ПОДСЕЋАЊЕ НА НАТО БОМБАРДОВАЊЕ СРБИЈЕ : РУШЕЊЕ ВАРВАРИНСКЕ ЂУПРИЈЕ ИЗ ПЕРА УГЛЕДНОГ ПРОФЕСОРА ДОБРИЛА АРАНИТОВИЋА

 ПОДСЕЋАЊЕ НА НАТО БОМБАРДОВАЊЕ СРБИЈЕ : РУШЕЊЕ ВАРВАРИНСКЕ ЂУПРИЈЕ ИЗ ПЕРА УГЛЕДНОГ  ПРОФЕСОРА ДОБРИЛА АРАНИТОВИЋА

Добрило Аранитовић

РУШЕЊЕ ВАРВАРИНСКЕ ЋУПРИЈЕ

(Једна тужна шестогодишњица)

   Данас се навршило пуних шест година од рушења моста на Великој

Морави код Варварина од стране НАТО-авијације. Тешко је у историји ратовања

- ако се о неком „рату“ овде може и говорити – наћи пример невитештва, обесне

бестијалности и осрамоћености ратничког оружја од бомбардовања београдске

телевизије и варваринске ћуприје. И поред свега што нам се дешавало четрдесет

дана пре и скоро исто толико после, овај догађај ме је највише шокирао тако да

нисам већ пуних шест година смогао снаге да било шта о њему забележим. И ово

што записујем знам да је безвредно, узалудно и закаснело, али не бих могао да

опростим себи ако бих овај сраман чин избрисао из сећања.

Тога дана био је пазарни дан и слава цркве у Варварину. А пазар је био

у самој близини моста, преко пута цркве, на улазу у овај живописни темнићки

градић. Недалеко од цркве налази се школска зграда у којој су биле смештене

основна школа „Јова Курсула“ и одељење Крушевачке гимназије у којој сам, 1.

септембра далеке 1969. године, започео своје службовање. Фотографски памтим

читав тај мини простор по ком су падала метална парчад разореног моста. НАТО

авиони су тога дана, као и пре, у више наврата надлетали градић од раног јутра

и ништа није слутило на трагедију. Кад је пазар био у пуном јеку, на мост је

испаљен један пројектил који га је погодио али га није срушио. Кад је одјекнула

детонација, зачуђени народ је нагрнуо ка мосту да види шта се десило и да помогне

пострадалима који су се тада затекли на мосту или се обрели у валовима Мораве.

Недуго затим уследио је други налет, други пројектил је разорио мост и изазвао

грозно страдање окупљеног народа. У танчине се дознало шта се све десило,

ко је и како настрадао од детонације, ко је нашао смрт у таласима Мораве а ко

у порти цркве и за пијачним тезгама, својим двориштима и кућама. Остала су

најупечатљивија два детаља: смрт Сање Миленковић, из оближњег села Доњег

Катуна, најбоље ученице београдске Математичке гимназије, и смрт свештеника

помесне цркве Ћирића, рођеног у оближњем селу Бачини. Смрт га је затекла док

је у прочељу софре седео са својим парохијанима на црквеној слави. Парче железа

летело је са бомбардованог моста пар стотина метара и, попут ножа, несретном

свештенику - одсекло главу.

Све што се тога дана десило моћни агресори, цинично, без стида и срама, без

извињења и кајања, назвали су колатералном штетом. Лицемерно су рекли „да им

је жао“, али се не извињавају, не сматрају се кривим: боже мој, рат је па се такви

случајеви дешавају а мост је, дакако, као и зграда телевизије „легитимни војни

циљ“. А о тој „легитимности“, и свом легитимитету да се назову „милосрдним

анђелима“, хуманим људским бићима биће jош речи.

Након пар година рањени мост, „варваринска ћуприја“ коју је подигла

Краљевина Југославија, обновљен је. Обновљени део који је НАТО авијација

срушила у Мораву обојен је црвеном бојом, бојом проливене крви недужних

жртава. Да се зна и памти. Пролазио сам њиме од тада у више наврата, тужним и

веселим поводима. Прве вести на телевизији о његовом разарању, кад сам се

прибрао од шока и неверице, подсетиле су ме на наслов Шпенглерове књиге

Сумрак Запада. И учврстиле ме у уверењу да је НАТО агресија на Југославију

дефинитивни суноврат, самоурушавање и покоп темељних европских вредности.

Варварински мост није имао никакав војнички значај изузев што је њиме

деценијама уназад прелазио по који некадашњи војник на одслужење војног рока

или на одсуство. Преко њега сам и сâм прешао средином новембра 1971. године са

војничким позивом у џепу и кренуо возом са железничке станице у Ћићевцу (иако

рођен преко триста километара одатле) на одслужење дуга тада јединственој

Домовини у гарнизон триста километара далеко у бившој „братској“ репоублици.

Километрима одатле није било никаквих војних објеката. То су савршено знали

они који су га срушили. И знали су, и видели су, да се у његовој непосредној

близини тога дана, на празник и пазарни дан, окупио силан народ. Знали су за

могуће жртве и намерно их изазвали, компјутерски прецизно, са две „паметне

бомбе“. Осионо, силеџијски, бездушно, двадесет најмоћнијих сила света обрушило

се авионским бомбама и ракетним пројектилима на српску земљу и на вараринску

ћуприју око које није био ни један наоружани војник, ниједна пушка, ниједан тенк

камоли касарна или фабрика оружја. С очитом намером да уплаше, понизе, ране,

измрцваре, економски уназаде толико пута у протеклим столећима рањаван и

сатиран народ Поморавља. Из ирационалне осветољубивости што неко на овој

планети има куражи да им се супротстави, за наук другима, под најлицемернијим

изговорима од кад је света: да штите људска права, да бране цивилизацијске

вредности Европе и Запада од „ненародног србског режима“ и да тако помогну

србском народу да тај режим сруше. Убијати недужни народ како би му се

помогло, разарати његову инфраструктуру након вишегодишње блокаде,

уранијумом тровати људе и њихово потомство, оранице, воћњаке, ливаде, реке и

ваздух – то је логика у амерички јарам упрегнутог света Запада. Таковом Западу

данас би Гебелс изгледао као учитељ етике.

Одмах с леве стране моста, на омањем узвишењу, налази се црква коју је

подигао темнићко-левачки кнез Милета Радојковић, уз коју се налази и његова

гробница. Побуна против самовоље и деспотизма кнеза Милоша јануара 1935.

године, коју је предводио кнез Милета (позната као „Милетина буна“) била је

непосредни повод доношења чувеног Сретењског устава. Испод цркве у Мораву се

улива Каленићка река која извире испод Левачких планина и проноси име драгуља

српске културе, манастира Каленића, кога су србски неимари подигли а србски

живописци живописали у четрнаестом веку, у временима пре турску најезде када

се, како песник каже, приближавала „коњица ноћи“ и злокобни повик: „Алах,

илалах!“, у временима када данас свемоћна Америка још није била ни откривена,

кад је Колумбов деда још био у колевци. Десетак километара од моста, на путу

према Левчу, код села Орашја, на једном затаванку, саграђена је – много пута

рушена и обнављана – црквица на месту где су се, према предању у другој

деценији четрнаестог века, срели и помирили краљ Драгутин и краљ Милутин на

којој и данас стоји натпис: „Сеј храм возиже Сербљем краљ Милутин“. У Темнићу

и Левчу, дакле, краљевало се и царевало, краљевски мирило и праштало, у

временима када су широм Америке милиони Индијанаца ишли за својим бизонима

пре него што ће их дођоши „бледолики“ скоро истребити у најокрутнијем геноциду

у људској повесници. Одмах уз варваринску црквену порту налази се споменик

Јови Курсули који је септембра месеца 1810. године обесмртио себе и србско

оружје пар километара узводно, на саставу Јужне и Западне Мораве, победивши

турског мегданџију наочиглед српске, руске и турске војске у чувеној бици. А

недалеко одатле, на самом саставу двају Морава, налази се град Сталаћ у коме је,

према предању, столовао војвода Пријезда. Са рањене варваринске ћуприје могу се

и данас видети развалине куле Тодора од Сталаћа. А малопре поменути Пријезда

није хтео да се покори турском султану већ је, након јуначког отпора, са својом

верном љубом скочио у Мораву. Народни песник је доцније извајао његов

саможртвени витешки лик стиховима којима се опростио од кратковеког

земаљског живота преселивши се „у весело царство поезије“:

Морава нас вода одранила,

Нек Морава вода и сарани.

Натовске кукавичке нишанџије биле су километрима далеко испод морала

османлијског султана и његових ордија, као што су километрима високо у својим

бомбардерима летели „виш’ Србије по небу ведроме“. Вековима су султани слали

на јуначки мегдан са Србима своје ордије у Поморавље, али како је певао Алфред

Тенисон, „полумесец сав у крви / с њихових се враћ’о страна“. Натовске ордије су

са безбедних, невидљивих висина циљале небрањену ћуприју, темнићке сељаке

на ћуприји и око ћуприје, у црквеној порти и на пијаци, на црквеној слави, за

славском трпезом. Сахрањивали у моравске валове недужне старце, старице, децу у

колицима, продавце за пијачним тезгама.

Негде око 25. маја 1970. године на варваринској ћуприји друга генерација

матураната Варваринске гимназије (рођена 1952. године) након прославе

која је трајала целу ноћ, око седам часова ујутру, одиграла је, са својим

професорима, „моравац“ и разишла се кућама. Директор Топлица, професори

Божа, Љиља, Драгиша, Бранко, Спаса, Милан, Емилија, Милош, Тома, Васа и ја

као двадесетчетворогодишњак. Управо то место где смо одиграли „моравац“, на

самој средини моста, било је мета ракетног пројектила технички најсупериорније,

научно, индустријски најмоћније цивилизације у историји света. Замишљам

ондашње матуранте, данас већ 53-годишњаке који покушавају да с лица својих

некадашњих професора прочитају одговоре на питања: чему су их учили у

школи, коју и какву су им науку предавали, шта је остало од оних универзалних

људских вредности у које смо с оптимизмом веровали. Данас су они старији од

ондашњих њихових професора и многи, вероватно, родитељи већ увелико стасалих

матураната који треба да одиграју свој „моравац“ на црвено обележеном средишту

варваринске ћуприје.

     Након Другог светског рата, нарочито након открића о стравичним

злочинима у нацистичким лагерима, легитимно се постављало питање: може ли

се писати поезија након Аушвица и Маутахузена? Након немилосрдног насртаја

НАТО пакта на српску земљу 1999. године легитимно је поставити питање: има

ли смисла говорити о међународном праву, универзалним људским вредностима

Припремила : Славица Јовановић