Нереална мисија мајора Ганта

Последње недеље јуна амерички медији су предложили тему дискусија о методама победе у ратовима на Средњем и Блиском Истоку. Повод је било објављивање криге где је изнета сензационална прича официра снага за специјалне операције САД. Мајор Џим Гант је још 2009. отворено изјавио да ће Америка изгубити рат у Авганистану. Гаранција победе, сматрао је он, јесте у привлачењу пуштунских племена на своју страну путем убацивања у њих мањих група оперативаца снага за специјалне операције.

Гантова идеја је да ако је друштво архаично, не треба да насилно терати да буде другачије. Постани свој за једно племе, помози му да заштити његове интересе у односима са суседима, непријатељима и државом. Не мешај се у унутрашње ствари нових ”саплеменика”, али користи све могућности да их убедиш у предности узајамно корисне сарадње са спољном снажном силом. Овај савез ће неизбежно учинити ”твоје” племе јачим. Пример ће пратити друга племена. Зоне утицаја тих племена више неће бити зоне утицаја твог противника, пошто јака племена неће трпети диктат спољних снага. Твој утицај ће бити неприметан, али јак и постојан, пошто племе неизбежно потпада под зависност ”услуга” које пружаш.

Довиши подршку команде, Гант је две године спроводио своје идеје у живот, живећи и ратујући заједно са пријатељским племеном у провинцији Кунар против побуњеника. Метод освајања умова и срца становништва који је предложио чинио се простим и правилним решењем основног проблема ратова на Истоку — неспособности слабе централне владе чак уз масовну помоћ са стране, ни силом, ни наговарањем да уведе поредак на лицу места.

Гант је привукао на своју страну три утицајна племена. Команда је признавала да се узрок његовог успеха крије искључиво у личном таленту и упорности. Ипак после две године немирног живота међу Пуштунима и непрекидних борби са њиховим непријатељима, под оптужбом за грубо кршење етичких норми, 2012. године Гант је био удаљен са своје мисије, лишен ”зелене беретке”, ражалован и срамно отпуштен из армије.

У чему је узрок његовог неуспеха? У писму пријатељу Гант је писао: Покушавам да победим. Нисам сигуран да то сви желе. Вероватно су његову идеју да ”постане свој” једноставно користили као покриће старог начина стицања савезника помоћу новца, оружја и гаранције заштите и подршке. Зна се да је ефекат таквог ”пријатељства” краткорочан, а последице катастрофалне.

На пример у Ираку колеге мајора Ганта су постизале стабилност и безбедност у ”сунитском троуглу” помажући локалним племенима да заштите њихову територију од напада радикалних групација. У стварности, племена су само привремено примила страну ”најјачег и највеликодушнијег”. Када су трупе западних земаља отишле, без спољне подшке проблем безбедности поново је за њих посто питање преживљавања и они су прешли на страну фанатичних градитеља ”калифата”. Да и то може да се сматра издајом? Да ли је америчка армија могла бескрајно да подржава своје савезнике у далеким земљама? Да ли је Гант могао са својим одредом још годинама да ратује у планинама Авганистана? Наравно да није.

Између осталог, многе колеге мајора Ганта говоре да њихов задатак није било достизање дугорочне стабилности у земљама боравка, већ само осигуравање безбедности у регионима где су биле лоциране трупе. Експерти потврђују да у Ираку и Авганистану успех у достизању мира није могао да буде постигнут стварањем оружаних формација. Али решења која су предлагали — разоружање, ефективна политика јаке централне владе и стимулисање економског раста на лицу места нису могли да остваре одреди ”зелених беретки”.

Књига о доживљајима мајора Ганта у Авганистану постала је у Америци бестселер. Калифат који се појавио ових дана у Ираку потврда је да мир у таквим местима треба постизати на потпуно другачији начин.

Вадим Ферсович,