Где тражити слободу говора?

Слобода говора је право човека да отворено изражава своје мисли, како у писаној, тако и у усменој форми. Слобода говора се назива главним успехом демократије, а њен недостатак постаје предмет дискусија и оптужби. Данас се овај појам свеједно претвара у монету за размену у политичким играма, иако је права слобода говора релативна, као и свака слобода.

Водеће међународне организације редовно осуђују кршење права новинара и блогера: убиства радника мас-медија, примене кривичних закона средстава за масовно информисање, притисак на компаније за јавно емитовање и друго, заборављајући на то да се ово не дешава само у земљама с тоталитарним режимима или у арапском свету, слобода говора се крши свуда. Тајно или јавно.

У целој Европи је већ одавно уведена пракса усаглашавања текстова и интервјуа с моћницима овог света: у прес-службама се редигују питања која се шаљу новинарима. У неким земљама судови имају право да наплаћују казне и да захтевају званична извињења од штампаних издања за клевету и мешање у лични живот грађана. У Великој Британији у ваздуху лебде идеје о оснивању комисије за контролу медија. Шта је то? Нова цензура или реалан покушај да се уразуме «распојасани» новинари? Недавни пример у Норвешкој: за изражавање свог става о Украјини и несагласности с делатношћу европских власти политиколог Биори Нистад је проглашен за персону non grata у својој земљи, неки желе да га лише професорске лиценце и да га оставе без посла.

Слобода говора је исто таква илузија као и неограничена лична слобода човека. И људи, и медији су везани за околности, политичке утицаје, зависност од новца, и на крају крајева, за своје мишљење. Трка за «свежим» вестима, за рејтингом наводи власнике медија да објаве било шта. У политичким споровима на екранима ТВ, на страницама штампаних издања противници су спремни да растргну једни друге на комадиће, али «цивилизованим методама» - манипулишући речју.

Ево шта о слободи говора мисли новинар и писац, директор италијанског часописа «Репортажа» Рикардо де Џенаро:

- Да, имамо слободу говора. Чак и псовке, што показују неки наши политичари и такозвани политичари. Слобода говора треба да се подудара са слободом мишљења, коју гарантује наш Устав, али иза речи често не стоје никакве мисли. У Италији многи говоре нетачно, шта им падне напамет, немајући ни најмању представу, не потрудивши се да потраже информације. Свака дискусија, како политичка, тако и спортска, културна или спољнополитичка претвара се у рвање «навијача» ове или оне концепције.

Сад је уобичајена ствар да се Русија грди и да се тврди да у РФ ништа не сме да се каже, а да у Европи и САД све сме. Поређења ради, руским законима није предвиђена казна за општу критику на адресу државе или органа власти. (У складу с чланом 319 КЗ казна је предвиђена само за вређање конкретног представника власти у вези с вршењем службене дужности и у складу с федералним законом «О супротстављању екстремистичкој делатности», јавна критика на адресу највиших државних чиновника може бити изједначена с екстремистичком делатношћу).

А у немачком кривичном законику има читава три чланка §90, §90а, §90b, који предвиђају кажњавање за увреду канцелара, председника, државе и њених симбола, вређање органа власти и њихових представника. По овим члановима се може добити не само казна, већ и 5 година затвора.

Свако средство за масовно информисање има своју концепцију и политичку позицију у складу с којом гради своје публикације. Ако се некоме не свиђа да пише подржавајући владу – може да промени посао и да оде у опозиционо издање. Притом уопште није обавезно да излива помије у кладенац из којег пије. То није слобода говора, то је слобода мишљења, тврди Рикардо де Џенаро:

- Чак и у новинама постоји слобода говора, ретко се запажа цензура, зато што је новинар сам себи цензор, пре него што га неко подвргне цензури. Новинар пише за одређено издање, чију политику прати, кад треба да пише о некој чињеници, придржава се политичке линије коју је изабрао издавач и који га за то плаћа. Управо зато се на предавањима журналистике увек предлаже куповање различитих новина како би се оценио догађај.

Изгледа да се «слобода говора» већ одавно трансформисала и да више нема своје право значење. Свеопшта је криза смисла, бесне бујице лажних информација које се више не могу разликовати од објективних, недостатак сопственог мишљења, свуда влада компилација, свет је пун претпоставки и хиперпретпоставки. Слобода говора тражи нове путеве у новој реалности XXI века.