekao?" Kaže: "Skidaj odmah". (osmeh) Ja u džep, i ne nosim ih više.



U Srbiji je donesen zakon da ljudima koji ratuju na stranim ratištima prete sankcije, odnosno zatvorske kazne. Da li si upoznat sa time?


-
Da, upoznat sam. Bio sam u septembru kući zadnji put dok se vlast ne promeni u Srbiji,  pa će se opet ići u Srbiju, pošto ću ovo sve preživeti, koliko god pokušavali, ne dam da me se reše. Bio sam u septembru kući pet dana. Trebao sam još da ostanem, međutim, dva čoveka iz službe su rekla: "Spremaju se da te hapse, imaš dva dana da odeš". Znači nisu ni svi u vlasti za taj zakon, Međutim, naša vlast se prodala.

Nastavak sledi...

Vanja Savićević, Igor Požgaj



  • Izvor
  • / vostok.rs


Komentara (2) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

NOVOSTI IZ RUBRIKE

  Jelena Žarić Kovačević, najaktivnija poslanica sa Juga Srbije u prethodnom sazivu Parlamenta, i naredne četiri godine će predstavlja


Modularna automatska puška M19 6,5/7,62 mm, koju je razvila i proizvodi “Zastava oružje”, nova je puška u naoružanju Vojske Srbije. Reč je o najsavremenijem oružju koje je prilagodljivo za...


Član Odbora za odbranu i bezbednost Saveta Federacije Rusije Franc Klincevič izjavio je da mržnja Poljaka prema Rusiji potiče od njihovog mentaliteta.

Ukrajinska vojska minira javne puteve i raspoređuje vojnu tehniku u naseljima u Donbasu, izjavio je predstavnik Narodne milicije Donjecke Narodne Republike.


Ministar finansija Siniša Mali najavio je danas da će država u petak 7. avgusta isplatiti 60 odsto minimalne zarade, odnosno oko 18.000 dinara po zaposlenom, za 235.372 privredna subjekta...


Ostale novosti iz rubrike »