НАРОДНИ САБОР У ГОРЊЕМ ЗАОСТРУ КОД БЕРАНА

На платоу поред цркве посвећене преподобној мати Параскеви, у Горњем Заостру, у сриједу 7. августа 2014. године, започела је дванаеста по реду манифестација „Народни сабор“ 2014. Првог дана представљена је књига „Трагови злочина“ познатог новинара и публицисте Чедомира Радусиновића. Организатори су се потрудио да потврде епитет доброг домаћина, па су и за учеснике програма и публику створили добре услове за једно лијепо и успјело књижевно и гусларско вече. Професор историје, Горан Киковић, као водитељ програм, поздравио је све присутне а посебно свештенство Српске православне Цркве из Беранске парохије и „12. Народни сабор“ прогласио отвореним.

Господин Киковић је представио аутора Чедомира Радусиновића, а књигу „Трагови злочина“ с правом сврстао у „Равногорски“ опус српске књижевности, а у својој уводној бесједи између осталог казао: ''Историју би требало да пишу историчари али то није увијек тако. По доласку комуниста на власт 1945.године, почиње контрола свега па чак и историје. Међутим ,последњих деценија, захваљујући како домаћим тако и страним историчарима који на основу нових сазнања и историјске грађе, објелодањују другачије чињенице, добија се једна другачија и нова слика о свему ономе што се дешавало на подручју Југославије токо Другог свјетског рата.Зато се и појава ове књиге доживљава као истинит и чињеничан поглед на историјске токове и процесе крвавог грађанског и бартоубилачког II. свјетског рата.

Истина је најбољи лијек а '' идеал историјске науке je истинита ријеч ''.Ових година излази на свјетлост дана истина о злочинима партизана на Зиданом мосту, Похорју, Кочевју и многа се стратишта обзнањују а многа дјеца сазнају гдје су им очеви и дједови сахрањени. До сада је у Словенији откривено 597 масовних гробница. Узмимо да свака није масовна него да у њима лежи само по један, њихов збир би сведочио о монструозном злочину. У Хрватској су такође откопали на стотине стратишта и јама. Само у Србији и Црној Гори још није откривена ниједна

У Србији се изједначила улога два антифашистичка табора, партизанског и Равногорског. Међутим, у Црној Гори то није случај јер, овдје је и данас '' званична историја под контролом партије ''. Црна Гора је једина земља у Европи, која се није суочила са својом прошлошћу и која није осудила злочине диктаторског комунистичког режима, који од 1945. године управља овом земљом.

У Црној Гори још траје ''Тамна ноћ''.Зато читањем ове књиге сазнаћете за злу судбину овдје описаних новомученика који су страдали само зато што на чело нијесу хтјели да ставе петокраку.Треба сазнавати истину не ради освете већ да се не понове крваве ноћи Зиданог моста и Голог отока гдје су страдала браћа од '' разбраће '' само што су у датом моменту мислили другачије. Ми несмијемо емотивно доживљавати историјске чињенице него их треба понудити јавности па нека она суди. Како каже велики србски Владика Петар II Петровић Његош '' покољена дјела суде, што је чије дају свјема ''. 

До данашњих дана се ствара лажна слика о многим догађајима Другог свјетског рата као о устанку србског народа јула 1941.у Црној Гори. Устанак у Црној Гори букнуо је 13. јула 1941. и није избио из ,''револуционарно-класних'' побуда, већ је то био општенародни бунт против намере Италије да Црну Гору одвоји од српства и Србије уз помоћ црногорских сепаратиста. Повод за устанак била је Петровданска скупштина. Током јула мјесеца ослобођен је велики дио Црне Горе. Устанком су руководили официри угледни људи и народни прваци: Ђорђије Лашић, Бајо Станишић, Павле Ђуришић... 

Аутор се са правом пита зашто нико није одговарао за злочине почињене у тзв. '' лијевим скретањима '' и у Словенији над заробљеницима.

Треба и овдје цитирати ријечи академика Матије Бећковића.'' Да би бездан братоубилаштва био погубнији и наказнији, нема ни једне куће у Црној Гори чији укућани нису припадали и једној и другој страни и ни једне породице која није подељена на две: нашу и њину. Нема ни једног вође у обе војске који није имао сроднике на противничкој страни. Можда су баш зато те стране једна другу тако бездушно порицале и оцрњивале, а једна мајка рађала два брата, два душманина и непомирљива противника. Па и дан-дањи, како сведочи и ова књига, има породица које учествују у прикривању истине кријући сроднике пале на другој страни. Од једног истог народа направљена су два, који се један другог одричу и од којих је један оличење сваког добра, а други сваког зла.''

И Високопреосвећени митрополит Амфилохије о овим догађајима каже: ''Покрет отпора у Црној Гори против окупатора од самог почетка расцијепио на онај назван '' национално-четнички'' и други ''партизанско-комунистички''. Када би се пак сабрао коначан број пострадалих у Црној Гори у току Другог свјетског рата у борби с Италијанима и Њемцима и оних погинулих у узајамном истребљивању и уништавању, несумњиво би се показао да је број ових других неупоредиво већи. Та страшна чињеница постаје утолико очевиднија уколико бива сагледана у свјетлости свега онога што се догодило када су комунисти (1944) преузели власт, како у Црној Гори, тако и у цијелој ондашњој Југославији. Црна Гора и ратна и послератна црногорска стварност заузимају изузетно мјесто у свеукупној ондашњој југословенској драми. Комунистичко истребљивање (''ликвидирање'') идеолошких противника, под видом ''издајника'' и ''петоколонаша'', врхуни управо у масовном уништењу, без суда и пресуде, одступивше на ''зли пут'' војничке, интелектуалне и духовне елите Црне Горе са бројним престрављеним народом.''

Ова књига је велики допринос проучавању наше прошлости на истинит и аргументован начин уз коришћење докумената и расположиве литературе. Књига је настала из жеље аутора да отргне од заборава многе личности и догађаје и да их прикаже читаоцу а на њему је да оцијени коначно ову књигу. Ово је потребно да се зна да се више никад не понове злочини међу ''браћом'' јер ''без прошлости нема ни будућности''. Ову књигу препоручујем стручној и лаичкој јавности а аутору желим да из његове богате истраживачке ризнице изађе још дјела која ће бити свједочанства о нама у злим временима када је ''Каин каидисао на Авеља''. Нека нам и ово свједочанство буде опомена да се и у данашњим временима не дијелимо по партијском опредјељењу, него да једине подјеле буду на људе и нељуде, како је говорио мудри доњовасојевићки главар Голуб Добрашиновић-истако јењ на крају професор Киковић.

Књижевник Бранислав Оташевић говорећи о књизи Радусиновића, између осталог је рекао: -„Часни Оци, браћо и сестре у Христу. Част ми је и задовољство што вечарс, на овом парчету чисте српске земље, могу мирне душе или било каквог страха и без икаквих репресалија, какве је доживљавао наш пријатељ, часни новинар, истраживач и писац Радусиновић, скупљајући ове податке да би се дошло до истине, говорити о овој значајној књизи. Посебно значајној са становишта истине. Са господином Радусиновићем се знам 40 година и познат ми је његов префињени стил писања и жеђ за истином, посебно када је у питању србски народ у Црниј Гори и његова судбина. Његово писање није оптерећено идеолошким набојима већ је подређено да се сазна истина. Нијесу највећа зла србском народу учинили они који су долазили из Мале Азије, нити оно који су са кукастим крстовима долазили из Европе, већ наша браћа и идеолошке подјеле које деценијама трају, а нажалост, ево се протежу и до данашњих дана. Ова књига, као и друге које се ових дана појављују из штампе, треба да послуже да се дође до истине а самим тим и до помирења у србском народу и да се једанпут за сва времена скине љага са спрског народа као геноцидног. Посебно је важно да се на оваквим промоцијама окупља, као вечерас, што више младих људи и да чују живу ријеч и од аутора и од људи који о тим дјелима говоре...“ 

Говорећи о самом тексту књиге, Оташевић је истакао да је разоткривање истине о самом тринајстојулском устанку, бар у неким његовим дјеловима, немјерљив допринос да се једног дана сазна права истина без посредовања лажних учесника тих догађаја и инструисаних комунистичких историчара. Оташевић је даље истакао да се само истином, љубављу према ближњему своме, јединством и вјером у Бога, како су то кроз историју радили наши бројни Светитељи, Србски народ може вратити стазама Светосавља и просперитета. Радусиновић је, каже даље Оташевић, овом књигом показао да има кичму и да га режимски моћници нијесу могли сломити, већ је непоколебљиво стао на страну истине и у одбрану вјере нације и традиције.

Новинар и публициста, Драган Џо Дујовић, говорећи у име издавачке куће „Холмија“, која је издала ову књигу, и као критичар, истакао је неке непознате детаље из времена прикупљања података за ово, по много чему историјско дјело: -„Мукотрпан је био рад господина Радусиновића на припреми ове књиге. Све су ово, до јуче биле табу теме па многи нијесу смјели ни слушати а камоли говорити о њима. Било је доста „душебрижника“ који су савјетовали да се батали ћорава посла. Напомињали су га да има синове, унучад... Може свашта да им се деси. Много је још живих моћника који за своје злочине носе „заслужне“ медаље као пепељаре. А тек шта је њихових потомака који су те медаље жестоко уновчили. Но, и аутор и његови саговорници, паказали су храброст и одлучност да се једанпут стане са лажном историјом коју су режимски историчари, од Радоја Пајовића до Шерба Растодера и „дежурног им свједока“ свега и свачега, Јова Капичића, ширили деценијама, и да се коначно дође до истине. 

Аутор књигу отвара на необичан начин, за многе непознатом, али непобитном истином о тринајстојулском устанку у Црној Гори и тиме, можда несвјесно, својој улази новинара-репортера додаје димензију историчара од које се више неће моћи одбранити. Радусиновић се, с разлогом. не бави, како би се то могло очекивати, злочинима аустријског каплара Јосипа Броза и Моша Пијаде, који су то радили по задатку вјековних непријатеља, већ нашом крвном браћом, комунистичким злочинцима, Блажом Јовановићем, Иваном Милутиновићем и Милованом Ђиласом и њиховим крвавим траговима, нечувеним у новијој историји европске цивилизације. Наброио је Радусиновић са својим свједоцима, бројне злочине, од пиперских јама преко словеначких стратишта до послератних ликвидација, од којих ће се србски народ, којем нажалост и сами припадају, стиђети вјековима. Примјери чојства и јунашта Марка Миљанова су стали у једној књизи, а примјери злочина и нељудскости комунистичког режима неће моћи стати ни у неколико томова. Аутор је, са својим саговорником, у овој књизи дописао још један примјер чојства и јунаштва. О нечувеном злочину у Пиперима, када су Иван Милутиновић и Милован Ђилас лично наредили ликвидацију трудних дјевојака, скојевки, и бацање њихових тијела у Радовачке јаме. Сачували су име жртава и тиме спријечили трауме њихових породица, али ипак, на свјетлост истине истакли имена њихових џелата. Бројна су овдје документа и сједочанства од којих ће се читаоцима ледити крв у жилама. Радусиновић завршава књигу са поруком, да све треба опростити али да се мора доћи до истине и да се ништа не смије заборавити, да се неби поновило...“ 

По завршеном излагању критичара, аутор књиге, Чедомир Радусиновић, се захвалио организаторима, говорницима и пажљивој публици и са неколико реченица прокоментарисао идеју о сакупљању података за ову књигу и њеним циљевима. 

-Писмо Драга Кешељевића и његови необјављени рукописи упућени мојој меленкоти, које сам објавио, нормално под његовим именом и под насловом „Злочини и злочинци“, били су иницијална каписла за ову књигу. Испричао је и једну анегдоту која је настала непосредно послије њене прве промоције.

-„Питају ме неки саговорници, по изласку ове књиге: -Добро Радусиновићу, описа ти многе комунистичке злочине у овој твојој књизи, али зар није било злочина и са четничке стране?! 

–Вала, ако их је и било, ви о њима пишете и на њима опстајете већ 70 година, па ја не осјећам никакву потребу да вам у томе помажем. 

И поред тога што критичари подијелише високе оцјене и похвале овој књизи, ја сам свјестан да она има и мана. Једна од њих је та што је њен садржај невјероватан. Навикао сам се да слушам о злочинима и другим невјероватним злодјелима, али овакви примјери нијесу својствени људима. Остајао сам затечен слушајући свједочења о бацању живих људи у јаме или бацању бомби на дјецу која иду на спавање. Ко ко ће кога ка свој свога. Ово нијесу приче о окупаторима, којима овакви злочини нијесу могли ни пасти на памет. Имам ја поштовање према свима онима који су пошли у рат против окупатора, па било под којом заставом или командом су били. Ово су приче о злу домаћему. О комунистичким злочинима. Многи су писали о тим злочинима и по мојој Љешанској Нахији, и по Васојевићима и по Србији и Босни, као и по Русији и било гдје друго по свијету и сви су се догађали по истом сценарију и по томе су комунистички злочини јединствени у свијету.

На крају да се захвалим говорницима са надам да ће ова књига бар мало допринијети да се истина до краја одкрије и да ће бар мало допринијети још чвршћој вези између мојих Љешњана и Васојевића.

Ово лијепо и успјело књижевно вече увеличали су гуслари: Максим Војводић, Илија Палдрмић, Слободан Фемић и Жарко Поповић и пјесници: Давид Лалић и Радоје Мишковић.

Поред добре организације и за ово планинско село бројне публике, посебно радује велико присуство омладине која показује све више интересовања за овакве манифестације. Учеснике програма и бројну публику поздравио је домаћин манифестације Светозар Добрашиновић и пожелио поновно виђење у Горњем Заостру – Црногорској Равној Гори.