Мjештани Ратковића код Сребренице и ове године окупили се у свом разореном завичаjу

СРЕБРЕНИЦA - Више од педесет предратних мjештана Ратковића окупило се протеклог викенда у овом сребреничком селу, у коjем од 21. jуна 1992. године ниjедна кућа нема крова, нити у њему има живе душе. Из разних краjева Српске, Србиjе и Македониjе довела их jе чежња за завичаjем, али и вапаj за земаљском правдом коjа, вjеруjу, мора да дође.

- Све ми jе овдjе тужно и непознато - заплакала jе Миланка, наjмлађа од пет кћерки Милована Павловића, коjег су муслиманске снаге из Сребренице, приjе петнаест година, убиле на кућном прагу.

- Ничега нема у селу у коjем сам се родила и све питам браћу и сестре - jе ли ово наше? Тамо гдjе су биле наше куће изникло jе дрвеће са огромним крошњама, а сеоске стазе зарасле су у коров - дрхтавим гласом прича потресена Миланка коjа jе, први пут послиjе трагичног 21. jуна 1992. године, дошла у Ратковиће да запали свиjеће родитељима и рођацима.

У село jе, међу првима, стигао Миланкин брат Петко, адвокат из Зворника, коjи се са породицом зауставио код липе, у непосредноj близини спомен-обиљежjа погинулим житељима Ратковића. На том мjесту, послиjе рата, редовно се окупљаjу Ратковићани, коjи у своjим душама носе двиjе туге - прву, за убиjеном дjецом, родитељима, браћом и сестрама и другу, зато што jош нико ниjе одговарао за злочине почињене над цивилима у овом селу, коjе jе приjе 15 година избрисано са географске карте.

Погнуте главе почиње причу о свом завичаjу - о мjесноj заjедници Ратковићи и њеном српском диjелу, коjи jе некада обухватао jеданаест заселака.

- У сваком засеоку живjело jе од осам до десет домаћинстава, са по четири до шест чланова. У Познановићима, другом диjелу мjесне заjеднице, живjели су Бошњаци. Када су муслиманске снаге, под командом Насера Орића и његових ратних сарадника - приjе свих садашњег начелника Сребренице Aбдурахмана Малкића и његовог рођака Џевада - удружене са jединицама Зулфе Турсуновића и Хакиjе Мехољића, напале Ратковиће, опљачкале су и до темеља попалиле све српске куће, свирепо убивши 23 цивила - подсjећа Петко, истичући да се на ово подручjе, ни петнаест година касниjе, ниjе вратила ниjедна српска душа. За злочине, почињене у овом селу, нажалост, jош нико ниjе одговарао.

- Тврдим да су надлежни истражни органи подниjели већи броj кривичних приjава, поткриjепљених недвосмисленим доказима - како материjалним, тако и изjава преживjелих свjедока - о томе шта се 21. jуна 1992. године дешавало у Ратковићима. Jош нико, нажалост, ниjе званично процесуиран, нити jе ико одговарао за зла коjа су почињена мjештанима овог села, коjег више нема - сузних очиjу jе рекао Петко Павловић.

Додао jе да су Ратковићани матичноj општини до сада подниjели безброj захтjева за обнову кућа и пута, али да се - без обзира на то - на овом подручjу не може видjети ниjедан нови кров.

Он тврди да од Ратковића, у полупречнику од десет километара, ниjе обновљена ниjедна српска кућа и да се на таj простор ниjе вратила ниjедна породица.

Предратних мjештана овог села има посвуда, али, наjмање на подручjу Сребренице, иако су претходних година, а посебно уназад неколико мjесеци, често долазили, надаjући се да ће добити донациjе и обновити своjа разорена огњишта.

Окупљање ових људи, прогнаних приjе децениjу и по, нису пратили пjесма и весеље. Истакли су да jе овдjе пjесма давно утихнула и да су, приjе 15 година, чак и птице нестале са овог простора. Нека чудна, сабласна, тишина увукла се у ова брда, са коjих поглед пуца све до Дрине...

Томислав Живановић истиче да jе у Ратковићима нестало и у коров зарасло све благо што jе циjели живот, себи за старост, а дjеци за будућност, стварао.

- Живот сам оставио у Ратковићима, ствараjући услове за нормалан живот у старости. Остао сам без ичега тог несрећног 21. jуна 1992. године, када сам jедва живу главу спасио. Сада немам ништа, али немам ни снаге да све почнем изнова - изjадао се шездесетогодишњи Томислав, коjи са супругом Даринком, без икаквих примања, jош увиjек живи у туђоj кући.

Огорчен jе и Драгослав Нешковић, коjи jе до рата живио у засеоку Дворишта.

- Када сам се, послиjе безброj поднесених захтjева општинским службама, обратио начелнику Сребренице Aбдурахману Малкићу, питао ме шта ћу jа у Ратковићима кад се тамо неће нико вратити, "jер у том селу само међеди могу да живе" - цитирао jе Драгослав актуелног првог човjека сребреничке општине.

Гледаjући преко осаћанских брда према Дрини он се запитао зашто му општинска администрациjа ускраћуjе право да на свом имању направи кућу и настави да живи у селу, у коjем су живjели његови дjедови, рођаци и стричеви?

- Малкић jе направио пут до своjих Познановића, а од донациjа саградио кућу много већу од оне коjу jе имао. Међутим, за Ратковиће, коjи се налазе километар и по од његовог села, Aбдурахман Малкић нема новца за обнову ни метра локалног пута, ни за обнову jедне куће - са огорчењем jе испричао Драгослав Нешковић.

Из далеког Скопља на скуп у Ратковићима дошли су Зоран и Гордана Богићевић, са сином Ненадом. Долазили су они и предратних година, увиjек за Ђурђевдан, а сада су ту сваког jуна, да упале свиjеће своjим сродницима. Дуго су тражили остатке изгорjелог породичног дома, у коjем jе - као и у већини других - израсло дрво са огромном крошњом.

Послиjе женидбе са Снежаном, Станиша Милановић се из овог села одселио у Владимирце. Чежња за завичаjем довела га jе и ове године у Ратковиће, да види мjесто на коjем jе некад била кућа у коjоj се родио и упали свиjећу оцу, чиjе су кости остале у овом селу.

Велики сто под липом, код кога се сваке године окупљаjу људи из овог села, у раним поподневним часовима остало jе празно. Због изненадне кише и боjазни да се пропалим и излоканим путем неће моћи вратити, некадашњи мjештани напустили су своjе бивше село, носећи из њега огромну тугу.

Ратковића више нема. Они живе само у њиховим сjећањима.

БИJЕГ КA ДРИНИ

- На подручjу Ратковића и околних заселака нису постоjали некакви воjни циљеви. Групе од по неколико здравих мушкараца и жена, у виду сеоских стража, чувале су своjа огњишта и неjач. Онда не треба да чуди што се тог 21. jуна 1992. године нису могли одбранити пред добро организованим нападима муслимана, већ су, спасаваjући живу главу, побjегли према Дрини - подсjетио jе Петко Павловић.

ПРОДAНОВИЋИ

На зборно мjесто бивших мjештана Ратковића протеклог викенда нису дошли родитељи Живана Продановића, младића коjи jе свирепо убиjен недалеко од породичног дома.

Његова маjка Добрина препознала jе, годину касниjе, лобању свог jединца и од тог ужасног сазнања никада се ниjе опоравила. Причали су да су и она и Живанов отац Петар лошег здравља и да риjетко долазе у Ратковиће.