Није Екмечић Немачку тек тако назвао „географским непријатељем Србије“

После победе у хладном рату, наставља се ширење NАТО-а ка истоку. Пошто су некадашње чланице Источног блока ушле у NATO, граница овог војног савеза је стигла до Украјине.
       
Од распада Совјетског савеза видљиви су покушаји стварања хибридног украјинског идентитета.
       
Ипак, треба подвући да су на овај процес утицај имали и комунисти (исто као и у Босни и Херцеговини).
       
У преписци са Мешковом и Коваљчуком, Стаљин наводи како су четири кључне одлике једне нације везане за заједнички језик, простор на којем народ живи, економски живот и „психички склад“  који произилази из особености националне културе.
       
„Старе нације“ за њега су производ буржоазије, која је национално питање креирала на начин који јој је одговарао приликом трансформације феудалног система. Тако је појам нације остао „цементиран“ и створене су „капиталистичке нације“. Одлика капиталистичког система јесте да поред „капиталистичких нација“ постоје и „угњетаване нације“.
       
Стаљин, дакле, као носиоца националне идеје у једном историјском периоду види буржоазију, па је у складу са тим и текући појам нације обликован од стране буржоазије. У новом историјском периоду, у којем ће бити успостављена „диктатура пролетаријата“, носилац друштвене, па тако и националне идеје биће радничка класа. Стаљин решење националног питања види у „ослобођењу“ свих нација од „угњетавача“ и силаску „капиталистичких нација“ са политичке сцене. Према овој класификацији Украјинци су били „угњетавана нација“ којој је требало дозволити да се „расцвета“.
       
У самој Украјини, овакво виђење је имало своје поклонике још од раније, а у сличан контекст се ставља и друштвено-политички ангажман Тараса Шевченка.
       
Његова регрутација и слање у десетогодишњу војну службу у Орск и Новопетровск се тумаче као последица руског противљења буђењу украјинске националне свести.

     Табела: Украјинизација Комунистичке партије

Из свега се може закључити и како украјински идентитет може постојати само уколико се ослободи од руског. На овоме почиње најпре постепена, а затим све бржа изградња украјинског Staatsnation-a у Совјетском савезу и ствара се солидна основа за оно што ће уследити деведесетих и посебно двехиљадитих.
       
Украјинска тежња за формирањем сопствене државе испољава се током смутног времена превирања и револуције 1917. Ипак, Централној ради (Центральна Рада), која се супротставила бољшевицима, није успело да се одржи. За време бољшевика је уследио период „процеса коренизације“ (коренизация), када се промовише „украјинска култура“, развија украјински језик (стандардизација 1927-29), који постаје и службени.
       
Током трајања последње украјинске кризе, невероватно су изгледале акције рушења Лењинових споменика у Кијеву у децембру 2013, и Хмељницком у фебруару 2014. године од стране украјинских националиста. Период Лењинове власти је био погодан за агресивно украјинство и најмање што би украјински националисти могли да ураде је чување и обнављање ових споменика.
       
Комунистичко „укорењивање украјинства“ је дало одређене резултате, што се може видети на примеру броја чланова и кандидата за чланство у Комунистичкој партији у периоду 1922-1933. године. У току само једне деценије број Украјинаца се повећао за скоро три пута, док је број Руса опао за два и по пута. Ипак, начин на који је спровођен цео процес није могао обезбедити дугорочан резултат. Запослени у државним институцијама и школама су присиљавани да уче и користе украјински језик, а комунистичке, атеистичке власти користе и религијски оквир за успех целог пројекта.
        Стаљин се разрачунао са украјинским „десним комунистима“ 1932-33. године због „украјинске пристрасности“, сурово, како је умео, обрачунавши се са преко две хиљаде управника колхоза и око пет хиљада чланова Партије. До 1938. године  и руски језик је враћен у образовни систем, па се почело са тражењем одређеног баланса у „вајању“ украјинског идентитета.  Међутим, период „коренизације“ је био импулс за рађање Организације украјинских националиста 1929. године (Організація Українських Націоналістів), као увода у политичко институционализовање украјинског националног покрета под паролом „Украјина Украјинцима“. Све се, међутим завршило несретно, у отвореној или прикривеној колаборацији са фашистичким окупатором, дела руководства ове организације, на челу са Стјепаном Бандером (Степан Андрійович Бандера).
       
Све што се дешавало у овом периоду заправо је показатељ да се „украјинство“ није схватало на исти начин у самој Украјини. Географска подела по вертикали запад-исток имала је и своју политичку и језичко-културну димензију. Историчар Петар Толочко наводи како у историји украјинског народа „сваки клан који долази на власт, покушава да наметне своје вредности целој Украјини.
       
Некада је то био дњепропетровски клан, затим га је заменио галицијски, затим је дошао доњецки. Данас је поново на власти галицијски клан.“
       
Несумњиво је, украјински идентитет постоји. „Украјина је историјска земља Малоруса, огранка руског народа који је живео у граничном појасу велике царевине, а у појединим периодима и у другим државама-Аустроугарској и Пољској пре свега. Из особености пограничног малоруског идентитета почела се рађати украјинска нација, а овај процес су посебно помагали Хабсбурзи удружени с Римском куријом, али и комунисти“ у појединим историјским периодима.
       
Тарас Шевченко је овом процесу „националног буђења“ додао социјалну компоненту, залажући се за ослобађање од кметства, чиме је међусобно повезао два захтева: за социјалном и националном револуцијом. Украјински народтворни процес тако постаје не само тежња за културном самосвојношћу, већ и за модернизацијом и свеобухватним напретком. Ипак, тешко је сложити се са покушајима украјинских националиста да се све ово стави у контекст њиховог виђења о томе шта украјински идентитет треба да представља.
       
Шевченково залагање је било потпуно у духу времена у којем је живео. Taкође, он је умро као члан руске Царске академије уметности (Императорская Академия художеств). Крајњи резултат украјинства Тараса Шевченка није морала бити радикална антагонизација према руском идентитету.
       
Са једне стране, руски и украјински народ има исти корен, сличне обичаје и језик, изграђене историјско-традиционалне и родбинске везе. Са друге стране, питање украјинског идентитета је сложено, то је амалгам малоруског, великоруског, староукрајинског, галицијског и русинског наслеђа.
       
Наметати један идентитетски образац и културно-образовни оквир је немогуће. Односно, могуће је, али су последице тога дугорочна сукобљавања. Поготово ако се намеће галицијски идентитетски образац, заснован на екстремном антируском постављању.
      
А од распада Совјетског савеза се постепено етаблирало управо „галицијско украјинство“. Од 1992. године траје период „нове коренизације“ који се најпре заснива на покушајима културног удаљавања Украјинаца од Руса. Резултати коришћена државног апарата независне Украјине за процес јачања „новокоренизацијског украјинства“ се могу видети у анализи степена „украјинизације школског система“ Владимира Малинковича.
       
Од 1992. године присуствујемо покушају изградње украјинског Staatsnation-a. У овом процесу је приметно коришћење разних средстава у циљу изградње украјинског идентитета заснованог на антирусијству. Михаел Ман (Michael Mann) наводи како је процес формирања модерног народа постепено пролазио кроз четири фазе.

     Табела: Проценат средњошколских ученика који говоре први језик

Табела: Проценат студената виших школа (1) и факултета (2)  који говоре први језик

У првој фази се идеологија јавља као покретач процеса националног буђења и хомогенизације. То је углавном период просветитељског патриотизма и националног заноса. У националној историји траже се извори за формирање колективних вредности и уобличавање слике ко смо заправо ми. У другој фази се јављају појединачни економски интереси у новоствореним државним и социјалним целинама.
       
Појединачне интересе у оквиру нашег система обликују развој капитализма, интернационализација економије и постепено стварање међународног трговинског система. У трећој фази сазрева свест да су се од „протонарода“, сада у непосредном окружењу, формирале самоуверене нације, које нама представљају конкуренцију. У последњој, четвртој фази, током периода индустријализације, долази до почетка битке за економску доминацију између различитих нација.
       
Наша победа у бици за економску доминацију значи подизање веће економске активности наше привреде, јачање политичког утицаја, боље организовану државу и јачу војску. То нама доноси виши животни стандард, већи степен сигурности и квалитетније јавне службе (здравство, школство, инфраструктура).
       
Савремено украјинство покушава да покаже како су Руси „конкурентска нација“ и да се дистанцирањем од „заосталог руског корпуса“ купује улазница за „модерно западно друштво“. Ово је, наравно, наиван поглед, који не може донети дугорочан резултат. Међутим, хибридни идентитети и не служе за изградњу стабилних, дугорочних темеља, они су ту да подстакну текућу дестабилизацију и средњерочно усмере део Украјинаца на даљу антагонизацију против Руса.
       
На начин на који је вишедеценијски социјални експеримент у Босни и Херцеговини оставио трајне последице по српске интересе, тако и сличан процес у Украјини треба да остали дугорочне последице по руске интересе.

Геополитички аспекти стварања хибридних идентитета у Босни и Украјини
       
Као што је стварање хибридног бошњаштва 1914. године имало везе са геополитичким интересима Аустроугарске, односно касније Немачке, тако и стварање хибридног украјинства 2014. године има везе са геополитичким интересима англо-саксонске осовине и крупног капитала који она везује за себе.
       
Хабсбуршка монархија је дуго посматрала Балкан као своје двориште, а после зближавања са Немачком која почетком 20. века постаје светска сила (Weltmacht), коначно се одлучује да војним средствима успостави зону геополитичке контроле на Полуострву.
       
Тиме је утврђивала сопствени приступ толим морима, градила основу за даље јачање утицаја у источном Медитерану и на Блиском истоку и успостављала потпуну котролу над доњим током Дунава.
       
Посматрано из угла немачког континентализма, успостављање зоне геополитичке контроле над током Дунава је condicio sine qua non. „Отуда се овладавање Подунављем (посебно његовим панонским сектором) сматра „формулом“ централноевропске и укупне континенталне моћи, те „одскочном даском“ за даље империјалне продоре, и то: у влашко-понтијски басен; у кавкаски, прекаспијски и централноазијски простор; на југоисток, балканском трансмисијом, до полуга светске моћи - Босфора, Дарданела, Суеца, блискоисточних културних жаришта и резерви нафте.
       
Дунавска саобраћајно-географска „кичма“ постала је неприкосновена геополитичка чињеница експанзионистичких амбиција германског „блока“, парадигма „копнене варијанте“ стицања немачке моћи, њихове „Идеје Багдада“ (супротно неостваривој маритимној „Идеји Хамбурга“), већ у првој половини 19. века образложеног „Продора на југоисток“ (Drang nach Südosten), његовог стотињак година млађег „мутанта“ званог „Продор на Исток“ (Drang nach Osten) и садашњих трангресионих амбиција „немачког џина“ у срцу Европе.“
       
Због свог географског положаја и историје међусобних односа, србски историчар Милорад Екмечић Немачку је назвао „географским непријатељем Србије“, искористивши Наполеонову квалификацију, који је као географског непријатеља Србије означио Аустрију два века раније.
       
Географски непријатељ је могао бити савладан инвестирањем у стварање хибридних идентитета, који ће се зидати на антисрбским ставовима. То је гарантовало даљу фрагментацију простора и његову лакшу контролу. Почетком 21. века идентичан пелцер је употребљен у Црној Гори, где се почело са стварањем хибридног црногорства.

Мапа: Значај источноцентралноевропског појаса у окруживању Русије према Макиндеру

Подршка САД стварању украјинског хибридног идентитета, који ће Украјинце супротставити (велико)руском цивилизацијском огњишту, променити им геополитички код и учинити од њих стални извор проблема за Русију такође има везе са геополитиком. Англосаксонкса геополитичка школа у дугом историјску континуитету, од Алфреда Мехена, преко Халфорда Макиндера и Николаса Спајкмена, до Доналда Мејнига и Збигњева Бжежинског заправо разрађује различите стратегије опкољавања евроазијске континенталне масе.
       
Значај Украјине за геополитичке циљеве САД је огроман. Стварањем хибридног украјинства ствара се геополитичко жариште које може дуго трајати и, са једне стране, представљати одскочну даску за даљу дестабилизацију Русије, а са друге стране онемогућавати консолидацију Русије и јачања њених утицаја у средњоевропском простору.
       
Хибридно украјинство се темељи на екстремним антируским ставовима и оно служи томе да се Руси и Украјинци што је могуће више међусобно супротставе и дугорочно спречи њихово приближавање. Инструментализација хибридне нације кроз обликовање украјинства према западноукрајинским стандардима има за циљ да Русији створи идентичне проблеме, који су стварањем хибридног бошњаштва направљени Србији.
       
Ово је пре свега геополитичко питање. Јер, као што је Таљеран, говорећи о Србима, рекао да „да се не сме допустити да тако велико становништво, на стратешки тако значајном положају добије своју државу силом отету од султана“, тако је и Медлин Олбрајт (Madeleine Albright) назначила да „Сибир има превише ресурса да би био само у поседу Русије“.
       
Најпре слабљење, а затим и растакање (велико)руског корпуса усмерено је ка коначном преузимању контроле над ресурсима, природним богатствима и саобраћајним коридорима Евроазије.
       
Хибридне нације су само средство како да се до циља што пре и што јефтиније стигне.

Аутор: Душан Пророковић, Факултет за дипломатију и безбедност у Београду, аналитичар Фонда стратешке културе из Москве